Вести
13. 10. 2015.
Умрежени новинари
Често се заборавља да новинари не учествују само у формирању колективног идентитета него спадају у градитеље смисла и лествице вредности.
Они су, у ствари, промотори вредности. Зато би морали јасно препознати вредности и невредности, добро и зло. То значи да је неопходно да имају способности да развијају критичко мишљење о свему што настаје у друштвеној заједници.
У трагању за животним формама које успостављају слободу, демократију, људска права, толеранцију и мир, новинар, као протагониста свести о човековом драматичном битисању, постаје незаменљиво критичко огледало.
У томе ће успети само ако има „чуло" за битно, за суштину, за истину.
У слободном друштву новинар може постати непристрасан сведок и поуздан тумач стварности модерног света. Стога је успостављање лествице вредности незамисливо без његових способности, његовог талента и његове савести. Најмање се може очекивати од новинара са моралном глувоћом и трауматичним страхом јер они се неће ни питати шта чине истини и какве последице производе кад је запостављају и превиђају.
У основи њиховог прегнућа је тада лукавство, превара и симулација, али и намера - одржати се у седлу по сваку цену, у свим околностима и под свим условима.
Склоне забораву у нас неопхоно је подсетити да у време посткомунистичке и кобајаги плуралне политичке сцене, а у ствари владавине аутократског режима, медији за масовно информисање били су саучесници у милитаризацији политичке заједнице.
Чинили су баш оно што нису смели: коло су водили у шовинистичком и агресивном наговарању поданика, учествовали су у заслепљивању мржњом, били су активни у произвођењу лажи и страха. Стварана је информативна „рашомонијада"!
Медији су показали нескривене симпатије према национапистичком стереотипу, који је бранио национални нарцизам и етнократску искључивост.
Они су и постали претходница националистичке зараћености. Штавише, медији, међу којима је предњачила државна телевизија, претварали су се у инструменте ратнохушкачког лудила.
Њихови протагонисти везали су се за националшовинистичке идеологијице, који нису могли да функционишу без „непријатеља” и „непријатељстава" ако су и новинари упадали у вртлог информативног екстремизма са острашћеним уверењима.
То је био пут политичког слуганства и издаје професије. А у прихватању интереса политичких налогодаваца, као политичког императива, садржана је немоћ самоодређења и професионалне аутономије.
Кад се постане оруђе пропаганде, њен пуки епизодиста, онда од професионалног морала нема ништа. Све се то и могло догодити зато што је одговорност, како професионална тако и морапна, потпуно изостапа.
Уместо надмоћи одговорности, медији као шовинистички стампедо и сејачи мржње, постајали су саучесници у злочинству. У медијима је владала застрашујућа тескоба нарочито од времена објављивања апсурдног, штеточинског и противуставног Закона о јавном информисању из 1998.
Мање-више сви медијски закони који су с времена на време усвајани били су мртво слово на папиру а долазили су превасходно због тога да би се створио привид да се задовољавају европски захтеви.
Крајем септембра 2011. сачињен је медијски документ Стратегија развоја јавног информисања до 2016. године са невероватним информативним недостацима тако да се није знало ни колики је удео државног власништва у медијима нити са којом новчаном сумом учествују у њиховом финансирању.
Штавише, није постојапа информација колико јавни сервис добија од претплате а колико из комерцијалних извора. А кад се појавио Извештај о контроли и притисцима на медије Савета за борбу против корупције Владе Републике Србије, иза кога је стајала истинољубива Верица Бараћ, у медијима је завладао мук.
Први пут је отворена страница о корупцији и клијентелизму у медијима. Да не би дошло до транспарентности медијског власништва настало је његово драматично скривање и затирање трагова.
По целој планети идентификовани су путеви новца само да би се сакрили господари власништва и да би се онемогућила контрола енормног богатства које је доспело до многих offshore компанија и других тајкунских скривалишта.
Извештај је за оне који су хтели да знају деловао као гром из ведра неба, али је у јавности потпуно прећутан. Савет је у томе лрепознао политички притисак, па је дошао до закључка да се над медијима успоставља „потпуна контрола”.
Без улажења у скандапозна открића о путевима државног новца до медија да би радили то што се од њих тражи и очекује, важно је истаћи још једно запажање Савета, који је открио да од једанаест радио и телевизијских емитера са националном дозволом, чак девет је са нетранспарентним власништвом, па је зато и уследило питање: на какво објављивање објективних и истинитих информација су спремни медији који крију правог власника као своју највећу тајну?
Питање је у јавности остало без одговора. У сваком случају, и даље се не зна да ли с њима више управља политика или тржиште, односно ко је више упетљао своје интересне и прљаве прсте.
Кад дође до сужавања медијских и индивидуалних слобода новинара, кад је стање у медијима и горе него што је било колико јуче, онда то више није само рђав знак за читаву медијску сферу него и доказ да медији не могу да обављају своју цивилизацијску задаћу.
То сада делује безизгледно поред осталог и због тога што је већина новинара издала своју професију.
Било им је лакше да пристану на политичку или тржишну подобност, било им је лагодније да прихвате очекивану послушност него да не пристану да се поништи њихова професија. Деловали су малтене као добровољци предаје, предаје без отпора.
Многи су се уплашили од мера осветничке власти, не мање њих страховало је због егзистенцијалног опстанка, па су тако постали роба на медијском тржишту не много скупа, чак и превише јефтина.
Трговцима овдашњих медија јесте најважнија добит, новац, али они знају да их власторржци могу блокирати на најразличитије начине, па зато новинари са лакоћом постају удворице, које се подређују свему што је детерминисано политичким прагматизмом и тржишним утилитаризмом. У страху, стресу и депресији, они се подређују свему од чега им зависи егзистенцијални опстнак.
Не знам колико има смисла и замерати овој угроженој професији што су и сами допринели што су пострадали професионални стандарди и што је у великој мјери новинарска професија тржиште безвредне робе.
Свакако да су у томе учествовали властодржци. Трговци медија, али и подобни уредници. Толико је блокирана енергија професионалних вредности новинара да су они од силне бахатости власти и страха од јавног линча забораеили да штите грађане који су у великој невољи баш због неспособне власти.
То је све могуће кад је уместо слободе медија омогућена слобода њиховог уништавања, понижавања и деградирања.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.