Вести

18. 09. 2015.

Аутор: Др Станко Црнобрња Извор: Илустрована Политика

Актуелни телевизијски тренутак из стручног угла

Коме је (и да ли је) мука од риалитија

Медијска предузећа, свуда у свету, па и код нас, опет се са ’прчварницама’, званим ријалити, налазе у суровој грабежи за рејтинзима и профитом.

 

Резултат је пред нама.

А то је поновна експлозија ријалити формата, који, у спрези са таблоидима, ’комирају’ свеопшту јавност. Постали су, опет, неизоставна друштвена тема у којој се помно анализирају и критикују, и то на све стране. Продуценти оваквих програма, и они уредници који их здушно подржавају у штампи, то управо и желе. Јер за њих важи оно старо правило које каже: и лоша реклама је боља од никакве рекламе. Стога, са осећајем нелагоде, јер сам свестан да, овим текстом, идем, у крајњој линији, на руку продуцентима ријалитија, а што увек гледам да избегнем, одазивам се на позив колеге Александра Гајовића, главног уредника листа који управо читате, и дајем вама, уваженим читаоцима, неке податке о ријалити ТВ жанру које, можда, нисте имали у виду.

Иако неки од ових програма досежу високу гледаност, јасно је да то не значи, истовремено, да су, као такви, они добри за гледаоце и друштво у целини. Нити то значи да само зато што су гледани они треба, без поговора, и да се емитују. Ријалити формати најновије генерације значајно се разликују својих претходника, који су се појавили кад и комерцијална телевизија. Али, чак и савремени наставак „Скривене камере“ прихвата „правила“ данашњих ријалити формата. А та правила (најчешће, али не у сваком случају) заснивају се на принципу да се учесници, у програмима, доведу у болне, узнемирујуће, понижавајуће и срамотне ситуације, којима ће се гледаоци смејати и које ће гледаоце, изнова, забавити. И то управо својом окрутношћу, па и вулгарним односом према људима и животу. Сигурно је да се ријалити програми не би производили да нису гледани. Поставља се питање: зашто су толико гледани? Многи теоретичари, па и продуценти програма, одговарају да гледаоци овакве програме сматрају или веома забавним или толико шокантно вулгарним да не могу да се одвоје од гледања тих, необичних, и понижавајућих призора. Јер, понижавање људи, као забава, сложен је и дуговечан феномен. И то не само у вези са телевизијом већ и у вези са спектаклима, и забавом, коју из тих спектакала добијају гледаоци, још од античких времена.

У немачком језику постоји појам, реч, Schadenfreude, која се користи да опише задовољство, и забаву, коју људи извлаче из гледања других људи када су губитници, или када су опхрвани проблемима. Ако се смејемо када видимо како се неко оклизне и падне то је Schadenfreude. Ако вам прија када банкротира неко, вама немило предузеће, и то је Schadenfreude. У ријалити програмима ради се, чак, о људима који су публици сасвим непознати. Сем у, код нас посебно популарним, форматима названим ВИП, где се појављују познати појединци, из јавног живота, који, на задовољство публике, бивају понижени, или „експонирани“, као слаби. 

Шта је то што је за публику забавно када посматра патњу других људи? Једноставно објашњење јесте да је публика срећна што се те, понижавајуће ствари, не догађају њој већ се, пред њеним очима, догађају неком другом. Томе иде у прилог и претпоставка да се, у ријалити форматима, ствари одвијају „спонтано“ и „ненамештено“, да су они, заиста, „стварни“, односно, да немају унапред припремљена сценарија. Све то, у поређењу са сценаристички обликованим причама, ствара додатну дозу забавног и узбудљивог, па и веродостојног.

Ту се стварају и основни етички проблеми. Јер, ријалити формати ни издалека нису толико стварни као што се то представља у јавности. У играним, драмским форматима, од публике се не очекује да верују у то да радња одражава стварне животе глумаца.  С друге стране, у ријалити форматима од публике се очекује управо то, да поверује како оно што види реално одражава животе учесника. Иако су ти животи, у току продукције, подвргнути веома детаљној монтажи, као и бројним намештеним, и са стране намерно изазваним, конструисаним, ситуацијама. Продуценти ријалити формата никада не претендују да представе своје производе као вредне или висококвалитетне. Јер, зна се да не морају сви програми, поготово комерцијални, у ТВ понуди да буду умни, да обогаћују интелект, и образују.

Па ипак, стално се поставља питање зашто продуценти праве нове и нове, на изглед све суровије варијанте ријалити формата. Адвокат из Лос Анђелеса Бери Лангберг, који је заступао брачни пар учесника у једном ријалитију, каже:

– Овакви програми производе се искључиво да би се у њима учесници понижавали, срамотили или застрашивали. Продуцентима није ни најмање стало до људских осећања. Њих не занима да буду пристојни. Њих једино занима новац.

Сада је већ сасвим очигледно да ријалити формати траже, налазе, подстичу и стално изнова приказују стереотипне учеснике који, често, у програму, исказују јаке дозе шовинизма, агресивности, наметљивости, хвалисавости, ароганције и глупости. У Америци, уочено је, да у бројним ријалити форматима обавезно постоји лик кога Africana.com назива „The Evil Black Woman“. Односно „Зла црна жена“ која има следеће карактеристике: дрска, агресивна, стално упире прстом у људе, непрестано попује, и прекорева друге, и свима даје упутства како треба да се понашају. Наравно, ако се боље погледа, и у домаћим ријалити форматима стално се понављају одређени ликови који, по свом понашању, подсећају на опис „Зле црне жене“.  После искуства са бројним ријалити форматима, може јасно да се примети одређени шаблон у бирању свих осталих ликова. Постоји слатка и наивна особа, из малог места, из унутрашњости, која се нада слави и богатству, а да при том не изгуби своја честита „малограђанска“ уверења. Постоји и девојка, или момак, који је у фазону да јури журке, и добро „зезање“, и који увек, својим нападним тражењем провода, шокира људе око себе. Ту је и, незаобилазно, он, или она, опаки лик, који загорчава живот свима тако што се стално убацује у сваку ситуацију, чак и када није позван. У нашој, домаћој, варијанти лик силиконске спонзоруше-проститутке постао је неизоставан и централан због нескривене жеље наших продуцената да погоде „перверзњака“ који се, по њиховом мишљењу, налази, скривен, у сваком ТВ гледаоцу.

Тод Бојд, професор Универзитета јужне Калифорније, каже:

- Целокупна продукција „ријалити“ телевизије заснива се на стереотипским ликовима. Она у целини зависи од истоветне „сировине“, од лако препознатљивих ликова и призора. Поставља се питање зашто та, увек иста, „сировина“ постоји? Зашто су ти,  на увек  исти начин, препознатљиви ликови, у формату који би требало да је непланиран и без сценарија? Одговор је: зато што је управо у томе законитост комерцијалне забаве. А та законитост налаже да се забава, најчешће, производи пласирањем конфликта. Због тога, и у ријалити форматима, продуценти стварају и изазивају конфликт и тамо где он не постоји. Ако се конфликт не развије, у довољној мери, у току самог снимања, онда се у постпродукцији, употребом монтаже и начином на који се различите ситуације доводе у везу, ствара, или знатно појачава, управо конфликт. Решење се налази у ономе што продуценти одлуче да открију или да сакрију од гледалаца.

Ако је јасно да продуцент ствара одређени ТВ производ, са директним предумишљајем да заради новац, тако што ће друге људе да подвргне неочекиваном понижавању, вређању и подсмеху, онда се поставља и питање моралности таквог продуцентског поступка. Не постоји прихватљиво објашњење, а још мање оправдање, за такав продуцентски приступ. Поготово не може да опстане аргумент, који се веома често чује,  а то је да „народ то жели да гледа“. Сама чињеница да продуценти намерно и свесно производе овакве програме показује тоталну неморалност такве праксе. А упорно настављање такве праксе је, наравно, још горе, и оно, такве продуценте, сврстава у морално и етички неприхватљиву „зону сумрака“. У тој зони појављује се и питање етичности оних који рекламирају своје производе, и услуге, у таквим програмима. Правилна морална позиција одбија било какво учешће у програмима који намерно изазивају људску патњу, понижавање, сукобе и агресију. Неморално је да се таква, нехумана стања, изазивају чак и из „чисте забаве“, а камоли да се изазивају ради зараде или, још горе, да се плати да би се изазвала. И сами учесници, у свему томе, имају одређене моралне одговорности.

У папирима (дозволама за емитовање) најчешће се не назначава све што ће се, у току програма, и десити. На неке од учесника врши се притисак, најчешће око средине трајања ријалити формата, да пристану и потпишу нове, додатне услове који им, наводно, пружају шансу да стигну до саме победе. Ако не потпишу, дотадашња патња је све што могу да „освоје“. Жеља продуцената да, због стицања профита, такмичаре и додатно излажу патњи и понижавању, а спремност такмичара да на то и пристану, показују огољену неморалност свих који су у „игри“.

И, најзад, где су, у тој једначини, сами ТВ гледаоци? Ако неко гледа такве програме, зашто то ради? Ако се испоставља да се неко забавља гледајући како се други муче и пате, то јесте морални проблем. Понеки, једнократни случај таквог начина забаве, можда и не би требало да изазове велика преиспитивања. Али свакодневне дозе, уз ударне, викенд маратоне, гледања и извлачења забаве, из оваквих програма, представљају сасвим другу и прилично забрињавајућу категорију. Уобичајене су тезе да људи, у наводном времену отуђености, у којем се планета, опет наводно, већ дуже налази, желе да се укључе у животе других људи, макар и на тај телевизијски, „ријалити“, воајерски начин. Психолози тврде следеће. Што смо даље једни од других, као појединци, то лакше и спремније можемо да „објективизујемо“ једни друге и да, у тој дистанцираности, изгубимо способност да саосећамо, да искажемо емпатију према онима, у нашем окружену,  који пате. Ипак, не ради се о томе да се забрани гледање ријалити програма на телевизији. Али мотивација, која некога претвара у редовног, па и страственог конзумента ових формата, јесте етички сумњива.

На крају, ради се о томе да сви схватимо зашто, заправо, медијска предузећа производе и публици сервирају огромне количине управо оваквих програма. И, наравно, реч је о томе да сваки гледалац схвати шта је то што њега-њу, заиста, привлачи да редовно гледа овакве програме. Тада се може доћи до спознаје да и мотиви ових, страствених, гледалаца, сами по себи, нису баш посебно чисти и привлачни. А стварно схватање свих ових односа могу да помогну само професионалне државне, и јавне, медијске, институције. Зашто оне то, код нас, не раде, то је дуга и невесела прича.

 

Петицијом против неморала

Студентска организација ”Систем вредности” је покренула петицију ”Хоћемо културу, а не ријалити!”, коју је од 30. августа подржало више од 100.000 особа.  

С београдског Трга републике, уз гудачки оркестар, ова организација је поручила да желе музеје и позоришта, а не "Фарме", "Парове" и "Великог брата", да цене праву српску и европску културу и да су против промоције неморала и глупости којима обилују ТВ програми.

 – Одабрали смо с разлогом 1. септембар, дан када ђаци полазе у школу, и Трг републике, простор између Народног позоришта и Народног музеја, институција које би требало да буду синоним за културу - објашњава Андреј Зорић, један од активиста "Система вредности".

Студентска организација ”Систем вредности” броји педесетак студената Правног факултета и њихова намера је да се стално баве промоцијом моралних, културних и историјских вредности. Уједно, овом акцијом они поручују:

– Србија је против "Фарме", "Парова", "Малдива" и "Великог брата". Хајде да се сви боримо против блуда, неморала, шунда, кича, заглупљивања народа и пропагирања погрешних вредности! Да се укине сваки облик ријалити емисија и њихово слободно телевизијско емитовање!