Вести

23. 07. 2015.

Аутор: О. Бећковић Извор: НИН

Могу да будем доказ Вучићу да није цензор

На почетку разговора са мојом пријатељицом и неистомишљеницом, Љиљаном Смајловић, председницом Удружења новинара Србије и главном уредницом листа Политика, подсећам вас на део из једне њене колумне у Политици. „Овде важи девиза: Непријатељ, то смо ми. Од неистомишљеника се неуморно праве противници, од противника непријатељи, а од непријатеља заклети непријатељи.“

 

Да ли ти се чини да си ти почела да радиш оно против чега си?

Не. Мислим да нисам почела то да радим. Не тражим уклањање различитих мишљења, већ прилику да се мишљења размењују на истом простору. Мислим да је Политика сада једини национални простор у ком је могуће објавити и једна и друга мишљења на истом месту. Противим се оном што ради Данас који напада а да честито и не цитира онога кога напада. Кад одговарам на текстове из Блица, прво пренесем те текстове у Политици. Сматрам невероватним да се Златко Паковић жали што је Политика пренела део његовог текста „Вучићев Мики Маус“, па дозволила Микију Манојловићу да му одговори у Политици, јер није хтео у Данасу.

Брзина којом је стигао одговор Микија Манојловића наводи на логичну помисао да је све унапред договорено?

Чланови колегијума Политике могу да посведоче да сам била незадовољна што наша културна рубрика није забележила како цео град прича о томе да је Мики Манојловић на Н1 изјавио да не би могао да направи представу без Вучићеве помоћи. Нисам могла да разумем да смо објавили разговор са Манојловићем а да га нисмо питали о ономе о чему му иза леђа сви причају. Кад се појавио текст Златка Паковића, рекла сам да ћемо то пренети из Данаса. Обавестила сам Микија Манојловића, он ми је исто вече рекао да ће да одговори. Више бих волела да је његов одговор био краћи. Нисмо се лако договорили, али узела сам у обзир ко је Мики Манојловић. Није ми било пријатно да му кажем ти смеш само до 4.500 карактера. Политика из Паковићевог текста није пренела оно што нам се учинило увредљивим на рачун Микија Манојловића, а онда сам се нашла у ситуацији да Мики Паковићу одговори увредљиво. У неком идеалном свету више бих волела да се то није тако десило, али пре свега морам да водим рачуна о томе да читаоци имају право да знају.

Да ли ти је пало на памет да си у дијалог са колегама неистомишљеницима унела аргументацију која нема никакве везе са темом ћирилице од које је све почело. И да правиш непријатеље од оних који ти то нису?

 Подржала сам иницијативу Асоцијације медија да се преполови ПДВ за све штампане медије, а онда рекла да би било добро да се потпуно укине ПДВ за ћириличке листове јер је ћирилица угрожена. Дуже време мислим да је Влада Србије дужна да нам каже како ће помоћи ћирилици, којим пакетом подстицајних мера. Одмах сам нападнута у најмање пет текстова. Па не разумем, ја сам подржала њихову иницијативу, изнела своју, нападнута сам у неколико листова, негде на врло ружан и непрофесионалан начин.И када на те нападе одговарам, ти ми кажеш што се свађаш, што продубљујеш разлике са колегама? Мислим да је лицемерна та оптужба да уносим раздор.

Да ли си у полемици са Драгољубом Жарковићем изашла из теме ћирилице?

Драгољуб Жарковић је започео ову полемику, питао је како се усуђују да се јављају, на ћирилици су излазиле оне гадости '90их. Дајте стварно да дозволимо да читаоци процене да ли треба пустити ћирилицу да умре зато што су неке ружне ствари објављиване на ћирилици. Па ваљда је у историји човечанства много прљавијих ствари изашло на латиници него на ћирилици, па где бисмо дошли да се одрекнемо писма зато што су на том писму објављивани грозни текстови. Невероватан ми је Жарковићев начин размишљања.

Да ли би било логичније да си му одговорила овако, уместо подсећања да је бивши новинар Експрес политике и умешавања Мишковића?

А што је то толико ружно?

Личи на лошу намеру. Зашто ти је то требало?

Зато што је Жарковић радио у кући „Политика“ у једном ћириличком листу у којем су излазили ти одвратни текстови које он спомиње. Зашто би сметало да се то помене? Апсолутно никаква лоша намера. Ово је расправа о новинарству.

И шта ће Мишковић у расправи о новинарству?

Ти сматраш да ако се ја залажем да се дијалогом превазиђу разлике, то значи да не смем да се браним када ми се каже да су ми аргументи смешни и глупи? Када он каже да ништа глупље и смешније није чуо од разлога за заштиту ћирилице, мени се чини потпуно логичним да кажем: чекај, Жаре, могу да цитирам смешније и глупље ствари из твојих текстова, ево на пример о Мишковићу. Зашто би то било спорно, баш бих волела да знам. Мислим да би се и Жаре сложио да је његова прича о тобожњем позиву Мишковићу на молитвени доручак смешнија и глупља од наше приче о ћирилици. Њему је потпуно нормално да Курир и Информер заједно са Временом и Блицом плаћају умањен ПДВ, али би га увредило да Политика има неку корист од тога што би се држава бринула за ћирилицу. Ја то сматрам лицемерним и потпуно непринципијелним резоном.

Да ли ти икад пада на памет да избегнеш неку полемику и сачуваш себе од увреда које неминовно следе? Коме треба полемика са Басаром?

Светислав Басара је човек клозетске метафоре. Зашто би неко желео да на себе привуче ту клозетску метафору? То можда јесте ненормално, али мени је запало да будем уредник новина које излазе на ћирилици и морам да се борим за ту ћирилицу и за те новине и није битно шта ће мени лично да се деси. Добро је што смо овде открили шта се деси некоме ко каже: дајте да заштитимо ћирилицу. Читала сам у јеку наше свађе око ћирилице текст у Њујорк тајмсу о томе шта Пољска предузима да заштити европског бизона. Не шалим се. Постоји хиљаду и по европскиx бизона у једној шуми у Пољској који су ту давно доведени да би их краљеви ловили. Сад се воде врло озбиљне расправе о томе како их сачувати. Ако о томе читам у Њујорк тајмсу, онда је то у Пољској велика прича. Како је могуће да у Србији данас не смеш да кажеш: дај да видимо шта да урадимо да нам ћирилица не изумре, а да се на тебе не сруче те клозетске метафоре?

Да ли је Иштван Каић био твоја грешка?

Већина људи у Политици мисли да јесте, али не и ја. Каић уме да размишља и анализира и мени је заправо жао што његовог гласа у јавности нема. Знам да постоје људи који мисле да Иштван Каић говори оно што ја мислим, али уверавам те да није тако. На виспрен начин је умео да артикулише неки поглед који је мени занимљив и желела сам да то уђе у видокруг наших читалаца.

Како је престао да ти буде занимљив?

Није уопште престао да ми буде занимљив. Пожалио се СНСу што сам му одбила текст о Ољи Бећковић и посланици те странке су у Скупштини Србије то прогласили цензуром, што сам ја схватила као притисак. Главни уредник Политике не сме да подлеже таквом притиску.

Писала си о некој твојој другарици која се љути на тебе што не пишеш о Александру Вучићу оно што она мисли о њему. Шта ти мислиш стварно о Александру Вучићу?

Александар Вучић би могао да ме користи као постер гирл, опипљив доказ да није цензор, могао би у сваком моменту да каже: господо, ви који тврдите да сам цензор, ево вам Политике, ево вам Љиљане Смајловић, питајте њу. Ја сам му захвална што то не ради, али он би то могао с пуним правом. Нисам до сада о томе јавно причала, али не да не трпим никакав притисак Александра Вучића, него ми се некад чини да живим у царству потпуне слободе. Можда је непоштено од мене што две године дозвољавам да се прича о томе да ли је диктатор и цензор, а ја не устанем и не кажем: господо, Александар Вучић је неко ко потпуно поштује и ауторитет главне и одговорне уреднице Политике и њене компетенције и не покушава ништа да јој наметне.

Верујем да је мало оних који би покушали да оспоре да је у Политици заиста могуће прочитати најразличитија мишљења, па и она које се никако не могу допасти премијеру. Питање је да ли му се ти одужујеш за „живот у царству слободе“ тако што у најделикатнијим ситуацијама из твог пера излазе текстови који ће му се свакако допасти?

Морају се рећи многе ствари без обзира на то што ће оне да обрадују Александра Вучића јер може нешто да буде тачно, чак и ако се Александар Вучић са тим слаже и не можемо ми да се правимо да то није тачно само зато што се Александар Вучић такође са тим слаже.

Кад су Шешеља вратили у Београд, написала си текст и подсетила читаоце да се не сме заборавити колико је политика коју је он водио била дубоко компромитујућа за српске националне интересе. Да ли се сме заборавити да он ту политику није водио сам и да су била још двојица која су му здушно помагала?

Ја мислим да сам спомињала Вучића у контексту те политике и мислим да нисам никад избегла да подсетим да су они били заједно. Када кажем та политика, говорим о тој изведби, о ономе како се Шешељ понашао, шта је говорио, он се савршено уклапао у најгору представу о Србима, он је томе помогао.

Зар нису таквој представи помогла сва тројица?

 Мислим да нису на исти начин, мислим да је Шешељ био тај лик и да је фер да причамо Шешељу за Шешеља, Вучићу за Вучића, Томи Николићу за Тому Николића, тако да нису они сви за мене Шешељ, али не могу да поричем да су они били ту, сигурно се Александру Вучићу допадало то како ради Шешељ, иначе не би био са њим у странци.

Како је могуће да у оквиру твог консеквентног залагања да читаоци имају право да знају све, после инцидента на Паради поноса где је пребијен брат премијера, пишеш колумну у којој грдиш све оне који су поставили питање шта се десило пре тога?

Апсолутно нетачно, нисам изгрдила оне који су питали шта се десило пре него што су људи пребијени, него сам им рекла да ништа што се десило пре не може да учини небитним то што су они пребијени. То је огромна разлика.

Нико није говорио да је небитно,…

Али су сматрали да је то могуће оправдати. Дакле, та логика, ако су Вучић и Мали били дрски, наравно да их је полиција пребила, е то никако не може да буде наш резон. Иначе, ја се можда слажем у многим стварима са Александром Вучићем, може неко да мисли и да се ја претварам да се слажем зато што хоћу да му помогнем, али морам рећи да сам и у време Слободана Милошевића у Времену често знала да пишем неке ствари које се нису свиђале људима који су сматрали да је све идиотски што каже Слободан Милошевић.

После трагичног пада хеликоптера и погибије седам људи, имаш исту реакцију и неразумевање за интерес јавности ко је одговоран?

То што је тај хеликоптер пошао да спаси бебу представљано је као удружени злочиначки подухват. Мени се чини да је тај приступ рефлексна реакција неких људи, само зато што осећају да је то нешто што може да нашкоди Вучићу. Мислим да нико не може да ми приговори да сам сакрила неку информацију како бих помогла Александру Вучићу. Једино је то фер и поштено мерило. Моје уређивање мора да се мери по томе да ли одбијам да објавим нечије писмо јер би то писмо могло да нашкоди Александру Вучићу или некој мојој верзији истине, или ја радим професионално и објављујем и оно што би могло да шкоди Вучићу и оно што би могло да му буде супер. Ја мислим да се тако суди о новинарству, кријем ли информације како бих неком помогла, или објављујем и те и ове друге.

Сад стижемо до НИНа и Савета за штампу, да ли је обичај да ти прва објавиш одлуку Савета за штампу коју још није ни објавио ни послао „осуђеној“ редакцији?

Не могу да верујем да ме новинар пита зашто си објавила нешто пре него што је званично саопштено. Како може уопште бити спорно што сам ја саопштила нешто што се десило, што је тачно, зато што то још није званично саопштено. Па новине постоје да би објављивале оно што се десило иако неко то још није званично саопштио. Иначе бисмо само чекали да дођу званична саопштења.

Оптужила си колеге из НИНа да су изабрали једну страну и да је то погубно за новинарство. Да ли си и ти у случају Саше Јанковића изабрала страну?

Не, мислим да не. Мислим да је Политика пре писма породице прво објавила интервју са Сашом Јанковићем у којем је Саша испричао да је смрт његовог најбољег пријатеља једна од најтежих ствари у његовом животу, и друге личне детаље. Кад се појавило писмо те породице, немогуће је било остати потпуно равнодушан.

Не говорим као адвокат НИНа, питам те са сопственог становишта. Немогуће је остати равнодушан на бол породице, али, да ли мислиш да је могуће проценити да не желиш да учествујеш у нарученој кампањи у којој се без скрупула злоупотребљава породична трагедија да би се уништио један човек? Шта ти мислиш, да ли постоји кампања?

Нормално да постоји кампања, зато што људи мисле да се свиђа Александру Вучићу да се води та кампања.

Како је могуће да се ти не грозиш тог новинарства које отвара приче на бази достављених полицијских компромитујућих материјала, у брижљиво одабраном тренутку? Како ти није занимљив тај моменат?

Наравно да ми је занимљив, потпуно ми је јасно да се то дешава у моменту када је Саша Јанковић у сукобу са властима, кад се замерио око Андреја Вучића, Братислава Гашића,… То само слепац не би видео, али да ли је то разлог да кажем баш ме брига за те податке пошто одговара Вучићу да се за то сазна.

Да ли уредник новина може да каже нећу да се дружим са Пинком и Информером, нећу да учествујем, нећу да будем “тројка“?

Ја се нисам дружила. Не може то да буде критеријум, ми ћемо да будемо сад на страни Саше Јанковића и баш нас брига шта сазнамо, то никада неће бити моја уређивачка политика.

Не ради се о томе да је неко на страни Саше Јанковића, него да је на другој страни полицијско-политичких кампања. Да ли је то аргумент?

Ако је разлог НИНа што неће да објави причу Пере Вишњића то што неће да учествује у кампањама, то је апсолутно непрофесионално и политикантски, то је политичка одлука.

Како то да не помишљаш да је таква одлука пре свега етичка, а не политикантска?

Твоја је етика према твом читаоцу и ти си дужан да он сазна нешто више и не мораш ни у какву кампању да се укључујеш да би обавестио читаоца, да он не мора да иде да купује таблоиде, него му ти кажеш шта си могао од тих информација да провериш. Зар то није разлог што ми сви постојимо?

Да ли је суд евентуално адекватније место за истраге од новина?

То је смешно, то је антитеза новинарства.Да ли је у случају убиства Славка Ћурувије требало да кажем, као што ми поручује Бранка Прпа, нека раде државни органи. Па то је тако срамно причати. Новине постоје зато што нећемо да препустимо да раде само истражни органи, него хоћемо да напишемо оно што смо ми сазнали.

Прошле недеље је Бранка Прпа открила у Времену прилично грозне детаље о односу Славка Ћурувије према теби. Да ли је истина да те је избацио из куће?

Не, наравно да није истина.

Прпа говори да се чуди како је дошло до тога да говориш на сахрани. Одавно су ми неки сведоци причали да нико други није смео, шта је истина?

Други уредници Европљанина су се осећали угроженијим од мене, па су ме замолили да говорим како они не би морали. А Бранка ми је годинама била захвална. Не знам да ли је и онда лагала, као што то сада чини.

Једна твоја колумна је имала наслов „Кад ако не сад“. Шта ти је данас прва асоцијација?

Какав бих ја била човек да на крају каријере немам храброст својих уверења, па кад ћу ако не сада? Кад ћу да радим онако како мислим да треба?