Вести

14. 10. 2015.

Аутор: Светлана Палић, Тамара Огњановић Извор: slavkocuruvijafondacija.rs

Утисак извештача: Суђење за убиство Ћурувије трајаће годинама

Од најављених 90 сведока Тужилаштва, у првих пет месеци суђења за убиство новинара Славка Ћурувије саслушано је свега њих пет. На рочиштима одржаним после изношења одбране оптужених, саслушавана су по два сведока месечно.

 

То значи да би се, садашњим темпом, чак и без стандардних летњих пауза и не рачунајући стандардне начине за растезања судског поступка, само саслушања сведока Тужилаштва завршила 2019. године. А онда би наступили сведоци одбране. Отприлике на двадесетогодишњицу убиства Ћурувије.

Прве последице оваквог темпа већ видимо. Пад медијског интересовања већ се осећа – што није искључиво везано за спори ток суђења – а изостала је и новинарска солидарност.

„Мој је најјачи утисак да ће суђење овим темпом трајати годинама, јер се рочишта заказују једном месечно, по два дана. Чисто правно гледано, притворски предмети би требало да буду хитни, због оних који су у притвору – којима ја нисам склона – али у овом случају, још више са аспекта права јавности која на истину чека 16 година”, каже Сенка Влатковић, новинарка Б92, која прати ово суђење.

Ћурувија је убијен на Ускрс, 11. априла 1999. године, за време НАТО бомбардовања, усред дана, на улазу у двориште своје зграде.

На оптуженичкој клупи Специјалног суда, поред тадашњег шефа Ресора државне безбедности (РДБ) Радомира Марковића, налазе се и бивши шеф Београдског центра РДБ Милан Радоњић, као и тадашњи главни обавештајни инспектор Друге управе ДБ Ратко Ромић. Као извршилац убиства оптужен је бивши припадник резервног састава РДБ Милан Курак, који је у бекству.

Случај убиства власника Дневног телеграфа и Европљанина, у време када је данашњи премијер био министар информисања, ни по чему не би смео да буде „обичан”. Убијен је новинар, првооптужени је некад био први човек Државне безбедности земље, оптужена су још тројица бивших припадника ДБ-а, а запрећена казна је максимална – 40 година.

Па ипак, интересовање медија за овај судски поступак није ни изблиза пропорционално важности догађаја.

Бестселер са потернице

„Интересовање појединих медија је на почетку и било пристојно. Међутим, како су мале шансе да ћеш ту нешто ексклузивно чути, неки ексклузиван наслов извући, а пошто се медији данас мере по тиражима и кликтабилности, онда добијеш оно што добијеш – два полуизвештаја у два медија. То ми је очекивано. Али ме чуди једна ствар: Дневни телеграф је био расадник новинара и уредника и њих данас има у готово свакој редакцији, а опет се случају убиства Славка Ћурувије не посвећује дужна пажња”, каже Сенка Влатковић.

Од припремних рочишта у априлу ове године, када је најављено да ће Тужилаштво имати чак 90 сведока, међу којима је кључни Милорад Улемек Легија, бивши командант Јединице за специјалне операције, осуђен за убиство премијера Зорана Ђинђића, па до 1. јуна када је суђење отпочело изјашњавањем оптужених о кривици, медији се нису бавили овом темом. Сви су чекали да суђење почне.

А на дан суђења, само два медија су се значајније заинтересовала да дођу до информација које имају везе са овим случајем.

Један од тих текстова објављен је на насловној страни дневног листа Данас, 1. јуна, и њиме се најављује да ће одбрана тражити да сведочи Александар Вучић.

У другом тексту, објављеном у дневном листу Блиц (пренетом и у другим медијима), пише се о службеној белешци која потврђује, како је наведено, да је Мира Марковић, супруга тадашњег председника СРЈ Слободана Милошевића и председница ЈУЛ-а, према оперативним подацима, организовала састанак на коме је договорено убиство Славка Ћурувије.

Мира Марковић је то касније демантовала у изјави НИН-у, под насловом: „Не могу ја сваког дана да демантујем да неког нисам убила”.

И док се о суђењу и окривљенима све мање пише, опширно аутобиографско штиво Мире Марковић, за коју јавност годинама сумња да је инспиратор злочина, продаје се у Србији као бестселер.

„Суђење за убиство Славка Ћурувије не добија, нажалост, довољну медијску пажњу. Пад интересовања показује опасност да оно не буде испраћено до краја. Некад, кад су поједини медији инсистирали на праћењу неког суђења, то би помогло да се оно доведе до краја“, каже Вук Цвијић, аутор текста објављеног у Блицу и новинар који за тај лист прати суђење.

Он очекује да суд, упркос томе што има много сведока, нађе разумну меру и не дозволи да се суђење неразумно одуговлачи.

„Сви чекају да се појави Легија”

Однос дневних листова према процесу у Специјалном суду је различит. Политика је опсежно извештавала са свих досадашњих рочишта, а критички се осврнула и на дешавања на самом почетку дугоочекиваног суђења, називајући га „траљавим и неуверљивим”.

У тексту под насловом „Правда за Ћурувију чека слободну судницу” Политика критикује неубедљив и скандалозан почетак суђења, пошто је, после првог дана, наставак главног претреса заказан тек за наредни месец.

„Скандал је у бизарности објашњења, односно оправдања надлежних правосудних органа да за један од најважнијих правних процеса од 2000. године – нема слободне суднице”, навела је тада Политика.

Однос осталих дневних листова према овом суђењу мање-више је сличан: најаве суђења преносе узимањем агенцијских вести, Тањуга, Бете или Фонета. На само суђење, редакције, у зависности од процене важности сведока, шаљу свог извештача, који у електронском издању добије већи, а у штампаном много мањи простор за извештај.

Сам почетка суђења, који је отворио Радомир Марковић изношењем своје одбране, а наставили Милан Радоњић и Ратко Ромић, медије је мање-више оставио без осврта и коментара. Само једна Марковићева изјава изазвала је реакцију у наслову Блица:„ВРХУНАЦ ЦИНИЗМА Раде Марковић на суђењу: Истину дугујемо породици Славка Ћурувије”.

Пажња јавности била је за тренутак усмерена на овај процес када су сведочиле Јелена Ћурувија, кћерка убијеног новинара, и Бранка Прпа, једини сведок убиства.

Након тих сведочења, праћење исказа припадника РДБ-а свело се у медијима на проређене и све краће извештаје.

Најтиражнији дневни лист Курир, на пример, није ни забележио сведочење у октобарском рочишту када је пред судијама био Предраг Гикић, оперативац ДБ-а који је слушао снимљене телефонске разговоре Славка Ћурувије.

Од електронских медија, суђење редовно прате Н1, РТС и Б92, док се остали ослањају на агенцијске извештаје са покривалицама.

„У време кад се тај злочин десио, ја сам завршавао средњу школу и о томе сам читао и гледао у медијима. Прошло је толико година и уместо да случај одавно буде решен, моје колеге и ја тек сад се упознајемо с тим и гледамо у људе који су осумњичени. За медије су до сада била најупечатљивија сведочења Бранке Прпе и Јелене Ћурувије. Сви чекају да се појави Легија и да чују шта ће он да исприча“, каже Вељко Медић, редовни извештач са овог суђења за Радио-телевизију Србије.

Његови прилози, у трајању од око минут и по, нађу своје место у ударном Другом дневнику.

Парцијална амнезија радника ДБ-а

До сада су, поред оптужених и оштећених, саслушана само још тројица припадника Ресора државне безбедности: Момир Радисављевић, начелник београдског центра РДБ пре Милана Радоњића, Предраг Гикић, оперативац који је слушао телефонске разговоре Славка Ћурувије, иСтеван Баста, тадашњи Гикићев претпостављени. Заједничко им је да се неких ствари сећају одлично, док су многе потпуно заборавили.

„Сваки од њих као да пати од парцијалне амнезије. Виђали смо таква сведочења припадника Службе државне безбедности и у другим случајевима, као што је било суђење за убиство Зорана Ђинђића, за покушај убиства Вука Драшковића, а поготово за убиствоИвана Стамболића”, каже Сенка Влатковић.

С њом се слаже Вук Цвијић и додаје:

„Не само што се не сећају већ је помало чудно слушати кад данас говоре нешто сасвим друго у односу на оно што су говорили непосредно после 5. октобра.”

Сведочења и унакрсна испитивања, било Тужилаштва, било адвоката одбране, великим делом су се сводила на објашњавање процедура рада Службе државне безбедности.

„Примећујем да смо ми, извештачи, у досадашњем току суђења научили све правне процедуре унутар Државне безбедности, а не видим какве везе то све има са овим случајем, кад је већ на почетку један од окривљених рекао да се оне нису примењивале у случају Славка Ћурувије! Наслушали смо се тога где иде који папир, ко га пише, ко га носи и на који спрат, и схватили да је једна секретарица која попуњава формулар малтене најважнија особа у Служби”, каже Сенка Влатковић.

Никола Радишић, новинар Телевизије Н1 сматра, међутим, да се, иако је извесно да ће суђење трајати дуго, оно одвија много боље од других процеса, па и да новинари овом суђењу придају већу пажњу него осталим.

„За разлику од неких других процеса, овде нема класичне опструкције”, каже он, наводећи као пример суђење Бранку Лазаревићу за одавање тајни Шарићевој групи, које још није почело због бројних одлагања у скоро годину дана: протеста адвоката, непојављивања једног оптуженог, захтева одбране за изузеће тужилаца.

„Чињеница да се агенти ДБ-а не сећају многих ствари мени говори или да је избор агената лош или да се праве луди, и наравно да не верујем у то да се не сећају”, казао је Радишић и додао да се, у погледу саме процедуре, предуго чекало да суд потврди оптужницу.

Колико год да се припадници Службе државне безбедности својски труде да се не сете шта је било у време убиства једног познатог новинара, а судско веће ради недопустиво спорим темпом, са друге стране изостаје и новинарска солидарност.

„Она, нажалост, није постојала ни у време кад је Славко Ћурувија убијен, односно непосредно пре тога. Није постојала ни кад су изрицане драконске казне медијима. Те врсте еснафске солидарности код нас предуго нема, а ово је само један наставак те ружне традиције која је укорењена у нашој професији”, закључује Сенка Влатковић.

Изван суднице, сведоци лажу новинаре

Осим окривљених, јавности нису позната лица радника Службе државне безбедности који долазе на саслушања у Специјални суд. Занимљиво је било посматрати њихово понашање изван суднице.

Тако је Стеван Баста улазио у Медија центар интересујући се какав је утисак његово излагање оставило на новинаре, а Предраг Гикић се забио у ћошак поред кафе кухиње, трудећи се да буде неприметан, а ипак да чује шта се прича у суседном Медија центру, не померајући се и не проговарајући све до тренутка док га новинари нису упитали ко је. На то питање је једва, уз одуговлачење, одговорио.

Бранко Црни, сведок који није стигао да сведочи на прошлом рочишту, чак се лажно представио. Рекао је да је он Предраг Гикић, особа која је прислушкивала Ћурувију.