Вести
29. 10. 2015.
Новинар је...
Добар, лош, режимски, истраживачки, таблоидни... У мору тих разлика међу новинарима као да је остала изгубљена она основна подела – на оне који свој посао раде часно и професионално и оне који то не раде. Ко су новинари у Србији? Ово питање недавно је поставио државни секретар у Министарству културе Саша Мирковић и затражио да се да дефиниција новинара.
Негодовао је Недим Сејдиновић из НДНВ који тврди да се тиме отвара пут државној репресији. Тако каже главни и одговорни уредник портала „Аутономија.инфо”, који делује као политичка група за притисак.
Ако се слажемо да новинарство осим прикупљања информација подразумева и њихову строгу проверу и етичке норме, да ли је скандалозно рећи да Данило Телепромптер Реџеповић није новинар? На његовом сајту су све вести у складу са његовим политичким убеђењима.
Тај критеријум врло често потисне и онај основни – да ли је информација тачна или није. То наравно не значи да било ко из власти, био он и премијер, сме да га зове олошем.
Ту већ улазимо у прастару расправу – да ли су нужан предуслов за постојање културних и поштених медија исти такви политичари (дакле културни и поштени) или су можда медији та недефинисана сила која гура политичаре у примитивизам и неморал.
Могу ли се новинарима звати људи који су у својим текстовима увек имали више ставова него информација, више друштвених функција него чињеница?
Јесмо ли зато сведоци парадоксалне ситуације да су киосци, више него раније, пуни папирних производа који су на тој производној скали застали на пола пута између тоалет папира и новина? „Новинари” тих листова међусобно се утркују ко ће детаљније и верније да пренесе дешавања из ријалитија на ’артију. Нема јавног дијалога о важним друштвеним питањима, а критика се преселила на друштвене мреже, са којих се из народа оглашавају мејкап артисти, блогери и фриленсери.
Зашто новинари дозвољавају да деле професију и штампарску боју са онима којима је највећи домет извештавање са „Фарме”, „Великог брата” или „Парова”?
Зашто слободу професије не користимо у друге сврхе, него је, заједно са радним књижицама, ако имамо срећу да их уопште поседујемо, утапамо у блато ријалити емисија?
Донедавно су све четири комерцијалне телевизије којима је држава доделила националну фреквенцију имале свој ријалити. У међувремену, једна се из тог блата извукла. Али не зато што је врх телевизије привукла светлост истраживачког журнализма. Не, њихов ријалити је имао најнижи рејтинг.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.