Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Ко је пребио Давора Пашалића и зашто?
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

06. 07. 2015.

Аутор: Данијел Букумировић Извор: Vice Srbija

Ко је пребио Давора Пашалића и зашто?

У ноћи 3. јула 2014. године у Београду је брутално пребијен уредник новинске агенције Фонет Давор Пашалић. Док је седео на клупици недалеко од зграде у новобеоградском блоку у којем живи, пришла су му три млађа момка, „спортски обучена”, тражили новац, рекли му да је усташа, и потом „убили бога” у њему. Пет месеци касније, Давор и даље не зна ко га је и зашто тукао, а држава и јавност су незаинтересовани, исто као и када се напад догодио.

Није фер, учили су ме да су усташе и Немци једнако третирани… А изгледа да није тако јер када је пребијен онај Немац на Зеленом венцу, пронађоше нападаче за мање од 24 сата — Давор каже у интервјуу за VICE.

- Ја се сетим те ноћи сваког дана, пре свега док перем зубе. Пошто сам тада изгубио четири зуба. Намештао сам их месец и по дана, а највећи проблем у целој тој причи је што се плашим зубара. Није ту било бола колико страха. Чак ме је и зубарка питала: „Је л се ти мене стварно толико плашиш? ” Ја јој кажем, да. А она ће: „Мене? Претили су ти пиштољем, а плашиш се мене.” Ја јој кажем: „Слушај, да су имали беле мантиле и то твоје огледалце, дао бих им и ципеле, а не паре.”

Прошао си пуно тога као новинар. И ратишта, и трауматичне догађаје, знамо у каквој смо земљи живели, а посебно као новинари, радили, од деведесетих наовамо. Извештавао си о многим жртвама, а сада си ти то. Како је то бити жртва?

Давор Пашалић: Да, потпуно је невероватно. Током рата сам био и у Хрватској и у Босни, на Косову, извештавао са свих протеста, демонстрација, од 9. марта па до ове претпоследње геј-параде, када је било пуцњаве и крви на све стране – да ми се никад ништа није догодило. Ниједну огреботину нисам задобио. Једном сам се у животу нагутао сузавца, и то је то. А ово ми се догодило практично 200 метара од куће. У потпуно нормалним околностима, околностима у којима сам ја овде тридесет и нешто година. Волим да се шетам, па идем пешке преко моста, ја истим тим путем више од тридесет година идем у разна доба дана, па тако и ноћи.

Је л’ то код тебе ствара осећај беса? Туге? Понижења?

Једино место где се никад у животу нисам осећао као странац је Београд. Било где у Србији кад одем, кад проговорим, људи знају да сам из Београда. Једино место, а путовао сам, на срећу, пуно, једино место где се још нисам провео лоше као странац је Београд. Е онда се догоди да си странац у сопственом граду. Е то је онако, мало трауматично. На сву срећу догодило се сад, кад имам 55 година, било би много теже кад сам био млађи.

Пошто живот памтимо у сликама, цитатима, фрагментима – када се сетиш овог догађаја, које ти се реченице враћају? Шта је то што ти звечи у глави, или слика која ти се враћа?

Ма… Није ту било пуно приче. Ја знам сваку реченицу која је изговорена. Сео сам на клупу да поједем парче пице. Одједном се појављују њих тројица.

Један ми каже: „Сад ћеш да нам даш све паре.“
Ја кажем: „Нећу.“
Он каже: „Како нећеш, имам пиштољ.“
Ја кажем: „Боли ме курац за твој пиштољ.“
И онда долази магична реченица другог, који каже: „Је ли, јеси ти Хрват?”

Е сад, како је он дошао до тога?, немогуће је да само Хрвати не дају паре у Београду.

И ја кажем: „Па чак и да сам Хрват, опет нећу да дам паре.“
Он: „Ма шта ти, усташо.” И тог тренутка иде први ударац, па онда то бупетање.

Кад су отишли, био сам пресрећан што сам у стању да стојим на ногама. Тек касније сам приметио да сам сав крвав, и да крв липти на све стране. Онда сам налетео на неку двојицу момака, исто млађи, али старији од ових, који су ми дали папирнате марамице да се мало обришем.

Да ли су те питали шта је било, ко си?

Један ме је питао: „Брате, јесу те напала ова тројица што су прошли?” Ја кажем: „Не знам где су прошли. Била су тројица.” Он је ту почео да прича да су они… да ли тае квон до, да се њих двојица баве тиме. И онда су они кренули са мном.

Мислиш да их је тај момак видео, да је знао ко су?

Па, не. Он је рекао: „То су неки клинци”, и тако. Нисам успевао да похватам шта прича, имао сам приоритете, знаш. Да дођем себи. И онда сам кренуо према кући, значи, ја настављам, и треба да прођем тај пешачки мостић преко аутопута. И ова двојица иду за мном, односно са мном. И све време тај један прича нешто… И пређосмо мост.

А онда све креће из почетка?

Да, пита ме момак : „Је ли, јесу те тукла она тројица што стоје лево?” А ја пошто немам наочаре кажем: „Немам појма.” Он каже: „Јесу, то су та тројица.” И они опет прилазе мени, један је већ викао: „Шта је било, шта хоћеш? Имам пиштољ.“
Ја му кажем: „Ти си једна пичкетина.“
Е сад долази нова магична реченица. Један од ове двојице који су ту, са мном, каже ми: „Е, па не можеш тако да причаш са момцима.” И сад ја ту помислим, чекај, бре, о чему се ради…

Као да су имали разумевања за њих?

И сад помислим, чекај, неће ваљда сад петорица да ме бију. Што је, иначе, по мангупској теорији много боље него да те бију тројица. Пошто сметају један другоме. Кад сам био клинац, то су нас учили на ћошку.

Кад су ови пришли, ја сам рекао: „Не дам вам ни динара.” Овај је други каже: „Ма какве паре, ти си, бре, усташа.”

Кажем: „Како усташа, живим овде од 1985.”, и ту опет опет падне бубетање. И док је он мене ударао, ја почнем да вичем: „Мало вас је три на једног. Ај’ позовите још неког.” Адреналин чини чуда.

Поновим то пар пута, и они стану. Ја се макнем неколико корака. Овај један, најжешћи од њих, крене према мени, каже: „‘Ајмо сад, један на један. ‘Ајде, ‘ајде, један на један.” Ту ја одмах помислим, ем су млађи, ем нисам баш сигуран чак и кад бих ушао у конфронтацију с њим један на један да би ови наставили да гледају. Ја ту кренем уназад неколико корака, и кад сам се довољно удаљио, окренем се, и почнем полако да ходам. Рачунам, не смем да трчим.

„Шиптар” и „усташа” или „педер”?

Што би рекао мој син: „Тата, код тебе је могућност да погоде 50 одсто.” Тако да бих волео да је тако, јер, ако сам ја циљана жртва… Јер овако сам једноставно био на погрешном месту у погрешно време. Али ако сам ја циљана жртва, ту се јавља гомила проблема.

Окренуо си му леђа?

Окренуо леђа. Али већ сам се удаљио десетак метара. Рачунам да не смем да трчим, јер ако потрчим, помислиће да сам се уплашио, па ће опет да ме стигну, па ће опет буде исто. И, овај виче за мном: „Шта је било? Ајде” – била је прозивка – „‘ајде сада један на један”, и углавном се ја ту макнем и успем да стигнем до куће. То су ти главне реченице.

Какве су ти повреде установили на ВМА?

Поломљена су ми четири зуба. Шили су ми главу, модрице по целом телу, имам ту и неке ожиљке, овде испод носа и на бради. Увек сам желео да имам ожиљке по лицу, то наводно девојке воле, сад их имам, али касно мало у овим годинама. Лево око је било скоро затворено, горња усна ишла преко доње.

Кад се појавила полиција?

Дао сам прву изјаву дежурном полицајцу на ВМА, а касније, када сам постао вест, дошли су и код мене кући. Пар сати касније сам отишао са тројицом полицајаца на место догађаја, тражили су снимке са околних камера. На крају су ми рекли да ме је снимила само камера када сам узимао пицу, пре самог напада. Гледао сам касније и слике разних младих људи у полицији.

Из краја, претпостављам.

Мислим да су они углавном сви са Новог Београда. Други пут сам ишао да погледам једног кога су привели и пар слика. Следећи пут су ме позвали када сам се после 20 дана појавио у медијима. Стекао сам утисак да су ме звали само зато што сам се поново огласио у медијима.

Иако су се огласила новинарска удружења, нико из државног апарата није нашао за сходно да те позове? Можда министар полиције, пошто видимо да је поводом других случајева држао ванредне конференције за новинаре?

Он је имао саопштење, колико се сећам.

Чини се да је министар ипак могао да окрене телефон и поразговара с тобом, да те пита за здравље.

Па можда није могао… Можда је имао човек обавеза. Мада у мојим годинама и са 28 година новинарског искуства, имам изузетно развијено неповерење према свакој особи која се бави политиком. И са груменом соли прихватам све што политичари причају. Не знам како бих се осећао.

Могу и сада те позову?

Ма нек’ слободно позову.

А ко те је позвао?

Разни људи. И то је било баш лепо. Прилика да сазнам како би то изгледало кад бих умро. Звали су ме неки после тридесет и нешто година, с којима сам студирао. Потпуно невероватно. Гомила људи је слала поруке. Контактирали су ме из хрватске амбасаде, послао ми поруку амбасадор. Њима је било јако драго кад сам рекао да ми се не допада политизација случаја. Јер сам то заиста приметио. Вечерњи лист, загребачки, објавио је вест, а коментари испод вести су били да се коса диже на глави. „Како ће сада да лете аута са риве у море.”

А вест је била „Нападнут Хрват у Београду”, претпостављам.

Да, да. Наравно.

Да ли те вређа кад видиш како полиција може да буде ажурна када то жели? Или када уме? Или не знам шта је, али полиција очигледно уме да буде ажурна.

Па вређа ме што… Ма, ја сам васпитан на ратним филмовима. Швабе и усташе су увек били исто третирани. И непријатељи исте врсте. И сад неког Швабу нокаутирају на заиста гнусан начин на Зеленом венцу, и у року од 14 сати ухапсе не само тог који га је ударио, већ и двојицу који су били само у друштву.

Мене прогласе за усташу, туку ме два пута, на простору где би човек очекивао да постоје камере, и три месеца се ништа не догађа. Сад се ја стварно питам, како су хапсили пре него што су уграђене сигурносне камере у овом граду? На основу чега? Јер знам да су хапсили. Питам се да ли они не умеју, или не желе.

Да ли би препознао ту тројицу кад би их видео?

Не. Ја сам гледао те слике. Пре него што сам почео да их гледам, мислио сам да би их препознао. Али сад ми сви изгледају исто. Знаш, кад погледаш 200 и нешто слика, ниси сигуран.

Значи, могуће је да си прошао поред њих?

Могуће. Помислио сам пуно пута. Али немам страх. Ја и даље идем пешака.

Да ли твој случај говори и о положају новинара и медија у Србији? Или, да преформулишем, чини се да одражава и стање и поштовање према професији којом се бавимо у овој земљи. Да ли се слажеш?

Мислим да је много већи проблем што то можда одражава стање везано за обичног човека у овом граду. Ја имам 55 година. Последњи пут ме је ударио у лице Мита Циганин у петом разреду основне школе. Извињавам се због политичке некоректности, али тада нико није користио реч „Роми”, то му је био надимак. Значи, скоро 45 година нисам добио ударац у лице.

У Београду се стално догађају пуцњаве, боду се ножевима, туку се, али се зна где се то догађа. Обично су неки сплавови, клубови. То су места на којима нисам био 15 година, значи, ја нисам та ризична група. Не знам колико средовечних људи добија батине сваке вечери у овом граду а да се то не зна. А зна се кад су добили новинари. Ја сам у занату па се о томе писало.

Али не знам колико се то догађа обичном човеку. Мислим да је то већи проблем. Шира слика.

Ипак, детаљ који даје нову димензију целом случају је што су те назвали усташом.

Па то… Или би била невероватна случајност. Волео бих да нису имали предзнање, него да називају сваког кога не воле усташом. Што није немогуће. Млађи људи су ми објашњавали да ту постоји неки 

Основни мотиви да добијеш батине по мени су новац и секс. Ником нисам дужан паре, нити ми је неко дужан, и не бавим се швалерацијом, тако да смо то прецртали.

А оно што си писао, нешто шкакљиво, можда?

Писао сам за странце, између осталих и за загребачки Национал који је престао да излази, али нисам две и по године писао ни за кога ван Фонета. Ми се бавимо агенцијским новинарством, не пратимо афере, већ дневне догађаје. Увек сам волео агенцијско новинарство јер ти гарантује анонимност. Никад нисам волео да будем јавна личност, не желим.

А постао си.

А постао сам. Не знам да ли постоји познатији Хрват од мене у Београду.

И још усташа.

А још усташа. Зар постоји другачији? Интересантно ми је што на сваку особу која прихвата могућност да сам жртва сплета околности, девет тврди да сам луд што то мислим.

Напади на новинаре су у свакој земљи велика вест, јер се сматра да се ради и о нападу на опште слободе друштва. Имам утисак да овде то нико не помиње, нити је важно, да ли због бесповратно нарушеног угледа наших медија и новинара, или због опште атмосфере у друштву.

Па, ово моје је била вест два дана, за мене сувише. Зезали су ме пријатељи из Политике, да сам то све организовао да бих био на првој страни Политике. Ја кажем: „Слушај, боље то него да будем у читуљама.”

Али ако је статус новинара сада нижи него што је био, мислим да су и новинари допринели томе. Ти практично овде сваког дана кад узмеш новине, читаш једно те исто. Мало кад нешто искочи, је ли.

Колико те је новинара звало за интервју?

За интервју? Дао сам изјаве тог првог дана, четири.

А од тада?

Па нико, сем Политике после једно пар недеља.

Мало ми је то чудно.

Мислиш да треба да се рачуна на новинарску солидарност?

Између осталог, да. Жртве, често кажу да им јако значи да сазнају шта се заправо десило. Да ли би ти значило, па макар и за три године, да ти закуца полиција на врата и каже: „Нашли смо ове.”

„Зашто” ми је важније него „ко”.

 

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси