Вести

12. 10. 2015.

Аутор: Срђан Шкоро Извор: Цензоловка

Све док страх буде већи од срамоте, Србија неће постати пристојно друштво

„Ћуте новине као заливене, не оглашавају се телевизије, књижаре одбијају да продају књигу са таквим насловом, колпортери врте главом и веле – не смемо!”, пише за Цензоловку аутор књиге „Вучић и цензура”.

Питао сам стручњаке за језик да ли је плеоназам кад се каже „Вучић и цензура”. Одговорили су ми да званично још није, али незванично се те две речи, по правилу, избегавају. Из пристојности, као некад поштен комуниста. Кажу, превише боду очи. А ја, ко за инат, дадох такав наслов својој књизи – „Вучић и цензура”.

И гле чуда, осим Бете, сајта Радио-телевизије Војводина и кратке вести у листу „Данас”, нико није објавио да је књига изашла. Ко велим, објавиће, ваљда, нешто више после промоције заказане за 5. октобар у Прес центру УНС-а. Атрактивни говорници Драгољуб Дража Петровић и Оља Бећковић, препуна сала, и опет ништа.

Осим часног изузетка Фонета и сајта листа „Данас”, нигде ни словца. Ћуте новине као заливене, не оглашавају се телевизије, књижаре одбијају да продају књигу са таквим насловом, колпортери врте главом и веле – не смемо!

Шта их је толико уплашило? Тешко је поверовати да је плеоназам. Још мање да је у питању цензура, јер стално тврде како је нема. Шта је онда? Кога се ти силни уредници, власници књижара и улични продавци књига толико плаше?

Некад у Србији кад некоме кажеш „није ваљда да се плашиш”, и највећа кукавица на свету се тргне и гласно узвикне „ма ко се плаши” и потруди се да покаже супротно.

Данас кад тако нешто покушате, људи вам отворено кажу „истина је, плашимо се и није нас срамота због тога”. После тога иде оно уобичајено: деца, незапослена жена, стари родитељи, могућност губитка посла, боље се приклонити него борити, погледај како пролазе они који се боре и мисле својом главом, и тако унедоглед.

Али, име онога кога се плаше не изговарају. Опет из страха, објашњавајући „знаш ти то боље од нас”.

Шта ја то знам боље од њих? Да живимо у друштву где је забрањено поменути једну књигу да се не би наљутио – ко? Свемоћни Вучић? Да ли он заиста толико контролише Србију да би га чињеница о изласку једне књиге избацила из равнотеже? Пореметила да на миру и уз Мирину књигу 5. октобра посети родни град Слободана Милошевића и у „Бамбију” проба „плазму” директно са производне траке?

Судећи по реакцијама Жељка Цвијановића у тексту „Зашто су се дигле америчке агентуре“, па пословично будних Е-новина Петра Луковића, које посвећују огроман простор промоцији књиге „Вучић и цензура“, нешто се ипак догодило.

Чему толико писаније кад нико није ни објавио да је било промоције? Како им се то одједном „јавило“ да о томе пишу?

Истовремено, уз промоцију књиге жене са Интерполове потернице, „Новости” мене пребацују у „Зов“, лист намењен љубитељима природе, лова и риболова, као и кућних љубимаца. Ваљда је под утицајем најновијег сведочења Мире Марковић, руководство Компаније „Новости” помислило да је моја књига „Вучић и цензура“ штиво о животињама, па су брзометно осмислили мој премештај у „Зов“. И то за новинара са најнижим могућим личним дохотком. Већина секретарица и поједини курири у Компанији „Новости” имају већу плату од оне коју су мени одредили.

Али, то све не говори ништа о мени, већ само о њима. Коефицијент моје плате тачно у бројку показује коефицијент интелигенције оних који тренутно руководе „Новостима”. Нажалост, открива и каква је памет онога ко је поставио те људе у „Новостима” и дозволио им да у време прокламоване опште штедње имају увредљиво високе плате.

Ето, то је оно чега се људи отворено плаше, а не смеју да изговоре. Да не би прошли као Срђан Шкоро. Зато стално наглашавам – аутоцензура која постоји у огромним количинама и видљива је на сваком кораку последица је цензуре. Последица диктатуре је страх.

Нема диктатуре без цензуре. Контрола над медијима и оним шта ће се презентовати јавности не може се успоставити без ова два важна сегмента. Комплетна критичка јавност је тренутно измештена на поједине портале, блогове, Твитер, и постојање те иначе ограничене и изоловане интернет слободе  наводно је доказ како у Србији нема цензуре. Али, ипак је има и окреће се.

Шта је одбрана, како можеш све то да истрпиш, одакле ти снага, питају ме многи ових дана. Одговарам врло једноставно: То што су о мени и мом раду рекле моје колеге Оља и Дража на промоцији књиге „Вучић и цензура“, то о онима који тренутно руководе „Новостима”, медијском и политичком сценом Србије, не би јавно изговорили ни њихови укућани, рачунајући и кућне љубимце, уколико их имају!

Ето, то је моја снага и сасвим довољна утеха за оно кроз шта пролазим, свестан да ће све проћи и то брже него што неки мисле.

После гостовања на РТС-у, Срђан Шкоро је смењен са места шефа деска у „Вечерњим новостима” и премештен најпре у „Спорт”, а ових дана у „Зов”

Све док страх буде већи од срамоте, Србија никада неће постати пристојно и нормално друштво. То најбоље доказује, уз таламбасе уздизање и промовисање Мире Марковић, по опробаном систему „а сад мало она“. Јер, побогу, демократско је право те жене да и она каже шта мисли, пуна су уста оних који одобравају овај пројекат.

Нико им изгледа није рекао да нема озбиљне демократије без одговорности и сталног позивања на њу. А породица Мире Марковић (ужа и шира) и те како је одговорна. Само још није утврђено тачно да ли су она и њен љубљени муж послали више Срба под земљу или ван земље.

Кажу, нема доказа, али зато има довољно трагова. И превише. И то не може заташкати ни постојање телевизије боје Мириног цвета у коси, коју је створила за посебне намене, а још мање њеног најважнијег изданка у садашњој власти, омиљене латице Вулина.

Резултате целокупног ужаса политике брачног пара Марковић–Милошевић нећете, наравно, наћи на потерници Интерпола. Тамо је због некакве смешне оптужнице за подстрекивање да се додели неки стан. И тако скројена оптужница део је богате заоставштине Мире Марковић и њене породице. Изругивање праву и правди метод је оних најодговорнијих за почињена злодела.

За то су се, уосталом, борили и њени мама и тата и њена тетка и њен стриц. Такве особе у демократским друштвима не добијају право на промоцију, већ право да се преиспитају иза решетака. И то је једино право које се добија после толиких ужаса које су произвели и за шта су одговорни.

Замислите, рецимо, да су се у Немачкој 15 година после рата појавили Хитлерови мемоари, а он сам укључио телефоном из Парагваја, директно на промоцију своје књиге. Било је то овако, у Хитлеровом виђењу, а онда аплаузи, одобравање… Гарантовани хит, најпродаванија књига, светски бестселер за тили час.

Али, одговорна друштва никад не падају тако ниско. И поред могуће огромне зараде и демократског права да се обавезно чује и друга страна, пристојна држава не упада у такву замку.

Јер, после тога имате на сцени јавно правдање реализатора овог пројекта, главног и одговорног уредника „Новости”, у тексту „Зашто Мира?“. И тек ту видите суштински суноврат. Аутор текста се пита „зашто су против права Мире Марковић на јавно мишљење најгласнији они који су на њима направили имена и каријере“ и лаконски закључује „ко би и шта би данас били да им не беше Мире и Слобе“.

За Дмитровића се барем зна. Да није било те исконске љубави Мире и Слобе, он никада не би био зачет као коментатор на РТС-у, још мање би данас био на челу Компаније „Новости”. Да није почињених злодела поменутог брачног пара, у Београд би долазио као туриста на екскурзију, и то о празницима. Он је тај који Мири и Слоби дугује све. И много, много више од штампања и промоције књиге.

Зато би био ред да покрене јавну иницијативу да се та „недужна жена“ са цветом у коси што пре врати у земљу и прикључи захукталим реформским процесима у држави, започетим још у њено доба.

Да се после „Београда на води” и „Деспотовог града”, обнови и „Бамбиленд”! Али, прво нек оде на „Фарму” или у „Парове”, свеједно. Чисто да је људи виде и чују. Жељни су њеног сведочења и опсервација на тему хуманости и социјалне правде. А потом могу сви заједно да поново оживе Мирину стару, никада до краја реализовану идеју – Зорица Брунцлик као културни модел за 21. век.

Узнемирен вестима да би „Курир“ могао на волшебан начин постати нови власник „Новости”, главни уредник пише још један текст који почиње са „Зашто“, али га у продужетку брине ћутање министра културе! И Тасовац, наравно, не одговара. Ко вели, ћутао сам док си ти продавао најстарији српски спортски лист Аци Лукасу и Саши Мирковићу из СНС, ћутао сам кад је „Курир“ пазарио део телевизије тог истог Мирковића, ћутао сам кад је забрањен и укинут Утисак недеље, ћутао сам кад су укидане медијске слободе, ћутао сам на цензуру, на прогон и незаконита премештања многих новинара, на спорне медијске приватизације, и зашто бих сада одједном проговорио?

Да проговорим, па да у моју фотељу одмах ускочи Брунцликова, са бољом и садржајнијом фризуром, нећеш тај филм гледати, Дмитровићу, мршти се у себи Тасовац. А како другачије да говори министар културе, него у себи, кад већ седи у влади која тврди како нема цензуре.