Вести

10. 07. 2015.

Аутор: Оливера Радаковић Извор: Newsweek Srbija

Исповест жене која се бори са карциномом: Најскупљи је голи живот! Имам рак, па шта, идемо даље!

Кад сазнаш да имаш рак, тако ти је неважно да ли ти је шеф бахати простак, коју оцену је дете добило у школи, зашто је глупан добио радно место, а ти отказ... Најскупљи је голи живот и почиње борба за њега. Следи голгота. То је неизбежно!

 

Вечерас се виђам с Весном и Наталијом, узбуђена сам, претурам по орману, најавила сам да ћу се максимално средити, што и од њих очекујем. Већ им видим озарена лица, почињемо да се кикоћемо, разбацујемо се комплиментима, наручујемо пиће, трачаримо, вриштимо од смеха, људи се окрећу...

Као у филму „Секс и град“. Причамо о свему и свачему. Весна има четрдесет и неку и мајка је шесторо деце, Наталија 22 и студира економију, а ја 54, такозвани фриленсер, што је лепши назив за новинара без запослења.

Шта везује три потпуно различите жене? Нажалост, дијагноза. Карцином! Ми смо пријатељице из болничке собе.

Када ме је главни уредник, који је пратио „мој случај“ последњих месеци, питао да ли бих урадила текст о томе, прво сам одбила. Зазвучало ми је некако непрофесионално и претенциозно да пишем о себи.

Осим тога, новински текст подразумева чињенице, бројке, прозивку одговорних, шта су предузели да побољшају стање у здравству, какав је однос према пацијентима, питања шта ће урадити и томе слично... А овде су чињенице прилично суморне, бројке поражавајуће, а питања, толико пута већ постављана у јавности, остају без правог одговора. Све саме флоскуле! Коме то треба?!

Истога дана, међутим, сазнам да ми је другарица после рутинског прегледа дојки добила упут за Институт за онкологију. Сутрадан, мама ћеркине другарице добила резултат биопсије - малигно, следеће вечери, другаричина другарица оперисана, скинута дојка, комшиница креће на хемотерапију, познаница из болнице умрла....

Статистика каже да у Србији од рака оболи око 35.000 људи годишње, што значи да ће само данас, док читате овај текст, скоро сто људи у нашој земљи сазнати да болује од карцинома. Кад се измакнемо од бројки и то претворимо у језик емоција, колико ће ту бити страха, суза, шока, патње... Колико је ближњих који ће се укључити у ове црне дијагнозе, мајке, мужеви, сестре, браћа, деца... И сами лекари кажу да је ово просто епидемија. Пошаст!

Уредник је био у праву, треба писати о томе, треба испричати своју причу, јер сваки мали обичан смртник већ сутра може да се нађе у истој ситуацији, а тада су све остале приче небитне. Тако је неважно да ли ти је шеф бахати простак, да ли те изнервирао разметљивац из џипа, коју је оцену дете добило у школи, зашто је глупан добио радно место, а ти отказ, да ли те неко преварио или си нешто платио скупље него што је требало... Најскупљи је голи живот и почиње борба за њега. Следи голгота, то је неизбежно!

Пишем своју причу, не као рецепт колико грама храбрости вам треба, колико самопоуздања, стрпљења, издржљивости, љубави и подршке, колико пара да све нафилујете, ту рецепта нема, свако тражи свој начин, смишља свој пут. Али једино што је важно јесте - видети пут! А пута увек има!

Кад црв сумње постане змија

Јуна прошле године, после једногодишњег животарења без прихода и неуспешне продаје стана, спремам се да одем у иностранство код познанице да чувам децу. У кући лоша атмосфера, убеђујем ћерку и Петра да нам је то једини излаз док не заживи сајт за који пишемо, само на три месеца. Нерадо прихватају. 

Купљена авионска карта, све спремно и одједном ми позли. Искоче ми огромне жлезде испод мишице, малаксала сам да једва ходам. Не смем таква на пут, идем код приватника на преглед јер немам времена за упуте, заказивања и чекање. Доктору се не свиђа ултразвук, снима даље, врат, плућа, желудац, каже: „Ово не ваља.“

Предлаже да се одмах ураде крвна слика, рендген плућа, мамограф, специјалистички прегледи... Не знам како сам изашла из ординације, сећам се само да сам назвала другарицу и дрхтавим гласом препричавала, а она ме тешила да то хоће од вируса. Нисам смела да зовем своје, ћерка би осетила по гласу да нешто није у реду. Покушавала сам да одагнам лоше мисли, да идем насмејана улицом, али тај црв сумње је био јачи -скида осмех, мрачи лице и успорава ход.

У то звони телефон, јавља се жена која хоће да купи мој стан иако сам већ одустала од продаје. Да се то десило у филму, свако би рекао: „Овај режисер га претера!“ И тако, заиста као на филму, почињем паралелно да решавам формалности са укњижбом и продајом стана и да обављам здравствене претраге. Петар иде са мном на анализе, стрепи, у себи моли бога, ништа не говори.

Стижу резултати крви - повећани тумор-маркери! Онај црв сумње постаје змија која ми се обавија око врата, гуши ме, не могу да говорим. И даље покушавам да сакријем од ћерке, али овог пута не иде. Она је очајна, а то ме још више тишти. Змија нас је заправо све стисла.

Ни остали резултати нису добри, огромна сенка на плућима, мора да се уради скенер. Потписујем предуговор за продају стана, од пута сам одустала, идем у дом здравља по упуте, морам код хематолога... То ми је била најгора ноћ у животу. Нема више сумње, не смем да изговорим, али знам.

Знам, а немам званичну потврду који карцином, има ли лека, шта и како даље. За мене у том моменту нема даље, видим само мрак, смрт, бездан, продала сам стан, остављам дете на улици, самохрана сам мајка, остављам јој гомилу дугова, па да сам само још мало била уз њу, мило моје дете... Нижу ми се слике, отац, брат, пријатељи, моје дивне другарице... Мој Петар, толико тога је остало да једно другом пружимо... Зашто? Зашто баш ја? Зашто сада? И опет мрак и страх!

Сутрадан, страх сам некако прикрила, можда и отерала, али јавио се бес. Да ли је могуће, годину дана пре тога осећала сам се лоше, а лекарка у дому здравља каже: „Купите куче! Релаксирајте се!“ и тек после петог доласка „види да сам хипохондар“ па ми даје упуте.

Преко везе одлазим код разних начелника, жалим се - гуши ме, имам неки притисак у врату и плућима, повремено вртоглавицу, малаксала сам, стално се знојим... Где год се појавим, кажу: „Ви лепо изгледате“ или „То је климакс“, „стрес“, „штитна жлезда“ - све је у реду, ултразвук каротида - одличан, један од лекара записује „дискус хистерикус“, већина ме упућује код психијатра. И тако месецима.

Неурологу се жалим да сам донедавно возила бицикл 50 километара дневно, а сада сам једва стигла до њега, а он каже: „А зашто сте возили 50 километара?“

И убедише ме да сам хипохондар. Било ме је срамота и од најближих, ма више ни „л“ од лекара не помињем!

Него да скратим причу и да не враћам филм толико уназад, можда је све баш тако требало да буде, ко зна?!

Добитна комбинација - мој доктор

Три месеца после наговештаја да је реч о тумору и оног пакла који сам тада преживела, добила сам дијагнозу. Захваљујући доктору Мирославу Креачићу септембра сам постала пацијент Института за онкологију, добила црвену књижицу и поетичну реченицу која живот значи: „Да не причамо бајке, бајке су за малу децу, ми смо одрасли људи. Ово је лимфом, чека вас дуг и мукотрпан пут, али на крају тунела је светло.“

Одједном је нестао страх, изгубио се бес, ништа се више нисам питала. Све што се дешавало претходних месеци, безброј разних прегледа, сати по чекаоницама, тмурна неизвесност, беспотребно лежање у Градској болници, где сам чекала да проради скенер, куповина другог стана из болнице - све је то нестало у трену.

Била сам најсрећнија на свету, обавештавала пријатеље као да сам добила на лутрији, ту сам, на правом месту, сада почињем од нуле, добила сам снагу, болесна сам, рак, па шта, знам на чему сам, идемо даље!

Убрзо идем на конзилијум, па хируршка интервенција, биопсија показује да је лимфом - Хочкин у поодмаклој фази, опет конзилијум, одређена хемотерапија АБВД.

Доктор Ненад Милановић, начелник Одељења за хемотерапију, детаљно ми објашњава како ће изгледати лечење, шест циклуса, сваки из два пута, на петнаест дана, после трећег скенер, па после шестог поново, па два заштитна циклуса, па зрачење... Прича смирено, пријатељски и заштитнички, улива невероватно поверење.

Тог момента ми постаје најдража и најважнија особа на свету. Мој Доктор! Водиће ме кроз онај тунел! А ја сам јака, могу то и морам! Због ћерке, брата, оца, Петра, се стре, пријатељица, због толике љубави коју добијам и дајем. Знам да ћемо успети - Мој Доктор и ја!

Доктора Милановића су обожавали и поштовали сви пацијенти, због стручности, али и због начина на који је подизао болеснике, уливао им самопоуздање, бодрио их, враћао им веру у живот. Невероватно је како се пацијент везује за доктора. Бог, па доктор! И то је једина добитна комбинација. Веровати у себе, у доктора и у чудо!

Да мало скренем с теме. Савет ближњима: никада немојте питати пацијента зашто је лекар нешто предузео и шта ће сада и како ће после, немојте му пољуљати веру у доктора, немојте истраживати по интернету и делити савет, немојте критиковати лекара чак и када за то има много основа, ако је надобудан, сујетан, па и дрзак, а наилазићете и на такве. Уздржите се, скупите снаге...

Мислим да је теже ономе ко је „сувозач“ у овој трци него ономе ко држи волан. Много је тешко, али мајци, сестри, сину потребни су ваша снага, љубав, мир и стрпљење, само да сте ту! Не причајте о болести, не питајте: „Како си данас“, не критикујте лоше стање у здравству, не изговарајте: „Мораш то“ или „Треба то.“ Само будите ту!

Месецима сам одлазила на сваких петнаест дана, углавном сваког другог четвртка, лежала неколико дана, добијала терапију и полако улазила у један нови свет и нови живот. Истина, имала сам срећу да добро подносим терапију, па сам „паузе“ могла максимално да користим, стално сам излазила, виђала се са пријатељима, обилазила изложбе, ишла на представе, разне манифестације, путовала... 

Мој први долазак у болницу био је шок: собе крцате, по десеторо нас у једној, сви прикључени на црева кроз која теку отрови који су нама једини лек, неки пацијенти повраћају, имају пролив, неки су непокретни, ноћу јаучу од болова; загушљиво је и смрдљиво; један WЦ, заједнички, мушко-женски за сто болесника. А пацијенти, не знаш чија је прича тежа. Данима нисам могла да заборавим неке слике нити да избацим из себе судбине људи које сам упознала, увукле се у мене и притисле свом снагом. 

Следећи долазак, већ многе ствари не примећујем, па следећи пут; почињем да делим време на две реалности: једну ванболничку и једну овдашњу. А онда имам утисак да се то веома брзо догодило, стопим се с овом болничком, ништа ми не смета, то је моја кућа.

Ту је Мој Доктор, моје сестре - вредне, пожртвоване, брижне - Сава, Марија, Зора, насмејана Маја, лепа Јелена, Драгица... Ту је докторка Пурић, п редивна, љупка, млада, ситна и енергична жена која само својом милом појавом отера пола болести. Ту су сви Моји. 

На пола метра од моје главе спава нека душа слична мени; па ми заједно хрчемо, прдимо, пишамо, делимо неке тајне... Толико различитих судбина, животних прича, а ипак смо сви исти - једно тело у борби против заједничког непријатеља.

Читава армија која пркоси. Неко посустане, други га подиже, неко оде заувек, патимо, ћутимо, па играмо карте, смејемо се, правимо гозбу од онога што је посета донела, Снежа побегне кући, скува кукуруз, Зорина мама доноси домаће пите, Драганина сестра сармице из Требиња, Суада мантије из Новог Пазара, Љиља сланиницу, Веснин муж, који брине о шесторо деце док је она у болници, прави палачинке за све нас.

Ја бежим из болнице, идем на Фест, после препричавам филм. Драгана из Смедерева понела даире, игра и пева, правимо журку! Стално некоме зазвони телефон, подршка из спољног света! Где ћеш више љубави?! 

Кад заболи, сетим се Уроша 

Спољни свет, она друга реалност, некако се удаљавао од мене. Или ја од њега. Сви ме воле, свима сам бескрајно захвална, сви су стално око мене, купила сам нови стан, мањи и лепши, преселила се, све је фантастично, али нешто недостаје. Другачија сам. Недостајем ја. 

У спољном свету боле и неке баналне ствари: кад у огледалу видиш надувено црвено лице, омлитавелу гомилу тела и ожиљак од операције, кад ти на забави испадне чаша из руке због неуропатије, што је иначе пропратна појава терапије, кад ти се кочи нога на улици, кад те комшије питају: „Је л’ ти то перика?“, кад треба ћелаву главу сместити у наручје вољеног мушкарца, кад ти дете каже да те воли највише на свету, кад ти пријатељица донесе детелину с четири листа... 

Завршила сам терапију, ишла на зрачење, тумор у медијастинуму се драстично смањио, на желуцу нестао, сада чекам ПЕТ скенер који треба да покаже да ли су малигне ћелије остале и у ком броју, онда контрола и... видећемо... идемо даље! 

Иако звучи патетично, сматрам да сам веома срећна особа. Кад је тешко, кад боли, преспавам или се преместим у неке далеке просторе, замишљам море. Или узмем телефон, пун именик „колегиница“ са презименом „болница“, па чаврљамо да прође... И прође! 

Кад је много тешко сетим се Уроша. 

Први пут долазим на хемотерапију и у ходнику видим жену како гура у колицима непомично, оклембешено младо створење. Њене огромне продорне очи на издуженом лицу заокружене су подочњацима. Хода одсечно, скоро борбено. Доводи сина. Мршав, испијен, жутог лица, а на глави која виси са стране исте њене очи, само беживотне.

Најежила сам се. Смешта га у кревет, излази у ходник и ту остаје цео дан. Често сам виђала мајку, испричала ми је да Урош има двадесет и три године, сви су га лекари отписали, али она је упорна, не одустаје.

После извесног времена у ходнику затичем веселог момка, прича са другарима и девојком који су му дошли у посету. Оне велике очи насмејане. Не могу да верујем: „Уроше, то си ти?!“ Смејемо се. Живот је величанствен! 

Зато се виђамо вечерас Весна, Наталија и ја, да славимо живот, да се смејемо, хвалимо и завитлавамо. Наравно, дијагнозе не можемо да пренебрегнемо, повешћемо их са собом као кућне љубимце и свака ће своју пудлу сместити крај себе, па нек лају до миле воље, а ми ћемо се забављати!