Вести

09. 10. 2015.

Аутор: Радмило Марковић Извор: cenzolovka.rs

Нацрт закона о оглашавању: Политичарима је дозвољено све

Пакет медијских закона, који је усвојен прошле године, ни на који начин није покушао да уреди област оглашавања, што је најзначајнији механизам политичког и комерцијалног притиска на медије у Србији. Кад год бисте неком од одговорних указали на ту чињеницу, одговор је био исти: То ће регулисати нови закон о оглашавању на којем управо ради Министарство трговине.

 

Јавна расправа о нацрту новог закона о оглашавању одржана је почетком ове године, али се и даље не зна када ће тај закон бити донет.

У Министарству трговине кажу да месецима чекају мишљење Европске комисије, а без тога не могу даље.

Уз то, имајући у виду коментаре на нацрт који су дати током јавне расправе, делује да је у интересу јавности да он у овој верзији никада и не дође до Скупштине.

Према постојећем Закону о оглашавању, који је донет 2005. године, оглашивач је „правно лице, предузетник или физичко лице чије пословно име, личност, активност, производ или услугу препоручује огласна порука”.

По новом предлогу, закон би се односио само на професионалне трговце и њихове комерцијалне делатности.

По новоме, оглашивач „има својство трговца”, односно „обавља професионалну или пословну делатност продаје робе и услуга, непокретности, права и обавеза”, а оглашавање је „представљање у било ком облику у вези са трговином, односно професионалном или пословном делатношћу”.

Овиме је, практично, свако оглашавање сем трговачког остало ван домашаја овог закона, што не би био проблем да су друге врсте оглашавања уређене на неком другом месту у правном систему Србије, али – нису, осим што се у појединим одредбама других закона оглашавање помиње (али не и уређује).

Рупа у закону

Нацрт новог закона експлицитно наводи на шта се његове одредбе не односе: на објављивање порука личне природе, на јавно обавештавање које врше државни органи, односно други носиоци јавне власти, на изборне кампање и друге промотивне активности политичких организација, на јавно обавештавање удружења, синдиката и других правних лица, које нису комерцијалне природе, као и информисање јавности о активностима друштвено одговорног пословања.

Почетком фебруара, организација Транспарентност Србија објавила је коментаре на овај нацрт, јасно указавши да је неопходно да поједина начела, којима би било уређено комерцијално оглашавање, важе и  код оглашавања државних органа и код политичког оглашавања.

„Уколико Министарство сматра да би само комерцијално оглашавање требало уредити овим законом, онда би требало изменити и сам назив закона, нпр. ‘Закон о трговинском и пословном оглашавању’ или нешто томе слично. Тако би постало видљиво да нису сви облици оглашавања уређени и да је потребна додатна интервенција законодавца”, писала је тада Транспарентност Србија, додајући:

„Изузимање појединих видова оглашавања из обухвата овог закона значило би (argumentum a contrario) да огласне поруке државних органа и политичких субјеката могу, на пример, ‘изазивати мржњу или нетолеранцију’, ‘злоупотребљавати однос зависности, недостатак искуства или сујеверје прималаца поруке’, да могу бити ‘непристојне’, или да се њима сме препоручивати производња и промет робе и пружање услуга који су забрањени законом, подстицање дискриминације, изазивање страха и агресивности код малолетника, итд.”

Истини за вољу, у прелазним и завршним одредбама нацрта новог закона пише да почетком његове примене престаје да важи постојећи Закон о оглашавању – изузев чланова 86. и 87, који управо говоре о оглашавању државних органа и политичких организација.

По тим члановима, државни органи и организације, органи територијалне аутономије и локалне самоуправе „могу да оглашавају активности и мере које су од значаја за грађане, за већину грађана, или за мањинску друштвену групу”, што се нарочито односи на изборе, референдум, општу опасност, хуманитарну акцију, позив за помоћ, конкурс и упис ђака и студената… (члан 86).

Следећи члан говори о оглашавању политичких организација и одређује да је њихово оглашавање и оглашавање на гласачком месту уређено Законом о избору народних посланика.

На овај начин, у два различита члана истог нацрта закона говори се, најпре, да се овај закон не односи на политичко оглашавање и оглашавање државних органа (члан 2), а потом се препознаје њихово постојање и остављају се одредбе које о њима говоре.

Чему служи седница Владе?

„Политичке странке се оглашавају, то је тачно, али оне немају професионалну пословну делатност, и то није предмет овог закона. Политичке странке не продају никакву робу, нити услуге. Оне продају идеју, ако уопште ишта продају. Боље је рећи да презентују идеју. Ми сматрамо да је Закон о политичким странкама место где би та област требало да се то уреди, или неки други прописи, мада, наравно, Влада о томе одлучује”, каже за Цензоловку Душица Ђорђевић из Министарства трговине, туризма и телекомуникација, које је сачинило нацрт новог закона.

Душица Ђорђевић каже да ни обавештења која објављују државни органи нису оглашавање, то је јавна објава у јавном интересу – на пример, они дају обавештења о поплавама.

„Ми смо зато у члану 2. и написали на шта се овај закон не односи, да се не би постављало питање око тога. А она два члана смо оставили у прелазним и завршним одредбама зато што они постоје у важећем закону. Ти чланови ништа посебно не уређују, нити имају било какву врсту санкције. Ту област стварно треба детаљно уредити, ја се слажем, али ово није место за то. На крају крајева, ни ово министарство, по Закону о министарствима, нема надлежност и мандат да те ствари решава. Ми нисмо надлежни за политичке странке и државне органе. Дакле, нисмо хтели та два члана да избацимо, јер, генерално, о томе нема ничега на другим местима”, каже наша саговорница.

Међутим, Немања Ненадић, програмски директор Транспарентности Србија, каже за Цензоловку да то што једно министарство није надлежно за политичко оглашавање није разлог да цела област остане неуређена.

„То само значи да би у припрему тог закона требало можда укључити и нека друга министарства. Та материја може да буде уређена Законом о оглашавању, а може да буде и на разним местима – на пример, део може да буде у Закону о јавним набавкама, део у Закону о избору народних посланика – свеједно је где су, битно је да имамо те норме, а проблем је што их немамо, односно, те које имамо, нису довољно разрађене и нису довољно добре, нису доследне. Није решење да министарства међусобно пребацују лоптицу, него, пошто су сви они део једне институције, Владе Републике Србије, треба да дођу на седницу Владе па да се договоре”, каже Ненадић.

Забране не важе, ако ниси трговац

Адвокат Душан Стојковић, који је водио радну групу која је радила на актуелном Закону о оглашавању, иде и корак даље, тврдећи да би нови закон, у облику у којем је представљен, практично укинуо Закон о оглашавању за све који нису трговци, те да би се из стања уређености ушло „у потпуну таму”.

„Оглашавање је организовано убеђивање. У највећем броју случајева, то је убеђивање да купимо неки производ или користимо неку услугу. Међутим, нас и држава убеђује у нешто: да је Златибор леп, да треба отићи у Бајину Башту, да је нека компанија добра, да помаже људима, деци… Тренутно, Закон о оглашавању то убеђивање гледа далеко шире од комерцијалног, вашарског убеђивања да купите нешто или да се провозате. Новим предлогом закона и редефинисањем појма оглашивача, убеђивачи који нису трговци ће наставити да то раде – нерегулисано”, каже Стојковић.

Он додаје да закон чак ни за све трговце неће увек важити, јер и када нас трговци убеђују у нешто, није реч о огласној поруци уколико то није директно везано за трговину.

„То значи да, на пример, можете имати спот о Србији, како људи пију ракију и наздрављају и како је све то супер, а да то не подлеже забрани оглашавања алкохолних пића. Иста ствар је и са цигаретама. То не би било забрањено, а било би забрањено да се оглашава конкретан бренд, јер у првом случају то није трговина, него шира друштвена промоција. Забране неће важити ако нисте трговац, тако да ћете моћи да кажете: ‘Ја нисам трговац, нисам оглашивач, и тај закон се на мене не односи’. Зашто онда ја не бих дао паре некоме ко није трговац, или основао нетрговачку фирму и избегао примену закона?”, пита се Стојковић.

На примедбу да онда такав закон неће моћи да прође Европску комисију, Стојковић је јасан:

„Зашто да не прође? Они могу да кажу да је то само дефинисање, не може вас Европска комисија да заштити ако ви сами себе не штитите. Зашто би Европска комисија била заштитник суверене земље која доноси пропис?”

Фаворизовање подобних медија

О оглашавању државних органа и политичких партија постоји неколико одредаба расутих у више закона, попут оне у члану 48. помињаног Закона о избору народних посланика, која говори да „подносиоци изборних листа имају право да у јавним гласилима обавештавају грађане о програмима и активностима, као и о предложеним кандидатима”.

По члану 58. Закона о јавним набавкама (који регулише поступање државних органа и буџетских корисника), „наручилац може да објави позив за подношење понуда или пријава и у неком специјализованом листу према предмету конкретне јавне набавке”.

Међутим, члан 7. овог закона много је важнији, барем када је реч о оглашавању – он набраја набавке на које се овај закон не примењује и у ставу 10. наводи „куповину, развој, продукцију или копродукцију радио и телевизијског програма или времена за емитовање програма”.

У преводу, оглашавање на радију и телевизији не потпада под Закон о јавним набавкама.

Ова одредба, уз ефективно изостављање државних органа и политичких организација из новог закона о оглашавању, даје овим субјектима одрешене руке да одлучују на којим медијима ће се оглашавати и у којој мери.

Управо на то су указивали из Асоцијације независних електронских медија (АНЕМ) у јавној расправи о новом закону о оглашавању.

„Јавни ентитети, супротно комерцијалним оглашивачима, немају слободу да бирају код кога ће се рекламирати, пре свега зато што се финансирају из средстава грађана Србије. Зато има смисла и неопходно је одредити базична правила оглашавања која ће важити за избор начина и средства оглашавања јавних ентитета. Без законских ограничења нема гаранција да медији неће посредно да буду под политичким притиском, а уцене путем оглашавања могу постати ефикасно ‘средство за дисциплиновање’ непослушних медија. Оглашавање органа јавних власти мора да буде системски регулисано како би се спречила дискриминација преносилаца огласних порука, односно фаворизовање ‘подобних медија’, те посредни утицај на њихову уређивачку политику”, наводи се у анализи АНЕМ-а.

Из свега наведеног (а примедаба је током јавне расправе било још много) стиче се утисак да би нови закон о оглашавању морао да претрпи знатне промене да би грађани осетили позитивне помаке у овој области.

Ипак, јавност заправо још увек не зна која ће верзија закона доћи у Владу, а потом ни у ком облику ће га Влада проследити парламенту.

Како каже Душица Ђорђевић, након јавне расправе и примедаба које су дошле из других министарстава, „усвојени су многи предлози” који су ушли у нацрт. На пример, усвојен је захтев штампаних медија да им се дозволи оглашавање алкохолних пића без ограничења – наравно, оним медијима који нису намењени деци.

Ипак, по њеним речима, тек остаје да се види хоће ли и Влада усвојити такав предлог, као и да ли ће нацрт кроз Скупштину Србије проћи неокрњен, а тренутно је лопта код Европске комисије.

„Нацрт је након јавне расправе прослеђен надлежним министарствима на мишљење, преведен је на енглески језик, са свим табелама, и сада се налази у Европској комисији, чије коментаре ми морамо да сачекамо. Ми чекамо тај одговор, ево, скоро већ два месеца, и не можемо ништа да радимо без тога. Када добијемо те коментаре, ако нешто буде неусклађено, мораћемо то да променимо, а ако је све у реду, онда идемо на Владу, и чим то прође Владу, идемо у Скупштину. Али тренутно не знам када ће се то догодити и не бих да лицитирам са роковима”, закључује Душица Ђорђевић.