Вести

26. 10. 2015.

Извор: www.slobodnaevropa.org

Контић: Радио Сарајево је имао технику које се не би постидио ни Би-Би-Си

Гост емисије Недељом ујутро је колега Боро Контић, један од најпамтљивијих уредника некадашњег Радија Сарајево и један од прерађивача књиге о 70 година постојања, јамачно, најбитније информативне установе на простору БиХ.

 

РСЕ: Пред нама се појавила једна велика, надам се не само по обиму, књига о седамдесет година Радија. У коју би је ти категорију сврстао - зборник радова, књига сјећања, монографија?

Контић: Скоро да је све то. Књига има 608 страница и 300 фотографија. И кубатуром је велика. Она је рађена готово у формату А4 јер је требало све то ставити. То је заправо једна велика збирка сјећања, више од деведесет аутора, мање више људи који су радили на Радио Сарајеву између 1945. и 1992. Има пар људи који ту нису радили, али су били сарадници. Они који су радили у медијским кућама знају да су понекад сарадници знали бити битнији од стално запослених. Да поменем неке: Александар Хемон, Миљенко Јерговић, Златко Арсланагић, Ненад Величковић, и тако даље. То је покушај, надам се успјешан, једне групе људи која је позвала колеге и пријатеље да се присјете свог боравка на Радију. Неки је генерални наслов за сваки текст био - Како сам ја доживио своје вријеме у Радио Сарајеву.

Има чак још увијек и живих људи који су и 1945. године радили на Радио Сарајеву, које је покренуто 10. 4. 1945. године. Наравно, највише је људи који су радили седамдесетих и осамдесетих година, али су врло вриједна та сјећања из педесетих и шездесетих, када се Радио, од једне мале куће, са неколико запослених, почео да развија у једну велику кућу. То се посебно дешава крајем шездесетих и почетком седамдесетих са, у то вријеме, четири програма и са емитовањем програма много више него што су дан и ноћ трајали. На крају је Радио Сарајево, негдје деведесетих, емитовао 64 сата програма дневно.

РСЕ: Ова књига је плод бриге, рада и још по нечега, вас неколицине ветерана или пензионера. Било би очекивано да ваши насљедници, садашњи запосленици и менаџмент, издају књигу о себи, о свом постанку и расту за ових седам деценија?

Контић: Бојим се да су они сада у неким проблемима, када овакве теме нису ни приоритетне, ни нешто посебно блиске. Нажалост, ту је сада нека битка за преживљавање.

Има нешто интересантно у овој књизи, што сам заправо и ја тек открио, док смо је радили. Радио сам један текст о периоду између 1945. и 1975. јер нам је то недостајало, да имамо цјелину. Консултујући пар неких књига, које су објављене, и текстове из новина, схватио сам да тај развој, не само Радија, него и Телевизије у то вријеме, шездесетих и седамдесетих, није толико био инициран од људи који су радили у фирми, него је био инициран од политике и власти. Она је шездесетих направила такав притисак на Радио да се морају развијати, да не могу више заостајати, да је недовољно то што раде, да се мора развијати предајничка мрежа, нови програми, дифиренцирани програми, укључујући чак и ТВ дневник, који стартује тек 1971. године. Радио у том периоду, између 1971. и 1974. године, развија свој прво Трећи, па 202, па Други програм.

Заправо се развио на више начина и направио један респектабилан радио програм, који ви више нисте могли ни контролисати, јер се више није емитовао унутар 24 сата, него је број тих сати био много већи. Он је био до те мјере диференциран, да тамо гдје сте имали информативини програм, у исто вријеме сте на другом неком програму имали добар документарни, спортски или музички програм. Слушаоци су се могли опредјељивати према неким својим преференцијама. Дакле то ми је било импресивно, да је политика и власт то форсирала.

Данас можемо да видимо како садашња власт више чини да уништи и остатке тог јавног сервиса, него што би му жељела помоћи, бар да преживи.

РСЕ: Управо та чињеница свједочи о извјесном дисконтинуитету. Ономад је постојало Радио Сарајево, сад је то Радио БиХ, али разлика није једино у називу?

Контић: Да, али ми смо се опредијелили да наша књига заправо говори, иако она излази у години обиљежавања седамдесете годишњице Радио Сарајева и развоја модерних електронских медија у БиХ, о периоду од 1945. до 1992. године, до кад је та кућа под тим именом постојала. У Радију БиХ, односно на РТВБиХ и ФРТВ би они у сваком случају могли рећи, ако желе, да баштине неке вриједности или нешто од онога што је настајало унутар Радио Сарајева.

РСЕ: Програми су прво емитовани из Данијела Озме, а онда из РТВ Дома. То је било вријеме великих југословенских и међународних награда. То је било вријеме зборника Трећег програма, који је био упоредив са већином стручних и научних часописа у земљи.

Контић: Да. Живимо у потпуно парцијализованом свијету, који је до те мјере изломљен и разломљен на парчиће. Тешко да људи данас могу да појме такве ствари. То је била једна велика кућа, у којој су радили одлични мајстори свог заната.

Открио сам још једна ствар радећи на овој књизи. Наша је техника била на нивоу технике највећих свјетских компанија јер они нису имали тај идеолошки притисак, какав су имали новинари и информативни програм. За њих је био једини циљ да направе најбољи могући звук. Користили су се праксом највећих свјетских станица. Оно што су они успјели да учине, у периоду од 1945. до 1992. године, говори о томе да је Радио Сарајево имало такву техничку службу, које се не би постидио ни Би-Би-Си.

Неки дијелови фирме су били толико супериорни, и у менаџменту и у свему. Њихов шеф технике је увијек бирао да на спортске догађаје шаље најмлађе техничаре. Код нас је било сасвим нормално да на ОИ у Монтреал иде двадесетогодишњи техничар, да добро научи, да савлада, да види, да чује. Онда се он враћа као невјероватни ентузијаста на посао.

РСЕ: Ваш Радио је био својеврсни расадник будућих значајних људи за нашу културу, за нашу науку, а да не говорим о музичком сегменту, из ког је настала цјелокупна музичка сцена БиХ?

Контић: Мислим да су све севдалинке, које су снимљене у БиХ, а то је било педесетих и шездесетих година, урађене у студију у Данијела Озме у подруму. Ту су и Индеxи снимили све своје пјесме, Бијело Дугме је направило све своје ране снимке, али и комплетна сарајевска поп и рок школа.

Да не говоримо о традиционалној музици, која је сачувана унутар Радио Сарајева. Овдје има један диван текст Анкице Петровић који изгледа невјероватан за данашње људе. Она препричава како је пошла са техничаром да снима неку пјевачицу народних пјесама. Пише како су стигли у Главатичево, и пошто се ту пут завршавао, онда су кренули пјешке, са свом том пуном техничком опремом, на пут од двадесет километара, до неког села гдје су биле те казивачице, да их сниме. То данас изгледа као готово бизаран и невјероватан детаљ. Тако су настајале те ствари и тако је сачувана та баштина која стоји и чува се још увијек у тој кући. Настајала је једним огромним напором људи који су знали и вјеровали да то има свог смисла. Заправо, књига је зборник сјећања, а истовремено је и једна културно историјска чињеница што се тиче БиХ. Чињеница првог реда.

РСЕ: Код нас, у ово вријеме, често се спомиње предратна сарајевска културна сцена. Ви сте изразити утемељитељ алтернативне сцене, субкултурних феномена, који су тада опчинили комплетну ЕX YУ сцену. Говорим ту и о теби особно, као о човјеку који је био на челу једног покрета.

Контић: Да. То је оно што сам ја увијек цијенио у Радио Сарајеву. Иако то није баш била сваки пут тако симпатична прича. Она је врло често била повезана, и са кажњавањима и са тешким расправама. Оно што увијек цијеним у Радио Сарајеву, и у мом послу, је то да вас нико није спречавао да експериметнишете. Ако сте хтјели да радите, да проводите сате, па чак и ноћи, у студију и режији, да се играте са звуком, да нешто експериментишете, да нешто петљате, то сте стварно могли. То је генерално био добар обичај у кући, да вас чак можда мало и гурају да радите такве ствари. У идеолошком смислу није баш била најбоља ситуација, али у креативном јесте. Уз мало напора, неко ко је хтио да се избори за нешто што је мислио да је вриједно, се могло.

Радио је и погодан за такве ствари, за разлику од телевизије, која је увијек тегобна и тражи комплетан консензус. На радију можете проћи и ако вас подржава само два посто људи из простог разлога што је то толико пуно сати и толико пуно времена, а нема тако велики значај као што има телевизија, која вам дође као тежак туч. Радио је лаган и прође кроз ухо, па је увијек лакше. Тако да је увијек добро пробати идеју на радију, па онда ићи на телевизију, гдје је конкуренција, али и притисак мало већи.

РСЕ: Без намјере да те растужим, како човјек који је све ово проживио и много тога урадио, доживљава тренутачну оронулост овог медија?

Контић: Нисам човјек који би рекао, док сам ја радио, то је било одлично, ово је сад лоше. Не напротив, мислим да свако вријеме има своје изазове и неке своје људе који покушавају. Мене једино нервира што људи страховито пуно говоре са носталгијом и без престанка ту носталгију користе, исто као да је то вријеме некада било узор неке љепоте. Није. И то је вријеме било вријеме у којем сте имали лоше политичаре, које сте морали да савладате, можда чак и више него што је то данас случај.

Мене увијек интересује зашто људи неће да искористе вријеме у којем су, јер немате ништа од тога што ћете причати како је било боље прије тридесет година. Мислим да није. Увијек је било мање-више исто. Пред вама је увијек исти напор, као што је некада био и за неке друге људе, када су почињали прије тридесетак година. Нема пуно људи који желе да искористе оно што је потенцијал медија, у смислу да људе обавијесте у каквом времену живе.

РСЕ: Али ипак, чини ми се да сте ви са много више ентузијазма радили то што сте радили, па ми се чини да носталгија није једина емоција, коју смо обојица уносили у овај разговор?

Контић: У оно вријеме сте имали само једну велику телевизију, један велики радио. Постојало је педесетак локалних радио станица. То је мало другачије вријеме. Некад у то вријеме су људи бирали. Одлазио сам у новинарство јер је то био мој избор. Који је био мој избор до краја живота. Данас људи понекад дођу па пробају.

И даље вјерујем да је пуно људи који имају тај осјећај, али се то некако распршило јер има око 150 радио станица у БиХ које емитују програм, плус безброј могућности које имате, да слушате које год хоћете свјетске радио станице. Живимо у једном новом, дигиталном свијету, у ком је приступ радио станицама у секунди, коју год хоћете, или са било ког простора.

Још увијек вјерујем да постоје људи који желе и хоће да нешто ураде, али та порука не стиже тако брзо, као што је стизала некада. Људи више немају тај осјећај јер ни оно што је медиј био прије двадесетак година, данас је медиј на неки начин сасвим друга ствар. Данас је сваки човјек медиј, може да производи неки програм, може да забавља стотине, па чак и хиљаде људи.