Вести
19. 06. 2015.
Полемика Фонда за хуманитарно право и „Политике”
Поводом текста „Држава за НВО годишње издваја колико и за науку” објављеног 11. јуна у „Политици”
Лекција из новинарства
Писмо извршне директорке Фонда за хуманитарно право Сандре Орловић „Политици”
Текст под називом „Држава за НВО годишње издваја колико и за науку”, ауторке Јелене Попадић, који је објављен у Политици 11. јуна 2015. године, садржи низ нетачних података о Фонду за хуманитарно право (ФХП). Текстом сте прекршили члан 9 Закона о јавном информисању и, у складу са чланом 83, 84 и 96 овог закона, дужни сте да објавите исправку неистинитих информација изнетих у поменутом тексту.
У тексту новинарке Попадић наводи се да су невладине организације „протеклих година знатна средства почеле да добијају из буџета Србије” а да је „међу буџетским корисницима и Фонд за хуманитарно право”. Износи се податак да је „Фонду за хуманитарно право Наташе Кандић 2006. године са рачуна различитих буџетских корисника уплаћено 10 милиона динара”, а укупно, у периоду од 2006. до 2014, из буџета Републике Србије исплаћено 26,3 милиона динара. Као извор података наведена је Управа за трезор Министарства финансија.
Истичемо да од оснивања 1992. године до данас држава Србија није финансирала ниједну активност ФХП-а. Другим речима, ФХП никада током свог постојања није био „буџетски корисник”, како се у тексту наводи. О томе је ауторку текста информисала и директорка ФХП-а Сандра Орловић у разговору поводом припреме спорног текста. Међутим, по свему судећи, ова информација се није уклопила у „истраживање” ауторке Јелене Попадић, које се свело на пуко сабирање износа које је Министарство финансија уплатило ФХП-у по основу законских обавеза које немају никакву ни формалну ни суштинску везу с програмима подршке организацијама цивилног друштва. Наиме, у посматраном периоду, Министарство финансија исплатило је ФХП-у накнаде за породиљско одсуство, накнаде за запослење младих (програм „Прва шанса”) и судске трошкове у поступцима за накнаду штете у којима је ФХП заступао жртве кршења људских права против државе, а које је Република Србија правоснажно изгубила. ФХП је у претходних 15 година заступао више од хиљаду жртава кршења људских права почињених од стране оружаних снага Србије током деведесетих година. У већини предмета, суд је обавезао Републику Србију да преко Министарства финансија исплати жртвама одштету, а ФХП-у, у складу са Закоником о парничном поступку, накнади плаћене судске таксе и друге трошкове заступања. Коначно, разлика између извршених уплата Министарства финансија по описаним основама и података изнетих у табели на насловној страни „Политике”, износи целих 15,65 милиона динара.
Из свега наведеног, јасно је да је мотив ауторке и листа „Политика” да ФХП по сваку цену представе као организацију која за своје активности (о којима новинарка пише с непримереним цинизмом) добија од државе новац захваљујући нејасним каналима утицаја на власт надјачао принципе новинарске етике, па су читаоци листа „Политика” поново имали прилику да виде још један пример како једно новинарско истраживање не би смело да изгледа.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------
Одговор новинарке Политике Фонду за хуманитарно право
О лекцији из новинарства и још динар или два
Саветујем Сандри Орловић, извршној директорки Фонда за хуманитарно право, да се обрати Управи за трезор Министарства финансија, уколико не зна колико је новца из буџета уплаћено на њихов рачун у последњих десет година.
Када добије изводе, заједно са сарадницима, може да узме калкулатор у руке и прихвати се посла. Иако има примедбе на „Политикину” рачуницу – добиће исти резултат као што смо већ објавили.
Дакле, Фонд за хуманитарно право коштао је пореске обавезнике више од 20 милиона динара.
Многим грађанима Србије није претерано важно да знају да ли је тај новац отишао за пројектне активности ове организације или представља накнаду штете жртвама кршења људских права у ратовима деведесетих година. Тај новац је потрошен.
Извршна директорка Фонда за хуманитарно право навела је у свом протестном писму да текст који је „Политика” објавила под насловом „Држава за НВО годишње издваја колико и за науку” садржи низ нетачних података. Ипак, представници ове организације нису се сетили да наведу које објављене чињенице нису тачне, тако да испада да овим демантијем заправо ништа није демантовано. Чак нису имали разумевања ни за моју благонаклоност према њима. Наиме, у коначан збир буџетских уплата нису урачунате накнаде за боловања, као ни уплате од стране судова.
Управа за трезор Министарства финансија једини је извор за све наведене новчане суме које су са рачуна буџетских корисника уплаћене побројаним невладиним организацијама. Само уколико су изводи ове јавне службе лажни или можда дуплирани, у објављеном тексту је могло доћи до случајне грешке. Такође, представници Фонда за хуманитарно право замерили су нам што нисмо проверавали податке добијене од Трезора. Можда би више волели да им верујемо на реч?
Реакција Фонда за хуманитарно право и Наташе Кандић још један је доказ да се сваки покушај новинарског истраживања невладиног сектора, готово по правилу, заврши на исти начин. То подразумева осипање дрвља и камења на оног ко се дрзнуо да привири у ту сферу и ту благајну. Из тог разлога сам дошла у ситуацију да се јавно запитам: Да ли сам заиста некога увредила својим истраживањем?
Оптужена сам за непрофесионализам, употребу непримереног цинизма и кршење члана 9. Закона о јавном информисању. Лако је проверити да поменути члан налаже новинарима и уредницима да провере порекло, потпуност и истинитост информација које објављују. Чак је и лаицима јасно да, у овом случају, не постоји веродостојнији извор података од Министарства финансија и Агенције за привредне регистре.
Према мишљењу представника Фонда о активностима цивилног сектора, такође, пишем са нескривеним цинизмом. Да ли можда они себе виде као монополисте у борби са ветрењачама, чији је допринос друштву ванвременски, а савременици су апсолутно недостојни да их разумеју? Иако ту мисију у доброј мери обављају новцем грађана. Дакле, било би у најмању руку фер да, док држе лекције о новинарству, имају у виду да бар делић буџетског новца који им стиже од пореских обвезника, цури и из мог новчаника. Па макар то био динар или два.
Јелена Попадић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.