Вести

20. 10. 2015.

Извор: slobodnaevropa.org

Радоњић: Бришу се сећања на деведесете

Позната новинарка некадашњих култних дебатних емисија Студија Б с почетка деведестих а сада уредница независне ТВ продукције Мрежа и професорка ТВ новинарства на ФПН Лила Радоњић у интеврјуу РСЕ говори о урушеном новинарству у Србији данас, приватизацији медија за које је наивно веровала да ће бити шанса да доспеју у руке новинара, пореди степен слободе медија у Милошевићево време са данашњим, износи сличности и разлике у односу према медијима садашњег политичког вође премијера Вучића и ондашњег председника Милошевића.

 

Лила Радоњић каже да, уместо техничких вештина ТВ новинарства, студентима у фокус ставља етичка питања, учи их на непристајање, на побуну.

РСЕ: Власништво листа Политика нико не зна - ни Савет за корупцију, ни премијер, ни министри, а Курир га купује. Твој коментар?

Радоњић: Не знам ни ја, а са пажњом пратим изјаве свих ових које си поменула. Јуче је и министар привреде, у чијој је директној надлежности приватизација тако озбиљних фирми као што је Политика, рекао да не зна у чему је ствар. Ја мислим да је Курир купио Политику. Мени се чини да је та ствар завршена.

РСЕ: Уредништво Политике је тражило од Владе да испита ко финансијски и политички стоји иза те куповине.

Радоњић: Уредништво је открило неки центар политичко-привредне моћи који стоји иза те приче о куповини Политике, али нама није навело имена чланова тог центра. Очекујем да то сазнамо ускоро.

РСЕ: Ти и група новинара, која је радила на Студију Б деведесетих година, тврдите да је Студио Б већ приватизован?

Радоњић: Тако је. Ми смо већ приватизовани деведесете по Закону Анте Марковића. Приватизоване су многе фирме у земљи, а и медији, рецимо Новости. Нас 86 из Студија Б смо били власници три године. Онда се неко досетио да је то опасно и поништио приватизацију, са формулом да је то недозвољено. Ми смо, без обзира на то, већ отплатили комплетно све. Дали паре и платили своје акције, које су и дан данас у Студију Б. Пошто нам не дају да будемо власници, ми тражимо да нам врате паре. То је на суду. Мислим да у новембру имамо још једно суђење - ето колико дуго то суђење траје. Студио Б признаје да нам дугује новац, а да ли ће признати нови власници и како, видећемо. Спремни смо да идемо до Стразбура, да, ако већ не можемо да вратимо власништво, барем вратимо уложене паре.

РСЕ: Значи да сте од власништва одустали?

Радоњић: То је неизводљиво. Тако су нам рекли многи којима смо се обратили. Врховни суд је на жалост донео такву одлуку, која је тешко поништива, осим у случају ако нађемо неки нови доказ ко и како је наредио поништење приватизације. На жалост, они који имају такве доказе, нису уопште солидарни са нама.

РСЕ: Шта ће уопште остати на медијској сцени Србије после овог процеса приватизације, ако Курир купује Политику, а неки Радојица покупова гомилу локалних медија, укључујући и РТВ Панчево?

Радоњић: Ми смо се толико радовали тој приватизацији, наивно уверени да ће до медија доћи новинари. Међутим, десило се нешто сасвим супротно. Из медија се истерују новинари, а долазе пекари и не знам који мајстори, који не знам каквим парама долазе до најзначајнијих медија, посебно локалних. Мислим да ће медији бити у тешкој ситуацији и да ће се то претворити у пропагандне машине пред локалне изборе, а потом у неке комерцијалне нискоквалитетне програме.

РСЕ: Да ли се слажеш са онима који кажу да је медијска слика данас гора него у време Слободана Милошевића?

Радоњић: Тешко ми је да верујем да је гора. Мислим да је много другачија, али чини ми се да можемо правити паралеле са тим временом. Милошевић је контролисао медије максимално, једино што није био гладан медија он лично. Данас имамо ситуацију и контроле и једне ненормалне личне глади за медијима, чему свакодневно присуствујемо. Било је за време Милошевића упада наоружаних јединица у медијске куће, разних добровољних бригада и гарди и тешких ситуација, а данас имамо нешто перфиднију контролу.

РСЕ: Александар Вучић се ипак жали на то да, и њега и његову породицу, прозивају медији. Врло често износи примере шта се о њему пише.

Радоњић: Мислим да он има право да се жали, пошто је он на известан начин опседнут медијима. Он жели само добру информацију и похвалу за оно што ради. Сваку критику је доживео као напад. Никада не као нешто што би могло да се размотри и евентуално уважи. Мислим да одавно нисмо видели ту количину присутности једног премијера у медијима као данас, колико је Вучић присутан у свим медијима.

РСЕ: Да ли се некада догађало да све телевизије националних и регионалних фреквенција преносе неку пресс конференцију или седницу Владе, а да није у питању објављивање рата?

Радоњић: Наравно да се то никада није догађало. Догађа се да конференција за штампу дневно чак имате и по две, са различитим темама. И ту је разлика између деведесетих, то јесте Слободана Милошевића и Вучића. Милошевић је контролисао медије, али није се сликао, бежао је, није давао интервјуе, није хтео да учествује у дебатама и дијалозима. Вучић је гладан медија и он апсолутно контролише сваки рејтинг који нека телевизија или емисија прати.

РСЕ: Када би неко хтео у будућности да види каква је то Србија била 2015. године и када би погледао медије и слику коју су они доносили, да ли би то била реална слика живота у Србији?

Радоњић: Можда би реалитији били реална слика Србије. Све ван тога суПотемкинова села. Гради се, отвара се, запошљава, деле веће плате и пензије, улази у ЕУ и тако даље. То су свакодневни прилози наших медија и наше штампе. Са друге стране имамо једну ситуацију у којој људи немају посла, не могу да купе и да плате себи струју и грејање, храну, школу, млади одлазе. То се у нашим медијима не види.

РСЕ: Ти предајеш студентима новинарство. Шта млади људи, који хоће да се баве новинарством, треба да знају и у које медије их ти упућујеш, за које медије их спремаш?

Радоњић: Спремам их, уверена да још увек има смисла бавити се новинарством, са извесним жаром који они препознају па ме питају - одакле још та енергија да препоручујем ту професију. Мислим да смо једно време, у односу на свет, били у заостатку по питању вештина. Учили смо студенте како се барата камером, овим или оним програмом на компјутеру, а дошло је време да опет вештине заменимо етичким питањима. Мислим да је сада врло важно да студентима и младим људима, који улазе у ову професију, кажемо да се не плаше, да професионално гледају на ствари, да се не стиде тога и да храбро доносе своје одлуке. Није страшно остати без посла, то смо сви прошли. Сачувати неку врсту интегритета јесте важно за новинарство, као и сачувати знања која имате у било ком облику.

РСЕ: Ако тако етички опремљен млад човек оде у медије, како ће проћи?

Радоњић: Јако лоше. Биће тешко младим људима, али мислим да је нужно да пруже отпор. Ко ће, ако неће они. И ми смо у тешком времену, током деведесетих, пружали отпор, остајали без посла, трпели смене и превирања, различите ситуације. Некада ми се чинило да кад заиста једном направите избор да сте за праву ствар, онда немате проблем да на следећој раскрсници урадите исто. У самим редакцијама људи морају да одбију да говоре лажи. Погледајте како некада изгледају вести на ружичастим и осталим телевизијама. Питате се - да ли онај који их чита иде кући и гледа родитељима у очи? Ту врсту побуне, да каже да то неће, то је превише прљаво, морају да изведу млади људи.

РСЕ: Ако хоћеш да сазнаш шта Вучић планира, шта мисли о неким стварима, шта смера овом народу, коју гледаш телевизију и које новине читаш?

Радоњић: Морам да гледам Пинк. Премијер је рекао да ће 15. или 16. одлучити хоће ли бити избора или не. Ми морамо ипак чекати да то сазнамо, пошто ће нам то саопштити на телевизији Пинк у специјалној емисији 18. октобра. Оно што је још куриозитет, у тој емисији ће се појавити Шешељ са питањима премијеру. Видимо, не само рехабилитацију Шешеља, његове политике и његовог говора, него и неку врсту активног деловања да се Шешељ врати у политику и у парламент.

РСЕ: Када Информер исмејава председника Николића, да ли је то наручен текст?

Радоњић: Многе текстове разумем као наручене текстове и као неку врсту порука које долазе из центара моћи. Једноставно ми се чини да је спиновање, пуштање у јавност и етар различитих информација, полуинформација, дезинформација, потпуно освојило медије и да су медији на то пристали. Рецимо и ова прича о прислушкивању, један је од добрих примера како треба анализирати и гледати шта се ради. „Пајтић неће на полигра“, као да је полиграф неко свето место. Што није полиграф примењиван на суђењу у Хагу? Суђења не би трајала тако дуго. Прикључили би оне који су оптужени да кажу шта је истина, шта је лаж и завршили посао. Није полиграф тако свето место, као што се представља нашој јавности. Видимо како се тезе обрћу. Ми из овог случаја сазнајемо да тамо у САД-у, код Бајдена, Вучић има неко писмо конгресмена или већ не знам кога. То без овог случаја не би знали. Не би знали за упозорење да у Србији, и данас, без обзира што се ова Влада заклињала у поштење, има корупције или покушаја корупције, потпуно свеједно. Као што врло често, ево и сада, догађаји из Брисела нас опомињу да ми знамо само интерпретацију догађаја са наше стране. Ми не видимо другу страну. То није новинарство које желимо.

РСЕ: Коју телевизијску или радио емисију не пропушташ?

Радоњић: Прошло је тачно годину дана откако је скинут Утисак недеље, који је био добра емисија, не само због продукцијске куће Мрежа. Никада је нисам пропуштала. Замену за такву емисију нисмо добили. Данас скоро да нема емисије коју пратим. Гледам све вести и мислим да је то довољно да будем информисана максимално, али скоро да нема емисије која ме на тај начин везује.

РСЕ: Да ли гледаш и слушаш програм своје бивше куће Студија Б?

Радоњић: Врло ретко. Студио Б један је полигон где су се испробале све власти. Прво је увек Студио Б био мета оних који освоје нову власт. Ми смо то некада анализирали и гледали, била је соба радикала, соба социјалиста, соба СПО-ваца, соба демократа и тако даље. Како ко дође на власт, тако та соба проради. Директан политички утицај је врло често био највидљивији преко самог Студија Б. Данас се на жалост Студио Б претворио у "Београд на води.“ Студио Б на води“ неки нови имиџ, који је потпуно непрепознатљив у односу на оно што је некада био.

РСЕ: Још једна медијска кућа, која је била симбол деведесетих година и отпора Милошевићу, Б92, је практично нестала. Ево, и Бранкица Станковић са својим Инсајдером одлази из те куће. Зашто је и та кућа морала да буде уништена?

Радоњић: Уништено је свако сећање. Ми присуствујемо једном брисању сећања на деведесете и на ове године које су прошле од онда. Покушај да се нешто од онога што се дешавало запамти, као и улоге које су данашњи лидери имали у периоду када су се најстрашније ствари дешавале овде, постаје све успешнији јер нестају медији који су сећања на то чували. Бришу се и симболи тог времена.

Нису то били само симболи опозиционог новинарства, већ симболи отвореног, храброг новинарства. Симболи медија који су, без обзира на последице, и у свим условима, покушавали да раде свој посао и покажу људима шта се догађа. То нестаје.

За то одговорност сносе, не само данашња власт, премијер и тако даље, него и многи други који су у самом медију Б92 пристали да један радио изгуби свој идентитет. Уместо оног имена, којег смо сви знали и целом свету помињали, Б92, имате некакав Плаy или нешто слично. Заиста је то неморално и неприхватљиво у сваком погледу. То је нешто што се може рећи и за Студио Б и за Б92. То су заиста симболи отпора ондашњој беди, рату, страдањима и најстрашнијим догађајима који су нас држали. У том отпору данашњи владари никако нису учествовали, него нам чак храбро кажу како нису препознали да је пао Берлински зид и да се због тога извињавају што смо изгубили толике године и деценије. Мислим да сви заједно треба да се стимо шта је ко радио и како је прошао.

РСЕ: Пратећи како се у медијима пише и говори о књизи мемоара Мирјане Марковић, укључујући наравно и РТС, да ли мислиш да је у питању процес рехабилитације те личности и целе породице?

Радоњић: То јесте процес рехабилитације Мире Марковић, њене породице и политике која је тада вођена. Мислим да је објављивање њених мемоара један потез који је усмерен баш ка томе да се то време рехабилитује, а да се поново на дневни ред ставе улоге Ђинђића, 5. октобра, демократске опозиције Србије и свега што је то пратило.

РСЕ: Да ли онда стоји теза да се ова екипа из деведесетих, која је данас на власти, суштински променила и да је направила отклон од деведесетих? Или се у суштини рехабилитује то време, тај вредносни систем и тај рат који је водио Слободан Милошевић, што мислим да је веома важно.

Радоњић: Не знам колико је могуће променити се толико драстично. Не верујем да би неки људи из деведесетих, који су били за мирољубиву политику или савез суверених држав, или било коју комбинацију која се тада нудила и која је била замена за рат, сада били за пројекат Карловац-Карлобаг-Вировитица. Да ли су могуће тако велике и радикалне промене?

Нисам сигурна, а посебно сада, када видим ове догађаје из Брисела. Сви смо знали, бар они који читају новине и прате политику толико година, да „И Европа и Косово“, што је била Тадићева политика, није могућа. То су знали и Вучић и Дачићи сви преговарачи који су водили разговоре у Бриселу. Ово што се сада дешава није никакво изненађење. То је само покушај да се још један пораз претвори у победу.

Данас постоје изјаве типа да можемо очекивати грађански рат, каже председник државе запрепашћеном становништву. Ко би тај рат водио? Између кога би био грађански рат? Одакле та идеја? Видите једну ситуацију у којој се поново манипулише информацијама и прави нека врста процене, да су папири из Брисела „грозни и језиви“ и да ће се пре поднети оставка на место премијера, него замерити Немцима. То је једна потпуно лична пројекција.

Тако да мислим да је немогућа промена јер кад-тад дођеш на оно што јеси. У суштини, немогуће је избећи питање које ти се поставља, као што је данашње о Косову и Бриселу.