Вести
29. 09. 2015.
Новцем грађана плаћају сопствену нетранспарентност
Због недостављања тражених информација Институције Србије су у протеклих пет година кажњене са готово 19 милиона динара. У многим случајевима ни казне нису помогле да информације постану доступне јавности.
Коме је држава одузела имовину због сумњи да је стечена криминалом и како се та имовина сада користи, била су питања која су новинари Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) послали Дирекцији за управљање одузетом имовином у августу 2014. године.
До данас ЦИНС није добио одговор.
У међувремену је повереник за информације од јавног значаја ову институцију, која се налази у оквиру Министарства правде, казнио са 200 хиљада динара.
Ово је само један од случајева када су државне институције и поред претње новчаном казном одбиле да доставе информације медијима и грађанима.
У протеклих пет година, Повереник је 253 пута казнио министарства, јавна предузећа, судове, локалне самоуправе па чак и један зоолошки врт – због непоштовања Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја.
Укупна вредност ових казни је скоро 19 милиона динара.
То је износ који ће платити или су већ платили грађани Србије, с обзиром на то да је реч о институцијама које се или финансирају из буџета или су у јавном власништву.
Ако је судити према подацима Повереника, 114 казни још није плаћено, што чини више од половине укупне суме - око десет милиона динара.
Повереник, Родољуб Шабић, каже за ЦИНС да механизам прекршајне одговоности функционише само симболично и селективно.
Додаје да би надлежно Министарство за државну управу требало да издејствује да прекршиоци Закона казне плаћају својим новцем.
“Казне су мале и плаћају се јавним новцем. Самим тим нису озбиљан стимуланс за извршење налога”, објашњава Шабић.
Ово потврђује и пример “Телекома Србије” који је до сада платио 30 казни у износу од готово три милиона динара.
У извештајима Повереника из 2014. године стоји да је Телеком један од органа који одбијају да се Закон на њих уопште и примењује.
Ово је ЦИНС-у потврдио и сам Телеком у одговору у којем наводе да је суштински разлог зашто не поштују закон то што се он “примењује на начин који није од општег интереса.“
“Захтеви које 'Телеком Србија' добија најчешће су мотивисани личним интересима и интересима конкурената, тако да би поступање по тим захтевима нанело компанији далеко већу штету од плаћених казни.
Ако тражене информације ни на који начин не угрожавају пословање, компанија их доставља иако закон није примењив на 'Телеком Србија'”, наводи се у одговору овог државног предузећа ЦИНС-у.
Драган Добрашиновић из Топличког центра за демократију и људска права, каже да је јавним органима који бирају да плаћају казне уместо да достављају информације то “јефтиније него да се сазна истина о ономе што они скривају.“
“То је слика једне арогантне свести која нема разумевања за демократску праксу“, каже Добрашиновић.
Влада ингорише Повереника
Према Закону о слободном приступу информацијама сваки грађанин од институција може тражити информације као што су, на пример, подаци о трошењу новца из буџета.
Органи јавне власти су дужни да у року од 15 дана доставе тражене податке. Уколико се то не деси, грађани се могу жалити Поверенику.
Ако Повереник одлучи да орган мора да достави информације, а то се ни након тога не деси, покреће се такозвани поступак административног извршења и почиње изрицање казни.
Повереник прво одређује казну од 20 хиљада динара, а ако информације ни након тога не буду достављене, следи казна од 180 хиљада динара.
Родољуб Шабић каже да органи власти најчешће игноришу захтеве за информацијама и да се углавном тек након жалби и када он затражи изјашњење, одлучују да доставе претходно ускраћену информацију: “Многи калкулишу и понашају се као да је правило 'ко се жали Поверенику добиће информацију, ко се не жали - неће.'“
Подаци канцеларије Повереника показују да су због недавања информација, поред Телекома, највише кажњавана јавна предузећа: “Србијагас” и “Железнице Србије” са по 12 казни, Архив Србије са 11, Комисија за акредитацију и проверу квалитета високошколских установа Београд са девет, и Радио Телевизија Србије (РТС) са седам казни.
“Србијагас” је тако платио скоро милион динара, а РТС 420 хиљада.
Вредност казни Железница је више од милион динара, што је износ казни који је Повереник изрекао и Архиву Србије.
Уколико институције не доставе информације ни након изречених казни, Влада Србије је та која би требало да “натера” орган јавне власти да то уради.
У 67 случајева, колико се пута Повереник обраћао Влади, то није урађено ниједном.
“Најнормалнија ствар је да Влада, као главни орган извршне власти, чија најважнија улога јесте спровођење закона, извршава своје законске обавезе. Ако то не чини, то је политичко питање, и разуме се, у надлежности је парламента који бира владу”, објашњава Шабић.
Према речима Драгана Добрашиновића, садашњи механизам заштите и обезбеђивања остваривања права на приступ информацијама није ефикасан и требало би пронаћи нова решења: обезбедити судски механизам или проширити овлашћења Повереника.
“Показало се да Влада не жели да обезбеди извршење решења Повереника. Да је хтела могла је бар једном то да уради, бар да покаже да има вољу, али ниједна влада то није урадила“, каже Добрашиновић.
(Не)плаћене казне
Према подацима које је ЦИНС добио од канцеларије Повереника, више од половине новца од изречених казни није плаћено.
Повереник објашњава да податке о плаћању казни добија повремено од Управе за трезор.
На списку се међу неплатишама наводи РТС са две неплаћене казне од по 20 хиљада динара, али они у одговору ЦИНС-у наводе да у евиденцији своје финансијске службе немају податке о неплаћеним казнама.
Архив Србије није платио ниједну од 11 изречених казни, а као разлог наводе то што се Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја коси са њиховим обавезама које проистичу из Закона о културним добрима.
“Архив Србије је дужан да архивску грађу да на коришћење искључиво на начин и под условима утврђеним Законом о културним добрима и правилником (Правилник о условима и начину коришћењу архивске грађе). Због тога би извршење решења Повереника значило да Архив Србије одустаје од примене прописа које је дужан да примењује“, наводи се у одговору Архива ЦИНС-у.
Када Повереник утврди казну, извршни судови би требало да спроведу принудна извршења и наплате одговарајући износ.
Шабић каже да сви извршни судови сем београдског то и чине: “Сви судови су то прихватали као своју надлежност. Онда се, на пречац, Први основни суд у Београду који се до тада оглашавао да је надлежан - суочен са извршењем казне према Вишем суду у Београду - огласио ненадлежним.”
Од седам органа који су се нашли у врху што по плаћеним што по неплаћеним казнама, једино су Телеком, РТС и Архив Србије одговорили на питања ЦИНС-а.
"Србијагас", "Железнице Србије", Комисија за акредитацију и проверу квалитета високошколских установа Београд и Виши суд у Београду нису доставили одговоре до објављивања овог текста.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.