Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Могу да будем доказ Вучићу да није цензор
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

23. 07. 2015.

Аутор: О. Бећковић Извор: НИН

Могу да будем доказ Вучићу да није цензор

На почетку разговора са мојом пријатељицом и неистомишљеницом, Љиљаном Смајловић, председницом Удружења новинара Србије и главном уредницом листа Политика, подсећам вас на део из једне њене колумне у Политици. „Овде важи девиза: Непријатељ, то смо ми. Од неистомишљеника се неуморно праве противници, од противника непријатељи, а од непријатеља заклети непријатељи.“

 

Да ли ти се чини да си ти почела да радиш оно против чега си?

Не. Мислим да нисам почела то да радим. Не тражим уклањање различитих мишљења, већ прилику да се мишљења размењују на истом простору. Мислим да је Политика сада једини национални простор у ком је могуће објавити и једна и друга мишљења на истом месту. Противим се оном што ради Данас који напада а да честито и не цитира онога кога напада. Кад одговарам на текстове из Блица, прво пренесем те текстове у Политици. Сматрам невероватним да се Златко Паковић жали што је Политика пренела део његовог текста „Вучићев Мики Маус“, па дозволила Микију Манојловићу да му одговори у Политици, јер није хтео у Данасу.

Брзина којом је стигао одговор Микија Манојловића наводи на логичну помисао да је све унапред договорено?

Чланови колегијума Политике могу да посведоче да сам била незадовољна што наша културна рубрика није забележила како цео град прича о томе да је Мики Манојловић на Н1 изјавио да не би могао да направи представу без Вучићеве помоћи. Нисам могла да разумем да смо објавили разговор са Манојловићем а да га нисмо питали о ономе о чему му иза леђа сви причају. Кад се појавио текст Златка Паковића, рекла сам да ћемо то пренети из Данаса. Обавестила сам Микија Манојловића, он ми је исто вече рекао да ће да одговори. Више бих волела да је његов одговор био краћи. Нисмо се лако договорили, али узела сам у обзир ко је Мики Манојловић. Није ми било пријатно да му кажем ти смеш само до 4.500 карактера. Политика из Паковићевог текста није пренела оно што нам се учинило увредљивим на рачун Микија Манојловића, а онда сам се нашла у ситуацији да Мики Паковићу одговори увредљиво. У неком идеалном свету више бих волела да се то није тако десило, али пре свега морам да водим рачуна о томе да читаоци имају право да знају.

Да ли ти је пало на памет да си у дијалог са колегама неистомишљеницима унела аргументацију која нема никакве везе са темом ћирилице од које је све почело. И да правиш непријатеље од оних који ти то нису?

 Подржала сам иницијативу Асоцијације медија да се преполови ПДВ за све штампане медије, а онда рекла да би било добро да се потпуно укине ПДВ за ћириличке листове јер је ћирилица угрожена. Дуже време мислим да је Влада Србије дужна да нам каже како ће помоћи ћирилици, којим пакетом подстицајних мера. Одмах сам нападнута у најмање пет текстова. Па не разумем, ја сам подржала њихову иницијативу, изнела своју, нападнута сам у неколико листова, негде на врло ружан и непрофесионалан начин.И када на те нападе одговарам, ти ми кажеш што се свађаш, што продубљујеш разлике са колегама? Мислим да је лицемерна та оптужба да уносим раздор.

Да ли си у полемици са Драгољубом Жарковићем изашла из теме ћирилице?

Драгољуб Жарковић је започео ову полемику, питао је како се усуђују да се јављају, на ћирилици су излазиле оне гадости '90их. Дајте стварно да дозволимо да читаоци процене да ли треба пустити ћирилицу да умре зато што су неке ружне ствари објављиване на ћирилици. Па ваљда је у историји човечанства много прљавијих ствари изашло на латиници него на ћирилици, па где бисмо дошли да се одрекнемо писма зато што су на том писму објављивани грозни текстови. Невероватан ми је Жарковићев начин размишљања.

Да ли би било логичније да си му одговорила овако, уместо подсећања да је бивши новинар Експрес политике и умешавања Мишковића?

А што је то толико ружно?

Личи на лошу намеру. Зашто ти је то требало?

Зато што је Жарковић радио у кући „Политика“ у једном ћириличком листу у којем су излазили ти одвратни текстови које он спомиње. Зашто би сметало да се то помене? Апсолутно никаква лоша намера. Ово је расправа о новинарству.

И шта ће Мишковић у расправи о новинарству?

Ти сматраш да ако се ја залажем да се дијалогом превазиђу разлике, то значи да не смем да се браним када ми се каже да су ми аргументи смешни и глупи? Када он каже да ништа глупље и смешније није чуо од разлога за заштиту ћирилице, мени се чини потпуно логичним да кажем: чекај, Жаре, могу да цитирам смешније и глупље ствари из твојих текстова, ево на пример о Мишковићу. Зашто би то било спорно, баш бих волела да знам. Мислим да би се и Жаре сложио да је његова прича о тобожњем позиву Мишковићу на молитвени доручак смешнија и глупља од наше приче о ћирилици. Њему је потпуно нормално да Курир и Информер заједно са Временом и Блицом плаћају умањен ПДВ, али би га увредило да Политика има неку корист од тога што би се држава бринула за ћирилицу. Ја то сматрам лицемерним и потпуно непринципијелним резоном.

Да ли ти икад пада на памет да избегнеш неку полемику и сачуваш себе од увреда које неминовно следе? Коме треба полемика са Басаром?

Светислав Басара је човек клозетске метафоре. Зашто би неко желео да на себе привуче ту клозетску метафору? То можда јесте ненормално, али мени је запало да будем уредник новина које излазе на ћирилици и морам да се борим за ту ћирилицу и за те новине и није битно шта ће мени лично да се деси. Добро је што смо овде открили шта се деси некоме ко каже: дајте да заштитимо ћирилицу. Читала сам у јеку наше свађе око ћирилице текст у Њујорк тајмсу о томе шта Пољска предузима да заштити европског бизона. Не шалим се. Постоји хиљаду и по европскиx бизона у једној шуми у Пољској који су ту давно доведени да би их краљеви ловили. Сад се воде врло озбиљне расправе о томе како их сачувати. Ако о томе читам у Њујорк тајмсу, онда је то у Пољској велика прича. Како је могуће да у Србији данас не смеш да кажеш: дај да видимо шта да урадимо да нам ћирилица не изумре, а да се на тебе не сруче те клозетске метафоре?

Да ли је Иштван Каић био твоја грешка?

Већина људи у Политици мисли да јесте, али не и ја. Каић уме да размишља и анализира и мени је заправо жао што његовог гласа у јавности нема. Знам да постоје људи који мисле да Иштван Каић говори оно што ја мислим, али уверавам те да није тако. На виспрен начин је умео да артикулише неки поглед који је мени занимљив и желела сам да то уђе у видокруг наших читалаца.

Како је престао да ти буде занимљив?

Није уопште престао да ми буде занимљив. Пожалио се СНСу што сам му одбила текст о Ољи Бећковић и посланици те странке су у Скупштини Србије то прогласили цензуром, што сам ја схватила као притисак. Главни уредник Политике не сме да подлеже таквом притиску.

Писала си о некој твојој другарици која се љути на тебе што не пишеш о Александру Вучићу оно што она мисли о њему. Шта ти мислиш стварно о Александру Вучићу?

Александар Вучић би могао да ме користи као постер гирл, опипљив доказ да није цензор, могао би у сваком моменту да каже: господо, ви који тврдите да сам цензор, ево вам Политике, ево вам Љиљане Смајловић, питајте њу. Ја сам му захвална што то не ради, али он би то могао с пуним правом. Нисам до сада о томе јавно причала, али не да не трпим никакав притисак Александра Вучића, него ми се некад чини да живим у царству потпуне слободе. Можда је непоштено од мене што две године дозвољавам да се прича о томе да ли је диктатор и цензор, а ја не устанем и не кажем: господо, Александар Вучић је неко ко потпуно поштује и ауторитет главне и одговорне уреднице Политике и њене компетенције и не покушава ништа да јој наметне.

Верујем да је мало оних који би покушали да оспоре да је у Политици заиста могуће прочитати најразличитија мишљења, па и она које се никако не могу допасти премијеру. Питање је да ли му се ти одужујеш за „живот у царству слободе“ тако што у најделикатнијим ситуацијама из твог пера излазе текстови који ће му се свакако допасти?

Морају се рећи многе ствари без обзира на то што ће оне да обрадују Александра Вучића јер може нешто да буде тачно, чак и ако се Александар Вучић са тим слаже и не можемо ми да се правимо да то није тачно само зато што се Александар Вучић такође са тим слаже.

Кад су Шешеља вратили у Београд, написала си текст и подсетила читаоце да се не сме заборавити колико је политика коју је он водио била дубоко компромитујућа за српске националне интересе. Да ли се сме заборавити да он ту политику није водио сам и да су била још двојица која су му здушно помагала?

Ја мислим да сам спомињала Вучића у контексту те политике и мислим да нисам никад избегла да подсетим да су они били заједно. Када кажем та политика, говорим о тој изведби, о ономе како се Шешељ понашао, шта је говорио, он се савршено уклапао у најгору представу о Србима, он је томе помогао.

Зар нису таквој представи помогла сва тројица?

 Мислим да нису на исти начин, мислим да је Шешељ био тај лик и да је фер да причамо Шешељу за Шешеља, Вучићу за Вучића, Томи Николићу за Тому Николића, тако да нису они сви за мене Шешељ, али не могу да поричем да су они били ту, сигурно се Александру Вучићу допадало то како ради Шешељ, иначе не би био са њим у странци.

Како је могуће да у оквиру твог консеквентног залагања да читаоци имају право да знају све, после инцидента на Паради поноса где је пребијен брат премијера, пишеш колумну у којој грдиш све оне који су поставили питање шта се десило пре тога?

Апсолутно нетачно, нисам изгрдила оне који су питали шта се десило пре него што су људи пребијени, него сам им рекла да ништа што се десило пре не може да учини небитним то што су они пребијени. То је огромна разлика.

Нико није говорио да је небитно,…

Али су сматрали да је то могуће оправдати. Дакле, та логика, ако су Вучић и Мали били дрски, наравно да их је полиција пребила, е то никако не може да буде наш резон. Иначе, ја се можда слажем у многим стварима са Александром Вучићем, може неко да мисли и да се ја претварам да се слажем зато што хоћу да му помогнем, али морам рећи да сам и у време Слободана Милошевића у Времену често знала да пишем неке ствари које се нису свиђале људима који су сматрали да је све идиотски што каже Слободан Милошевић.

После трагичног пада хеликоптера и погибије седам људи, имаш исту реакцију и неразумевање за интерес јавности ко је одговоран?

То што је тај хеликоптер пошао да спаси бебу представљано је као удружени злочиначки подухват. Мени се чини да је тај приступ рефлексна реакција неких људи, само зато што осећају да је то нешто што може да нашкоди Вучићу. Мислим да нико не може да ми приговори да сам сакрила неку информацију како бих помогла Александру Вучићу. Једино је то фер и поштено мерило. Моје уређивање мора да се мери по томе да ли одбијам да објавим нечије писмо јер би то писмо могло да нашкоди Александру Вучићу или некој мојој верзији истине, или ја радим професионално и објављујем и оно што би могло да шкоди Вучићу и оно што би могло да му буде супер. Ја мислим да се тако суди о новинарству, кријем ли информације како бих неком помогла, или објављујем и те и ове друге.

Сад стижемо до НИНа и Савета за штампу, да ли је обичај да ти прва објавиш одлуку Савета за штампу коју још није ни објавио ни послао „осуђеној“ редакцији?

Не могу да верујем да ме новинар пита зашто си објавила нешто пре него што је званично саопштено. Како може уопште бити спорно што сам ја саопштила нешто што се десило, што је тачно, зато што то још није званично саопштено. Па новине постоје да би објављивале оно што се десило иако неко то још није званично саопштио. Иначе бисмо само чекали да дођу званична саопштења.

Оптужила си колеге из НИНа да су изабрали једну страну и да је то погубно за новинарство. Да ли си и ти у случају Саше Јанковића изабрала страну?

Не, мислим да не. Мислим да је Политика пре писма породице прво објавила интервју са Сашом Јанковићем у којем је Саша испричао да је смрт његовог најбољег пријатеља једна од најтежих ствари у његовом животу, и друге личне детаље. Кад се појавило писмо те породице, немогуће је било остати потпуно равнодушан.

Не говорим као адвокат НИНа, питам те са сопственог становишта. Немогуће је остати равнодушан на бол породице, али, да ли мислиш да је могуће проценити да не желиш да учествујеш у нарученој кампањи у којој се без скрупула злоупотребљава породична трагедија да би се уништио један човек? Шта ти мислиш, да ли постоји кампања?

Нормално да постоји кампања, зато што људи мисле да се свиђа Александру Вучићу да се води та кампања.

Како је могуће да се ти не грозиш тог новинарства које отвара приче на бази достављених полицијских компромитујућих материјала, у брижљиво одабраном тренутку? Како ти није занимљив тај моменат?

Наравно да ми је занимљив, потпуно ми је јасно да се то дешава у моменту када је Саша Јанковић у сукобу са властима, кад се замерио око Андреја Вучића, Братислава Гашића,… То само слепац не би видео, али да ли је то разлог да кажем баш ме брига за те податке пошто одговара Вучићу да се за то сазна.

Да ли уредник новина може да каже нећу да се дружим са Пинком и Информером, нећу да учествујем, нећу да будем “тројка“?

Ја се нисам дружила. Не може то да буде критеријум, ми ћемо да будемо сад на страни Саше Јанковића и баш нас брига шта сазнамо, то никада неће бити моја уређивачка политика.

Не ради се о томе да је неко на страни Саше Јанковића, него да је на другој страни полицијско-политичких кампања. Да ли је то аргумент?

Ако је разлог НИНа што неће да објави причу Пере Вишњића то што неће да учествује у кампањама, то је апсолутно непрофесионално и политикантски, то је политичка одлука.

Како то да не помишљаш да је таква одлука пре свега етичка, а не политикантска?

Твоја је етика према твом читаоцу и ти си дужан да он сазна нешто више и не мораш ни у какву кампању да се укључујеш да би обавестио читаоца, да он не мора да иде да купује таблоиде, него му ти кажеш шта си могао од тих информација да провериш. Зар то није разлог што ми сви постојимо?

Да ли је суд евентуално адекватније место за истраге од новина?

То је смешно, то је антитеза новинарства.Да ли је у случају убиства Славка Ћурувије требало да кажем, као што ми поручује Бранка Прпа, нека раде државни органи. Па то је тако срамно причати. Новине постоје зато што нећемо да препустимо да раде само истражни органи, него хоћемо да напишемо оно што смо ми сазнали.

Прошле недеље је Бранка Прпа открила у Времену прилично грозне детаље о односу Славка Ћурувије према теби. Да ли је истина да те је избацио из куће?

Не, наравно да није истина.

Прпа говори да се чуди како је дошло до тога да говориш на сахрани. Одавно су ми неки сведоци причали да нико други није смео, шта је истина?

Други уредници Европљанина су се осећали угроженијим од мене, па су ме замолили да говорим како они не би морали. А Бранка ми је годинама била захвална. Не знам да ли је и онда лагала, као што то сада чини.

Једна твоја колумна је имала наслов „Кад ако не сад“. Шта ти је данас прва асоцијација?

Какав бих ја била човек да на крају каријере немам храброст својих уверења, па кад ћу ако не сада? Кад ћу да радим онако како мислим да треба?

Коментари (4)

Остави коментар
суб

25.07.

2015.

Комнен Коља Сератлић [нерегистровани] у 00:23

Један свет

Објавите овај осврт ако сте велики поборници слободе штампе, да не кажем ако сте велики поборници демократије :
Велики Фром (један од четворице чувене Франкфуртске философске школе) је рекао да је мудрост поставити питање (ња). Уважена (још се тресе Србија због Утиска) О. Бећковић наставља да нас некаквим (благо речено) незграпним питањима увјери да је велики новинар. Да ли има макар један ауторски текст, неку анализу, неки коментар иза себе. Проведе свеколику новинарску каријеру постављајући питања. Како је ружно када ословљава госпођу Смајлковић са ти, односно било ког саговорника. Уосталом, она је и председнике Србије и Владе и министре и стране амбасадоре у Утиску ословљавала са "ТИ". "Да ли ти се чини да си ти почела да радиш оно против чега си". Прво, овако питање не би формулисало мало дијете "да ли ти се чини да си ти" . О. Бећковић ниоје школована да поставља питања, постоје нека правила, али о томе другпом прилико. Не могу се јавни наступи термининолошки пренијети из разговора у кафићу. Госпође су пријатељице, јер се нико тако није ангажовао да спашава Бећковићку као г-ђа Смајловић. Оне нису "два света", госпон анонимни. Г-ђа Смајловић је у усијаној атмосфери око спашавања г-ђе Бећковић, говорила и писала: "Ја сам поштовалац Оље Бећковић". Месецима је стајао проглас УНС-а :"Вратите нам Уисак" у преводу "Вратите нам Ољу". Цијели УНС (више од двије хиљаде нас члонаова) је би у функцији О. Бећковић. Да је тој уваженој и многопоштованој г-ђи Бећковић неко други отац, а не господин члан Академије наука (који воли додуше да се "ћер, ћер, ћер ћера"), не би могла проћи поред неке медијске куће. Али Србија је ово брале.Она мора да буде новинар и ту је крај приче. Госпођа Смајловић не објављује културни и цивилизовани текст у коме је штитим , не само њу, већ све српске жене, од једног лумпамбасадора и лумпчланкописца, колумнисте - Светислава, али се зато спушта на његов ниво, ниво сплавова и кафића, и употребљава његову терминологију и каже да је он "човек клозетске метафоре" , зато што је он њу назвао "босанска прдара", због чега бих му радо привало шамарчину, да ми је Смајловићка сестра. Када се тако етикетирате, да ли размишљате о нашиј дјеци, о будућим новинарима, хоће ли они слиједити ваше примјере. Новинарство је нешто узвишено (Много пискарала, ту и тамо понеки новинар). Понављам, објавите мој текст "Отворено писмо српским мушкарчинама". Нећете, јер то је написао мали Коља који није у кругу у коме се ви даме крећете. Дакл, свеколи интервју је ( ружна терминологија, формулације, те "она лаже", те интимизирањње - Жаре, ко је за некога ко не чита Време тај Жаре , Жаре) ружан и (о)тужан, траћерски. Као свједок времена, купово сам "НИН" док је био новина и данс их имам сложене на тавану, питам се на шта је спао тај "НИН". Ако овакав начин иступања називате храброшћу (изненађен сам да О. Бећковић и у овом оинревјуу није назвала Вучића - ДЕЧКО), к томе новинарском и још к томе да је ово слобода штампе, анда сам ја против такве слободе штампе.

Одговори
пет

24.07.

2015.

Комнен Коља Сератлић [нерегистровани] у 18:07

Ево мало погледа о Басри, Жарету, Дражи и др


ОТВОРЕНО ПИСМО СРПСКИМ МУШКАРЧИНАМА
Posted on Juli 15, 2015 by dijaspora

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ
Пишем вам поводом текстова Светог Славјанина (Светислава Басаре) у дневном „угледном листу“ (Данас), чији тираж спада у статистичку грешку (наслови текстова: „Српство и прдарство“, „Пријатељица народа“, Бућкало“, „Љиљанина недеља“ и др). Повод је ћ и р и л и ц а.
Не бих знао шта пише, а некмоли да има свакодневну колумну у том таблоидном подлистку, његова екселенција, боље речено изванредни и опуномоћени дипломатски шарлатан (дипломати су професионалци), који се у амбасади – како је јавно говорио – дневно бавио потписивањем налога за тоалет папир, да наведене текстове нисам прочитао у Билтену УНС-а.
Тим будућим академиком (у Србији није тешко доћи до те титуле или добити место у Алеји великана) позабавили сам се први пут када је, након петоктобарске пироманске револуције, најављен за амбасадора, односно молили смо тадашњег председника Коштуницу да му не потпише акредитивна писма, као и за још двадесетак „познатих“ ликова, који ће у ДКП-има иза себе оставити пустош или ће их опозивати након кратког времена (Ст. Протић из Вашингтона). Нико Коштуницу уствари и није питао, јер је свака досистичка партија (Свети Славјанин је био у ДХСС) имала по кључу (и у доба социјализма је био кључ, али само за дипломате), одрђен број амбасадорских и др. дипломатских и недипоматских места, све до нивоа спремачице (сиротињска психологија, глад за девизама).
Затим ме је пре шест година „натерао“ да се у НСПМ осврнем (види текст под насловом: „Жалосно позориште интелектуалних лумпова“) на његов текст о „заведеним и превареним…“, „идеолозима српског бандитизма“…, „ о патриотизму какав замишља Коштуница, а теоријски уобличавају Вукадиновић и Антонић…“, затим „они су лумпенинтелектуалци, неспособњаковићи, лопови“…“Бошко Буха надахнут комунистичком паламудњавом“… (узмимо да су комунисти били највећи зликовци, ова терминологија је срамна, прим. ККС), пријети ОН „прекршајно и кривично“…“кукњава због бомбардовања“ (која дрскост према погинулим и невиним Милицама, прим ККС), итд.
Као што то увек радим, чекао сам месец дана да се јави неко боље перо, бољи познавалац лика и дела Светог Славјанина, да се јави макар неколико хиљада мушкарчина због примитивног, ђилкошког, вулгарног, фашистичког, расистичког, шовинистичког, напада на једну Жену, која је нечија сестра, мајка, жена ( исправно је муж и жена, а не супруг и супруга).
Таквим нападом, понижене су све жене у Србији, чији се иначе положај из дана у дан погоршава (премлаћивања, силовања, убиства, а у домаћим филмовима, серијама, неки писци сценарија и режисери углавном их приказују као кафанске певаљке, нимфоманке, или оне које варају мужеве).
Дакле, господо Маћоси, не пишем вам само због конкретне нападнуте Жене, довољно је паметна да се сама брани. Уосталом, сви који ме читају, присетиће се да сам се, на један културан и цивилизован начин, критички освртао на неке њене ставове и уређивачке „захвате“ (у вези Шарлија, Утиска недеље, одржавања годишње конференције УНС-а, објављивања у Политици текстова разних србомрзаца, предлагао њено смењивање са места председника УНС-а због кумулирања функција).
Елем, да поновим, овде је реч о вама (нама) српским мушкарчинма, који изгледа немате ни мајке, ни жене, ни сестре, ни комшинице, ни колегинице, ни пријатељице. Очито је да уживате у томе када се неко острви (познато је да се, овца острви, зна се због чега, напусти стадо, након чега је поједу вуци), отргне и јавно (подвлачим јавно) у некаквом бунилу (на бензиској пумпи), опхрван депресивним оптимизмом, пише о једној Жени, а тако ми Бога, поручује свим српским женама:
– „српство и прдарство“;
. „Љ.Смајловић. „промотер цизелираног оријенталног покварењаштва“ („Постигао сам висок степен сагласности са Жарковићем, што није мала ствар, ако имамо на уму високе Жаретове критеријуме. Пише, дакле, Жаре у уводнику најновијег броја „Времена“ – видех само најаву на интернету, још не подигох дупе (нисмо знали да да будући академик има дупе, прим. ККС) одем до трафике и купим „папирно“ издање – да никада није био ближи да се сагласи са мојом „бомбастичном“ реченицом о Љиљи Смaјловићки као промотеру „цизелираног оријенталног покварењаштва“);
– „њене полуписмене бљувотине“;
– „ она је босанска прдара“ ;
„нископалмудно паламуђење“;
„И шта? Мислите ли ви – који нисте имали срећу да се просветлите Смајловићкином трогателном паламудњавом…“ (троглодит је онај који живи у пећини, необразован, дивљак, примитивац);
„Не би ли Смајловићка у кретенском случају да јој се презиме набије на нос повикала: ју, ју, ју, политичка некоректност, задирање у је ли интиму и тако то. Би, јашта би, до неба би се чуло… А ето, дама даје себи за право или јој, што је још горе, дају за право да врши истрагу потурица, да некажњено булазни и лупета и да обећава како ће и догодине „излазити на ћирилици“.
Зевс је подарио Грцима стид и срам, да се постиде и посраме, А, ми, да ли се после овакваквог баљузгања „светског писца“, који нас у једном од наведених текстова упозорава да је „српски писац, чије су књиге преведене (и читане) на више језика…“, срамимо и стидимо. Осим ових суманутих и гљивичних речи, Свети Славјанин провлачи и још неке опасне поруке: свеколико срспство је „прдарство“, „босанска прдара“, што по еС еС-у значи да су све жене у Босни прдаре, „оријентално покварењаштво“, е, ово је расизам, итд
Нажалост, примитивни речник Светог Славјанина победио је писца. Сврстао се у групу добро плаћених и острашћених, или како их зову „јахачицама апокалипсе“. Понаша се политички и политикантски, са јасним нарученим погледима. Светог Славјанина подржава интелектуална фукара, која јавно говори о Србима (и патриотизму) најгоре, да су кољачи, геноцидни и др. Такође, Свети Славјанин, осим уредника дневног подлиска који му објављује све што напише, има још неке логистичаре који га подржавају, као нпр. Жаре –„ који каже да никада није био ближи да се сагласи са мојом „бомбастичном“ реченицом о Љиљи Смaјловићки као промотеру „цизелираног оријенталног покварењаштва“, Дража „Смаил за Љиљану“ (сваки Драгољуб нема ту привилегију и право да добије надимак Дража).
У свему овоме изузетно су битне неке од настаријих људских категорија, као што су слобода, достојанство, истина… Да ли је Свети Славјанин најслободнији човек у најкомичнијој земљи на свету. Да ли комичним људима треба слобода. Да ли комични људи имају достојанство, односно да ли могу да одвоје право од достојанства и примете када је оно повређено. Жалим за временима када се за много мање вербалне изгреде, повреде достојанства, ишло на двобој, или су изгредници јавно попљувани и ишамарани. Kада су жене у питању у многим земљама овакви изгредници би били изопштени из друштва или протерани. Уосталом, одпантивека тргови су служили да на њима буду вешала, а не споменици.
Признајем да нисам прочитао ниједну књигу Светог Славјанина, зато о његовом списатељском опусу немам право да пишем. Пријатељовао сам са великим домаћим и светским књижевницима. О некима сам писао када су нас, нажалоост, напуштали (види текстове о Карлосу Фуентесу, Маркесу, В. Јерофејеву и др). Од 1901. године до данас Нобелову награду за књижевност добило је 109 познатих светских пера (једино је Сартр одбио да прими Нобелову награду). Колико се добрих читача може похвалити да је од свих прочитао макар једну књигу. Уз напорани даноноћни посао (новинарство, дипломатија), обавезе према породици, пријатељима, родбини, трудио сам се да читам те великане. Неке, као чудесног Хермана Хесеа, Карлоса Фуентеса, Маркеса, Октавиа Паза, Споту, Куеља, најпознатије руске, француске (посебно сам био као студент опседнут великанима са француске левице, Роже Гароди, Жан Касу, Пјер де Боадефр, Клод Авлин, Ролан Барт, Жорж Делиос, Ален Мерсие, Ежен Јонсеко, Анри Лефевре…), и др. класике имам у породичној библиотеци, на српском, као и на језицима на којима су писали – читам на руском, шпанском, португалском, француском, италијанском. Посебно сам, такорећи од малих ногу, опседнут поезијом (ко није желео бити песник). Сада да кренем од Шоте Руставелија до данс да набрајам које сам читао, које сам учио напамет, нема смисла.
Ово наводим због тога што се писци сматрају боговима и логично је да смо желели и желимо да их читамо и да се нађемо у друштву тих богова (путовао сам из Бразилије, где сам радио, у Чиле о свом трошку да бих се руковао са Паблом Нерудом). И Виктор Иго је говорио да су писци најближи Богу. Е, када је то тако, а јесте онда се не читају књиге Светог Славјанина, који има псовачку колумну у којој бљује све што накупи у себи у току 24 сата по биртијама, све што му неки пајтос, експерт за алкохолна пића, „гурне“ у главу. Било би упутно да разна пискарала (и књига и текстова), међу којима је и Свети Славјанин, имају на уму шта остављају иза себе, како трују младе, које привлаче необузданом слободом да све и свакога могу нагрдити, попљувати. Младости је својствен екстремизам, а шта је са „маторим писцем“ (како је себе назвао), изгледа да је још у пубертету.
На крају, ако је слобода штампе објављивање примитивних текстова Светог Славјанина, и не само његових, онда сам ја за диктатуру над таквом штампом. Такви списатељи, писци, књижевници, уредници, текстописци, колумнисти, лумпаналитичари (у Србији их је и превише, свака шуша се прогласила аналитичаром), допринели су да се сатанизује српски народ и да разни Бајдени истим речима прљају тај народ (овде сам претерао, наљутићу вође због Бајдена). Да је Свети Славјанин тако нешто написао о Мађарици, Русинки, Словакињи, недо Бог о Хрватици, дигле би се на ноге и але и вране у Србији, Европи и шире. То би била и основна тема разговра (и уцена на путу у црну рупу – ЕУ) свих политичких лутајућих циркузаната који нас свакодневно посећују.

Одговори
пет

24.07.

2015.

toma milosavljevic [нерегистровани] у 17:35

Re: svaka cast ljilji

ceo tekst prozima o cirilici,postavlja se pitanje a gde smo mi srbi bez ciriice?ljljana smailovic ne brani nikoga,vec Kodeks novnarstva,a sto mnogi novinari ,,neznaju da neznaju,,

Одговори
чет

23.07.

2015.

anonymous [нерегистровани] у 18:36

ДВА СВЕТА

Могуће је, хајд да верујем Ољи, како су пријатељице, али из њених таблоидних питања, још више, на срећу, из одговора, јасно је да су она и Љиља - два света! И то ме радује, због тога сам у задње време поново стални читалац ”Политике”. Не слажем се, а и што бих, са свиме у уређивачкој политици, али је видно да тај лист враћа наду,посебно пољуљану протеклих година, у стару добру српску журналистику. А Бећковићеву очекујем ускоро на РТС са сталним послом да настави активност које се не одриче и у некад угледној недељној перјаници.

Одговори

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси