Вести
16. 09. 2015.
Шта је новинарка Оља Бећковић говорила на трибини у Трстенику поводом годину дана од укидања „Утиска недеље“
Жељко Митровић ме звао и 6. октобра
Изневерени смо, не знамо где је алтернатива, не знамо за кога смо, и даље знамо само против кога смо. У међувремену смо ужасно осиромашили, постали смо једна безнадежена гомила, укључујући и мене, рекла је новинарка Оља Бећковић, ауторка „Утиска недеље“, на прошлонедељној трибини коју је организовала Општина Трстеник, једна од ретких општина у Србији где на власти није СНС.
Годину дана након укидања емисије „Утисак недеље“, Бећковићева је пред пуном салом већнице трстеничког Народног универзитета говорила о цензури, медијима, свом утиску о стању у друштву и новинарству. Она је истакла да се за годину дана на медијској сцени Србије, променило много тога.
-Нестао је „Утисак недеље“, али су нестале и друге емисије, нестао је цео Радио Б92 и не видим да се ико посебно због тога потресао. И то је проблем, као и то што више немате институцију постављања питања. Ви данас имате један потпуно нови ТВ формат и нови новинарски формат, те чувене конференције за штампу на којима не видите новинаре. Ми видимо само њега и чујемо тек гласове новинара. Први пут чујемо да новинар уживо, на конференцији за штампу, премијеру цинкари шта је на неком догађају неко рекао за њега и премијер наравно на то има одговор, као и на сва друга наручена питања која постављају ти гласови. У том новом формату, у последње време, приметићете да се гласови све чешће представљају под шифром слободни новинар, и то је један додатни сегмент једне јако добро увежбане и режиране фарсе коју називају конференцијом за штампу, рекла је на трибини Оља Бећковић.
Каже да је било људи који су волели њену емисију, али и оних који је нису волели.
-Ових дана сам приметила револт када сам дала интервју порталу „moj Novi Sad“. Мени није дозвољено да причам ни за портале. Јер, одмах када је тај интервју постављен, организована је машинерија да пише коментаре. Омиљени коментар који су писали није превише креативан. Гласио је: „хвала богу да ње више нема, она је неваспитана“. Размишљала сам шта значи то неваспитана, али сада када гледам како изгледају медији, схватам да се овде доживљава да је неваспитање поставити питање. А поготово је неваспитање тражити да вам се на то питање одговори. Елементарна ствар новинарске професије се сматра неваспитањем. И створена је та атмосфера: нема те неваспитане жене, сада имамо гомилу васпитаних људи, немамо дијалоге, имамо монологе, имамо монодраме, имамо угушену слободу медија чак и у најбаналнијем смислу. Јер, раније су телевизије, ако ништа друго, имале право бар да праве програмску шему. Сад немате ни то. Никада не знате када ће неком момку да дође да држи конференцију за штампу приметила је Бећковићева.
Одговарајући на питање медијатора трибине Ненада Кулачина, она је подсетила на причу о понуди ТВ Пинк да она пређе у ту медијску кућу.
-Та прича је занимљива као упутство за вас који гледате телевизију и читате новине, а и даље верујете да ту постоји нека спонтаност и нека информација. Дакле, ја сам завршила са Б92, прошло је два сата од тог момента, мени је зазвонио телефон, видела сам да је то број Жељка Митровића и наравно нисам хтела да се јавим. После два минута ми је стигао СМС, мислим да га у телефону имам још увек. У том СМС-у је писало: „хајде јави се, хоћеш да пређеш код мене, дајем ти 5.000 евра и пуну уређивачку слободу“. Ништа нисам одговорила на тај СМС. После два минута зове Информер, не јављам им се на телефон. Онда Информер шаље поруку: „имамо информацију да вас је Жељко Митровић звао“. Ту је јасно шта они раде: седе у истој канцеларији Драган Ј. Вучићевић и Жељко Митровић, а верујем да нису усамљени, да је ту било још неких ликова. Када виде да не одговарам, стиже нова порука Митровића: „ако ти је мало, може и седам, осам“. Тако да се ту припрема насловна страна која жели да покаже да сам ја једна алава особа, која ради само за паре, где све моје приче падају у воду. А порука је, пошто сви знамо да је Пинк Вучићева телевизија: ако Жељко зове њу, значи није је Вучић скинуо, прича Оља Бећковић.
Она је додала да се добро сећа 6. октобра 2000. године када је први пут у животу позвао Жељко Митровић.
-Ја сам била шокирана: опа, Митровић зове мене! Шта је сад? Звала ме заправо његова секретарица и рекла да би Жељко волео да се види са мном. Питала ме да ли бих ја дошла на Пинк, ја сам рекла да не бих, као и да нећу са њим да идем на било какве тајне састанке. Рекла сам му да желим да се видимо у Беоизлогу, у центру Београда, на Тргу републике, где нас сви виде. Договорили смо се да се тамо нађемо у два сата. Чекала сам 10 минута када је звонио телефон, опет се јавила секретарица: рекла је да је Жељку нешто искрсло, али да је послао ауто по мене, те да ме чека испред. Рекла сам да имам друга посла. Дакле, намештаљкама краја нема. Сутрадан сам схватила да је Пинк почео да емитује информативни програм, да је ангажована колегиница са Студија Б, те да је смишљена та пречица, како да се Жељко Митровић одмах легитимише. Зваће људе са Студија Б, они ће водити информативни програм. Ако ћемо говорити о одговорности опозиције, ја мислим да је то почело 6. октобра кад су се сви доселили на Пинк, кад су се сви изљубили и прихватили ту врсту аболиције. Тад је почела цела пропаст, каже Бећковићева. Говорећи зашто је ниједна телевизија не зове да поново прави „Утисак недеље“, она је рекла да „он (Вучић) контролише тржиште реклама и свако зна да ако њу доведу неће имати један секунд реклама“. На питање публике зашто се у јавности не помињу емисије које из дана у дан нестају из програмских шема и зашто се поводом тога не оглашавају новинарски синдикати и удружења, Бећковићева је одговорила: Мене више занима зашто се рецимо не оглашава Бранкица Станковић, где је и шта ради и шта је са „Инсајдером“?
Цензура и аутоцензура
-Наравно да је жеља сваке власти да контролише медије. Ту није ништа неприродно. Не разумем када се говори: нема цензуре, има само аутоцензуре. Како би могла да постоји аутоцензура без цензуре? То је једна иста ствар. А када немате петље да кажете да има цензуре, онда кажете има самоцензуре, каже Оља Бећковић.
Гомила преплашених људи
-Медијска сцена Србије је гомила преплашених људи. Главни уредник свих медија је један човек. Кога се сви остали плаше. Што се тиче штампаних медија, можете да слушате те лицемерне приче о томе, као: ево, сви недељници су антивладини. Али ви знате да сви недељници заједно имају мали тираж. Кажу: ми имамо само Пинк. А када имаш само Пинк, имаш све каже позната новинарка.
„Тебе не сме“
-Ја сам стално чекала дан када ће „Утисак“ бити укинут. За сваку емисију сам мислила да је последња. А када је била последња, нисам схватила да је последња. Опет, постојао је круг људи који је говорио: тебе не сме. Деловало је да стварно не сме, али се показало да сме. Не знам која кап је прелила чашу. Било их је много рекла је ауторка „Утиска“.
Коментари (1)
Остави коментар16.09.
2015.
Hm...
"Ako ćemo govoriti o odgovornosti opozicije, ja mislim da je to počelo 6. oktobra kad su se svi doselili na Pink, kad su se svi izljubili i prihvatili tu vrstu abolicije. Tad je počela cela propast."
ОдговориPropast je počela kada je svako pojedinačno odlučio (prihvatio) da se izdvoji iz zajedničkog interesa i pristao da bude igrač u jednom oda dva suprotstavljena tima. Time je princip "kada smo složni možemo sve" narušen. Može se reći da je to bilo početkom devedesetih nastankom raznih "demokratskih" grupacija. Fondacije, udruženja, organizacije... Ta nesloga datira od ranije ali je tada bila institucionalizovana u pravnom sistemu države čime je stekla legalitet i legitimitet.
I još nešto, nije "dečko" (Vučić) kriv za ovakvo stanje nego oni koji su povukli prvi korak da se steknu uslovi koji će jednog dana dovesti do ovakvog stanja.