Вести

01. 07. 2015.

Аутор: Зоран Ћулафић Извор: НУНС

Медијски кредибилитет у раљама профита

Да ли је генерални директор медијске куће Rингиер Аксел Спрингер Марк Декан допринео очувању и унапређењу кредибилитета своје медијске групације у Србији када је пре месец дана неспретно покушао да одбрани одлуке београдског менаџмента да отпусти неколико десетина новинара и других медијских радника.

Кредибилитет је један од основних елемената новинарства. Теоретичари и новинари могу да се споре око тога шта све обухвата термин кредибилитет, али се може рећи да је за већину неспорно да он подразумева поверење, поузданост, поштовање етичких стандарда и поштен однос према професији. Кредибилитет значи да новинари морају да се труде да увек делају у складу са чињеницама и истином. Кредибилитет укључује све те елементе који заједно чине да новинарство буде лепа, пристојна, слободна и одговорна професија.

Кредибилитет се, наравно, односи и на менаџере и уреднике медијских кућа. Сви они морали би да поштују високе стандарде новинарства и све етичке одредбе новинарских кодекса. Тешко би било замислити кредибилну медијску кућу у којој новинари не испуњавају све те захтеве професије, у којој уредници не воде рачуна о поштовању професионалне етике и стандарда и у којој менаџери могу јавно да износе ставове који нису засновани на чињеницама.

 

А да ли је генерални директор медијске куће Rингиер Аксел Спрингер Марк Декан допринео очувању и унапређењу кредибилитета своје медијске групације у Србији када је пре месец дана неспретно покушао да одбрани одлуке београдског менаџмента да отпусти неколико десетина новинара и других медијских радника? Да ли је том приликом говорио истину? Можемо ли очекивати од једне медијске куће да буде кредибилна и да извештава истинито о другим догађајима ако постоје бројне индиције да свесно покушава да обмане јавност о догађањима у сопственој кући?

Још су свежа сећања на последњи талас масовног отпуштања у београдским редакцијама Блица, НИН-а, и других издања која су у власништву медијске куће Rингиер Аксел Спрингер Србија. Пре мало више од месец дана отказ је добило тридесетак новинара и медијских радника. Више њих остало је без посла и пре тога. Незавнисно удружење новинара Србије (НУНС) и Удружење новинара Србије (УНС) оштро су реаговала, указујући посебно на то да менаџмент није испоштовао професионалне стандарде и основне етичке норме у процесу доношења тих одлука. Удружења новинара су навела да је без икакве најаве, као и без јасних разлога и критеријума, отпуштено неколико десетина запослених новинара и сталних сарадника, међу којима су и самохране мајке и старији новинари којима недостаје тек неколико година до пензионисања. Према сазнањима НУНС­-а, отпуштени су готово по правилу искусни новинари и други упосленици који су у редакцијама ове компаније од самог оснивања. Откази су уручени по аутоматизму и без икаквих претходних разговора са запосленима, а међу отпуштенима нема никога из иначе бројног менаџмента компаније, иако је новинарима речено да је разлог масовних отказа “рационализација трошкова”.

Оба новинарска удружења у Београду упозорила су да је, према информацијама које су добијене у разговору са новинарима, у овој компанији забрањено синдикално организовање тако да запослене којима се изричу откази нема ко да заштити.

Протест НУНС­-а и УНС-­а подржала је Европска федерација новинара, а затим и Удружење новинара Немачке и Синдикат медија Швајцарске који су посебно осудили то што су новинари и медијски радници отпуштани “у стилу Дивљег запада”, ­без објашњења, без алтернативних понуда и програма, и без консултација са релевантним синдикатима и удружењима.

Марк Декан је игнорисао протесте новинарских удружења у Србији, али се огласио тек када је Европска федерација новинара дигла свој глас против начина на који су отпуштени новинари из београдских редакција Rингиера Аксела Спрингера. Тада је, у писаном саопштењу навео да су отпуштања била неизбежна али да је све изведено у складу са законима.

„При томе, ни у једном тренутку наши директори нису користили речи ‘рационализација трошкова компаније’ или ‘морале су да оду најслабије карике’. Поступили смо одговорно и поштено, нудећи отпремнине запосленима са којима је прекинута сарадња“, покушао је Декан да оправда одлуку београдских менаџера. 

Међутим, исплата отпремнима је законска обавеза послодавца и не може се третирати као „поштен“ и “одговоран“ поступак.

Декан није, међутим, рекао да је београдски менаџмент сазвао састанак са преосталим новинарима Блица тек после оштрог протеста новинарских удружења због отпуштања неколико десетина њихових колега. На том састанку, како нам је потврдило неколико новинара, главни и одговорни уредник Блица Марко Стјепановић рекао је, одговарајући на питање који су билли критеријуми за отказе, да је “компанији жао, али да су најслабије карике морале бити отпуштене”. Према сазнањима НУНС-а, неколицина дугогодишних чланова редакције Блица рекли су на том састанку људима из управе да "разумеју капиталистичку вертикалу одлучивања у борби за профит, али да не могу понижавати људе и држати их у неизвесности и страху од отказа". Истовремено, Служби за људске ресурсе је замерено да не ради у интересу запослених, већ углавном у интересу послодаваца. "Да сам на вашем месту, ја бих се стидео због таквог понашања, јер до било ког пословног успеха који од вас траже газде можете доћи само с људима с којима радите, а њих ­ пре свега ­ морате поштовати", рекао један од новинара Блица на том састанку људима из управе. 

Дакле, чини се да Марк Декан није говорио истину. Чини се да тиме први човек медијске компаније није допринео кредибилитету своје куће у Србији. Једино што смо од њега успели да сазнамо је да је заинтересован за остваривање што већег профита, по сваку цену, али ни једном речју Декан се није позабавио и оном другом – незаобилазном – улогом коју би морале да имају медијске куће. Оним што се у правном језику назива остваривањем јавног интереса.

Као поучна лекција у том смислу могао би да послужи пример Хенрија Луса, једног од најутицајнијих људи Сједињених Држава током првих деценија прошлог века. Лус, који је био власник Тајма и Лајфа, ангажовао је током Другог светског рата челног човека Универзитета у Чикагу професора Rоберта Хачинса да оформи комисију која ће проучити како би требало да изгледа улога и место приватних медија у модерном демократском друштву. Хачинс је потом окупио десетак угледних академика, професора са Харварда и других америчких универзитета, и после неколико година проучавања феномена медија у демократском друштву комисија је 1947. објавила опсежну студију под називом Слободно и одговорно новинарство. Део јавности и тада је био против ставова изнетих у студији. Чикаго трибјун је, рецимо, писао о томе у више наврата, а у једном чланку из 1963. године, петнаест године после објављивања студије, оштро је критиковао рад комисије и посебно део студије у коме се наводи да би, као крајњу меру, влада морала да интервенише у случају да приватни власник постане сувише моћан и неодговоран и занемари дужно поштовање јавног интереса у медијима.

Много година касније, аутор књиге „Богати медији, сиромашна демократија“ Rоберт Мекчесни изнео је тврдњу да се медијски систем који служи искључиво потребама приватног капитала претвара у својој суштини у антидемократске снаге. Здраве демократије морале би да пронадју одговоран и функционалан баланс између приватног капитала и улоге медија као јавног гласила. Према аутору, необуздана моћ власника медија и приватног капитала може да доведе до тога да новинарство престане да буде било каква озбиљна демократска снага у друштву.

И ако би неки могли да приговоре Мекчеснију да су његова схватања превише левичарска за једно капиталистичко друштво, то засигурно нико не би могао да каже Јуџину Мајеру, некадашњем челном човеку америчких Федералних резерви и првом председнику Светске банке. Мајер је 1933. године купио „Вашингтон пост“ и тада је записао неколико принципа на којима би морала да почива штампа – а кључни је да новине морају да буду спремне да жртвују део својих приватних финансијских интереса, уколико је то неопходно у јавном интересу. Други Мајеров принцип каже да новине имају обавезу према читаоцима и према јавности у целини, а не према приватним интересима њених власника. Такође, неопходно је да новине износе пуну истину и да негују пристојан, џентлментски, однос према јавности.

Због свега тога, Марк Декан и сви други медијски менаџери не би смели никада да забораве да нико озбиљан не оспорава право приватном капиталу да остварује профит кроз медије, али да је првенствени и основни смисао постојања Блица, НИН-а и других новинских издања - остваривање јавног интереса кроз професионално извештавање. Новинске куће не смеју да се претворе у бакалнице, под изговором да је суверено право власника да одлучује о томе како најбоље да увећа профит. На менаџерима је да пронађу најбољи однос и баланс између остваривања профита и јавног интереса. У томе ће, по свој прилици, морати активно да учествују и професионална новинарска удружења, али и сама влада – у случају да приватни капитал настави да занемрује јавни интерес, који би морао да остане кључни смисао постојања свих новинских и медијских кућа.

Али пре било кога, новинари и новинарска удружења морали би јасно да ставе до знања менаџерима попут Декана и многих других, да не могу да се понашају у складу са оном изреком – пси лају, караван пролази. У уређеном демократском друштву коме сви тежимо правила понашања би морала да се поштују. Кредибилитет се тешко стиче, а лако губи, али без кредибилитета нема новинарства.