Вести
21. 07. 2015.
‘Утисак недеље’ — више немамо доказ да нисмо луди
Годишњица нестанка ауторске емисије Оље Бећковић са београдске Телевизије Б92, у мору љетњих комеморација, прошла је незапажено у Србији.
“Мени је емисија ‘Утисак недеље’ требала. Била ми је доказ да нисам луд. Или бар да нисам сам у свом лудилу. Сад више немам доказ да нисам луд”, рекао је недавно Рамбо Амадеус када су га питали да ли му недостаје култна емисија Оље Бећковић, која се тачно годину дана не емитује на београдској Телевизији Б92.
Годишњица нестанка те емисије, у мору летњих комеморација — од Сребренице, стрељања Драже Михаиловића до “Олује” — прошла је некако незапажено у Србији. Истина, такав комеморативни скуп био би бесмислен сам по себи — главна жртва је жива и здрава, главноосумњичени за њен нестанак још “живљи и здравији”, а комеморација са опелом некаквом “ТВ формату”, како се то данас назива, завршила би вероватно у таблоидној рубрици “Бизарно”.
Генеза случаја је наизглед једноставна. Личи на одлуку менаџмента Реал Мадрида да Кристијану Роналду понуди да пређе у њихов други тим, који игра у некаквој нижој “трамвај-зони”, јер им је циљ да оживе Spain Secunda Division или шпанску другу лигу.
Тако је и Оља Бећковић, пре годину дана, када је гост у наредном “Утиску”, у стандардном термину у недељу од 21:00 сат, већ био најављен (за све новинарске проблеме незаинтересовани министар културе и информисања Иван Тасовац), добила хитно решење о годишњем одмору до јесени. Пре тога, по традицији, летњу паузу правила је само у августу, и тако у круг двадесетак година.
Онда су јој на јесен понудили да пређе на кабловски инфо канал “деведесет двојке”, који тренутно ни најбољи познаваоци ТВ шема кабловских провајдера не умеју да нађу у “меморији” свог ТВ пријемника.
Многи слуте да тај канал, заправо, уопште више и не постоји. Отишао је, изгледа, у вечна ловишта.
Корпоративни дух
Е сад, рећи ћете, и Роналдо би одбио да игра у шпанској другој или трећој лиги, па зато те лиге “пропадају” у односу на Примеру, те је и Оља Бећковић крива што је Б92 инфо канал у међувремену “рикнуо”, јербо је, чак и за већи хонорар, одбила да игра за други тим Реала, на шта су, у новинарском смислу, личили телевизија и радио Б92 до пре неког времена.
Све би завршило као прича о новинарки којој фали корпоративни дух да схвати визије новог власника ТВ Б92, грчке Антене, да Оља Бећковић у једном тренутку није одговорила на омиљено питање српског премијера Александра Вучића и његових сарадника. Наиме, кад год се негде покрене питање о слободи медија, Вучић & his Meteors новинарима поставе исто питање: “Ево, кажите ми, да ли сам вас ја некада звао?”
И онда новинар обично каже: “Нисте.” Чак и ако је звао.
Слобода штампе је потпуна, по “напредњачком” схватању, само ако политичар не зове телефоном новинаре и главне уреднике. Или им, не дао Бог, шаље СМС.
Е сад, у једном тренутку Оља Бећковић је на ово питање одговорила потврдно.
“Да, Вучић ме је звао”, рекла је, факат, не одговарајући на његово питање, већ не питање колега којима је причала разлоге зашто јој је емисија скинута са програма.
Списак оних који су имали дозу куражи да позову Ољу пред камере и питају је “за здравље” после скидања емисије вероватно најбоље говори о томе кога Вучић, могуће, понекад позове. Макар се правио да је погрешио број.
Кич, шунд и Вучић
За годину дана од овдашњих телевизија Оља је имала прилику да говори само за Al Jazeeru Balkans, канал Н1 и Радио-телевизију Војводине. У преводу — два кабловска регионална канала и један српски јавни сервис, мада треба имати у виду да РТВ Војводине ради под окриљем војвођанских власти, опозиционих Пајтићевих демократа.
Један ТВ интервју дала је и за сајт Истиномер. Истина, списак штампаних медија за које је говорила је много већи (Недељник, Политика, Блиц, Време…), али утицај штампе на српско јавно мнење је веома скроман.
Ту опет долазимо до Роналда — да одбије други тим Реал Мадрида, њега би вероватно одмах позвали у, рецимо, Манчестер или Бајерн. Бећковићеву нигде нису звали, осим што је, одмах по раскиду са “деведесет двојком” стигла понуда од Жељка Митровића, власника ТВ Пинк, канала који се последње три године углавном бави промоцијом кича, шунда и Вучића. С тим што се раније бавио промоцијом искључиво ова прва два елемента, а Вучић је ту улетео због истанчаног осећаја власника да процени ко ће владати “још 100 година”.
Нормално, и Митровић је, спроводећи акцију “Оља Бећковић на Пинку”, унапред знао да од тог пројекта нема ништа. Зато је, уосталом, тај маневар и смишљен у препознатљивој политичко-медијској кујни.
Прелазак Оље Бећковић на Пинк личио би на трансфер неког црнца у Кју-клукс клан, ако црнцу тамо понуде месечни хонорар од 5.000 евра.
Из приче ауторке “Утиска” дознали смо о љутитим телефонским позивима премијера на наступе појединих гостију у њеној емисији; о позивима из менаџмента ТВ Б92 одакле су јој говорили: “Јао, ОН ће да полуди…”, па чак су и утицали да ОН једанпут буде ванредни гост.
Курцшлус је настао, изгледа, када је Бећковићева у тој емисији у којој је Вучић био по жељи менаџмента телевизије њега третирала ко маче мушкатле, после чега се десио занимљив “феномен” — ни премијер ни његови сарадници више нису хтели да гостују у “Утиску”. А они некако имају дојам да све емисије у којима не гостују или, пак, не могу да постављају питања водитељу, већ водитељ питања поставља њима, и не треба да постоје, јербо коче реформе.
Гарант смо полудјели
Тако да је решено — дај да Бећковићеву одстрелимо за пример осталима. Логика власти у случају “Утиска недеље” била је управо логика која се примењује у масовним тучама — ако на почетку одмах пребијеш најјачег на супротној страни, остали ће се разбежати. И неће се убудуће много мангуписати.
Оља Бећковић је, у правом смислу те речи — новинар. Зато “Утиска” већ годину дана нема у етеру. Додуше, већ неколико месеци прави интервјуе једном месечно у недељнику НИН, али то је далеко од оног што је њен фах. И што је “Утисак” направило култном емисијом у свим српским режимима: Милошевићевом, Коштуничином, Ђинђићевом, Тадићевом…
Е сад, том занимљивом низу имена српских савремених владара једно фали.
Што би рекао Рамбо — више немамо доказ да нисмо полудели.
А полудели смо, гарантовано.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.