Вести

16. 06. 2015.

Аутор: Бранка Михајловић Извор: Радио Слободна Европа

Зоран Кесић: Власт угрожава лепоту премијера

Водитељ београдске популарне сатиричне емисије „24 минута са Зораном Кесићем“ говори за РСЕ ко ће бити јунак наредне емисије, које изјаве су га инспирисале протеклих седам дана, чућете зашто смо га питали кад му истиче уговор са Б92, како опстаје у медијском простору у коме је угрожена слобода медија, да ли је имао цензорске интервенције, да ли подлеже аутосензури, раширеној бољци српског новинарства, да ли је неко одбио да гостује у његовој емисији, а да ли се неко нудио?

 

Зоран Кесић је овогодишњи добитник награде Сташа Маринкови листа Данас за бескомпромисну сатиричну критику власти и за солидерност са колегама.

РСЕ: Ко је главни јунак на Вашој листи ове недеље?

Кесић: Јунак ове недеље, као и јунак свих ранијих недеља и месеци је, ето, „на изненађење свих“ —Александар Вучић!

РСЕ: Која изјава? Било их је више, конкуренција је јака.

Кесић: Јака конкуренција. На другом месту је изјава да треба летовати у Србији, и слажем се, треба летовати у Србији. Конкретно, ја ћу летовати на Борском језеру, као премијер, замало, прошле године, али ипак, фаворит изјава ове недеље је признање господина Вучића да никада није био леп, а поготово сада, када га све ове бриге море и када су га толико сколиле, да и минимум неке физичке лепоте које је можда имао, сада је потпуно нестала, и да цитирам премијера – ‘Сада не личим ни на шта’. Ја ту изјаву схватам као један, можда, апел или позив опозицији да никако не покушава да дође на власт, јер – ево шта власт направи од човека. Лепог поружни, ружног још више наружи. Сетимо се Чедомира Јовановића док је био на власти – био онакав, жгољав, никакав. Ево га сад у опозицији – разбацан, никад боље није изгледао, што показује директан утицај власти на физички изглед конзумента исте. А, с друге стране, можда премијер жели овом изјавом да се некако приближи народу, да све мање мислимо о себи да смо лепи, па у том смислу имати једнако лепог, односно ружног премијера, некако мени је лакше.

“Не могу да кажем да не болујемо од аутоцензуре ако је аутоцензура наш лични осећај шта је примерено, шта не, шта је пристојно изнети пред гледаоце, а шта није пристојно. Ако се то зове аутоцензура, ОК, имамо аутоцензуру, али то је више неки професионални кодекс, а можда и морални кодекс, заснован на кућном васпитању, шта је прилично, а шта је неприлично. У том смислу имамо своје границе.”

РСЕ: Кад смо код премијера, докле Вам је уговор на ТВ Б92?

Кесић: Зашто, кад смо код премијера,  докле нам је уговор? Уговор нам је, као и сваки уговор, до краја године, онда крајем године седнемо па обновимо уговор за још годину дана. Не правимо уговоре дуже од годину дана, јер никад се не зна шта носи дан, а шта носи премијер.

РСЕ: Е, па стварно се не зна шта носи дан, а шта носи премијер. Ево, на пример, ми. Нама истиче уговор 15. јуна, значи сутрадан по емитовању овог интервјуа, и нема нас више на Б92.

Кесић: Па добро, а где ћете, шта ћете онда, после?

РСЕ: Остајемо на интернету, остајемо на Студију Б и на локалним радиостаницама.

Кесић: Не знам да ли сте видели иницијативу да се (Студио Б је процењен на око 350.000 евра) организују грађани па да сами купе тај Студио Б и да праве програм по својој жељи?

РСЕ: Да ли ублажавате оштрицу кад видите како други критичари најмоћнијег човека у Србији пролазе?

Кесић: Не, не прилагођавамо наш хумор и оно што износимо у овој емисији евентуалном чињеницом да је неко лоше прошао због тога што је говорио или писао. Од почетка емисије имамо наш стил, имамо неких пет, шест ставки које смо и пре почетка епизоде сами себи написали каква мора да буде емисија. Једна од првих ставки је – мора да буде критична и мора да се јасно види наш став у свакој епизоди, па макар се тај став не свидео гледаоцима, власти, опозицији. То је наш став и ми имамо кворум око тог става, кад кажем ‘ми’, говорим о екипи нас неколико момака која ствара 24 минута. Нама је најбитније да иза сваке епизоде можемо да станемо као екипа која је ту емисију написала. То је једино мерило онога како ми радимо, по сопственој савести а не по диктату гледалаца, власти или опозиције.

РСЕ: Премијер је рекао да гледа вашу емисију. Да ли, кад припремате емисију, имате то на уму?

Кесић: Апсолутно не, не зато што немамо на уму да нас премијер гледа него да нас било ко гледа, јер мислим да би нас то само без везе оптеретило, да правиш емисију наменски, знајући да ће неко да је гледа, па шта ће тај неко да каже. Баш нас брига, ми пишемо емисију какву бисмо ми волели да гледамо. То је један прилично себичан став, али мислим да је, с друге стране, и искрен став. Драго нам је што премијер гледа, као што нам је драго што и било који други гледалац гледа.

РСЕ: Значи, не болујете од раширене болести у српском новинарству данас, од аутоцензуре?

Кесић: Не могу да кажем да не болујемо од аутоцензуре ако је аутоцензура наш лични осећај шта је примерено, шта не, шта је пристојно изнети пред гледаоце, а шта није пристојно. Ако се то зове аутоцензура, ОК, имамо аутоцензуру, али то је више неки професионални кодекс, а можда и морални кодекс, заснован на кућном васпитању, шта је прилично, а шта је неприлично. У том смислу имамо своје границе.

РСЕ: Како разумете то што Вас не дирају? Постоји једно од објашњења да сте Ви добар алиби за ову власт, да не кажемо за најмоћнијег човека, па кад му кажу: ‘Гушите слободу медија’, а он одговори: ‘А Кесић?’. Да ли Вас то прати?

Кесић: Прати, да. Мени импонује да будем тај кец или Двадесетчетворка из рукава господина Вучића. Шалим се, наравно. Уопште не доживљавам то тако јер не осећам да смо моја екипа и ја алиби било коме. Зашто нас не дирају? Па, можда им је глупо да покажу да их наша шала погађа. Ми волимо о себи да мислимо да смо народ са смислом за хумор, који воли да се нашали на свој и  на туђ рачун. Конкретно, ако говоримо о политичарима који су најчешћа мета наших шала, они су врло егоцентрични људи, с врло високим мишљењем о себи. Замислите, један такав човек да дозволи да други виде да га погађа шала!? Он је, забога, изнад те шале. Он је недодирљив. Можда је то један од разлога зашто се праве да не постојимо.

РСЕ: Да ли је сатира постала једини начин критичког говора о овоме шта се догађа данас?

Кесић: Ја мислим да није. Разумем зашто ме то питате, зато што је сатира и генерално хумор најбржа пречица до пажње гледалаца и слушалаца, конзумената медија. Млади, ево, моја братаница има тринаест година, и каже ми како њени другари обожавају моју емисију, нашу емисију, пардон. Шта они виде у тој емисији? Па они у тој емисији виде нешто смешно, нешто им је забавно, неки тамо чика зеза неке битне чике. То је пречица до њихове пажње, и можда због тога се чини да је сатира једини начин критике, али ми заборављамо да постоји пуно одговорних, озбиљних новинара који се годинама и деценијама баве овим послом, критиком, између осталог.

“Није наш критеријум глупост. Наш критеријум су најважније вести. Господин Вучић је у свим најважнијим вестима, виђамо га више пута дневно, уредно, за доручак, ручак и вечеру, и ми не можемо то да игноришемо. Онда се стиче утисак да смо се ми острвили на „јадног“ премијера и само на њега. Па добро, кад га не буде у медијима, онда ћемо ми да покривамо теме којих буде било.”

РСЕ: Да ли сте забринути за Ваш рејтинг, с обзиром на емисију која је заменила Утисак недеље?

Кесић: Мислите на интервју који ради колега Миладиновић?

РСЕ: Да, последњих неколико недеља се емитује политичка емисија, упркос томе што је објашњење било ‘Скидамо Утисак недеље зато што мењамо програмску шему, нећемо политичке емисије на том каналу’.

Кесић: Ја морам да признам да ми је драго што се појавила та емисија, која није редовна, то је повремена емисија, кад се стекну услови, како ја видим. Ево, сад неће ићи та емисија у недељу , нити је планирано. Мени је супер што пре нас иде тако нешто зато што можемо да се надовежемо на ту емисију. Када је гост био Александар Вучић, наша емисија је почела тиме што ја, као плашљиво, улазим у студио и проверавам је ли још ту или је отишао. Сада, након Ивице Дачића, почели смо емисију са сценом њега у рају, где је он у Тбилисију, доживео човек да прелепе Грузијке певају Миљацку, у бело обучене. Он се буквално нашао у рају. Ми волимо такво повезивање. Раније, за време Утиска недеље, сваку емисију бисмо започињали надовезивањем на Ољину емисију. Мени се свиђају ти пакети – озбиљан приступ, а након тога наш померени сатирични приступ. Драго ми је што постоји емисија колеге Миладиновића, мислим да он добро то ради.

РСЕ: Да ли је неко одбио да гостује у Вашој емисији?

Кесић: Е, па није одбио, али никако не можемо да их ‘нахватамо’ да дођу. Можда је то један елегантан начин да се не каже: ‘Нећу да дођем.’

РСЕ: Кога најупорније јурите?

Кесић: Јуримо Душана Ковачевића, имам чврсте гаранције да ће Басара доћи у следећу емисију, јер смо га звали још у прву епизоду, па је онда он рекао: ‘Па шта је то, је ли то радио?’. ‘Не, не, телевизија’. ‘Е, на телевизију не могу’, па се онда појави у још петнаест ТВ емисија. Кога још јуримо? Да, Цанета из Партибрејкерса, волели бисмо Која Зелени Зуб из Дисциплине кичме да нам дође, и тако, ето.

РСЕ: Сами сте рекли, Ви позивате људе са којима се добро осећате. Примећујем да неки гостују по неколико пута. Да ли то значи да недостају такви људи, изузев ове приче да некога не можете да најурите, а јурите их дуго?

Кесић: Неки гостују два и више пута зато што знамо да од њих можемо да добијемо добар материјал, а то је најбитније у нашој емисији. Рекордер по броју појављивања је колега Дража Петровић, новинар Данас-а. Он је био шест пута, и сад, недавно, у Данас-у је добио заслужену шољу с његовим ликом и та шоља је симболично повучена из употребе, али надамо се да и Драгољуб Петровић неће бити повучен из употребе.

РСЕ: Да ли се неко нудио? Ја имам информацију да Вам се нудио, посредно или непосредно, Ивица Дачић.

Кесић: Не, не, није се нудио Ивица Дачић. Могуће да је, када је био на ТВ Б92 позвао да се чујемо, да просто разменимо нека мишљења телефоном, али у једном крајње симпатичном маниру. Тако смо мало се попричали. Он је позвао јер је фан емисије, барем тако ми је рекао, а сваки фан емисије зна да ми политичаре не доводимо у студио. Не желимо да тај наш енергетски простор осмудимо политичарима.

РСЕ: Зашто никад Оља Бећковић није била Ваша гошћа?

Кесић: Неће да дође. Ми смо звали Ољу, лично сам је звао за пилот епизоду да дође, да нам помогне својим кредибилитетом. То је било време док се још стварно нигде није појављивала, није давала интервјуе, уредно је водила Утисак недеље. После, када се десила цела ситуација са скидањем, како да кажем, одласком Утиска недеље са малих екрана, наравно да смо је одмах позвали да дође код нас, у ком жели својству, телефонском, као аналитичар, као гошћа, али она је сама проценила, и мислим да се слажем с њеном одлуком, да не би било то упутно да она долази у емисију на телевизији са које је отишла.

РСЕ: Шта Вам је драже – онај део образложења награде, а везано је за ову последњу причу о бескомпромисној сатири, или солидарност са колегама? Говорим, наравно, о награди листа Данас „Сташа Маринковић“?

Кесић: Наравно, уз велику захвалност што смо добили ту награду, кажем ‘ми’ јер је доживљавам као награду целом тиму, ја не мислим да наша емисија бескомпромисно критикује власт. Наша емисија бескомпромисно критикује глупост, са које год стране да долази. Стицајем околности, власт је таква, да најчешће глупост долази са стране власти, али то није наша грешка. Ми просто третирамо најважније догађаје, оно што је пред очима сваком конзументу медија, свакоме ко оде на неки сајт па прочита главне вести – ми те главне вести рашрафљујемо, анализирамо, окрећемо, к’о дете кад види играчку па хоће да види шта је унутра. Ми то радимо, а најважније вести, de facto, јесу вести о потезима, изјавама људи на власти. Углавном једног човека на власти. Ми се тиме бавимо, тако да би ми било драже да је формулација награде ‘бескомпромисна критика глупости, недоследности, лоших одлука’, ето, то.

“Када је реч о притисцима, ми немамо притиске са стране власти, са стране менаџмента телевизије, са стране не знам ни ја којих неких. Не. Ми имамо притиске од стране наших гледалаца који су постали толико размажени, толико је оно што ми радимо њима неки вентил, ваљда у немогућности да сами нешто промене, кажу наглас, немају тај мегафон него смо им ми мегафон, они од нас очекују да ми у свакој емисији испуњавамо њихову жељу да опсују некога. Е, па драги гледаоци, ми не радимо по вашем диктату. Јесте нам драги, али ми радимо по диктату наше личне савести.”

РСЕ: А солидарност са колегама?

Кесић: Солидарност са колегама – супер, али шта смо ми допринели да колеге не зглајзну? Ништа нисмо. Показали смо солидарност, али као да нисмо. Ми смо, као екипа, када су били они протести испред зграде Б92, кад је нестала емисија Утисак недеље, ми смо сви отишли тамо колективно, као гледаоци те емисије. И онда су људи нас гледали као неке беле мечке – ‘Шта ћете ви овде, када за пола сата креће ваша емисија на истој овој телевизији испред које сте ви да протестујете?’. Рекох: ‘Па нисмо ми дошли као аутори те емисије него као дугогодишњи гледаоци Утиска недеље и дошли би и за било коју другу емисију чији смо фанови и гледаоци’. Тако да то није мени нека солидарност, нека храброст, то ми је кућно васпитање и пристојност да, ако се не слажеш с неком одлуком, ако мислиш да је погрешна и лоша одлука за друштво у целини, па изађи да протестујеш. То је минимум који смо могли да урадимо.

РСЕ: Да ли Вам је свеједно на којој телевизији се емитујете? Да ли Вам је свеједно шта иде пре вас, шта после вас, кад имате само своје парче слободе?

Кесић: Ја сам одавно изгубио илузије да ће емисија коју ја радим – ја већ двадесет година радим на телевизији – бити емитована на некој за мене савршеној телевизији, где бих ја био део једног тима у који комплетно верујем. То је већ годинама немогуће јер све телевизије морају да јуре рејтинг, па самим тим да у свом програму имају садржаје који се можда чак ни уредницима те телевизије не свиђају, али њихов став је ‘А шта ми да радимо? Ми морамо да јуримо рејтинг, народ то воли, па дај то народу’. Е, у том смислу нема те телевизије данас за коју бих ја могао да кажем ‘То је тај програм где бих ја волео да буде наша емисија’.

РСЕ: Имате ли неку статистику колико пута сте кога помињали?

Кесић: Немамо статистику, али имам лични осећај да смо највише пута помињали премијера Србије, господина Александра Вучића.

РСЕ: А Ваш jе критеријум, како сте рекли, глупост?

Кесић: Није наш критеријум глупост. Наш критеријум су најважније вести. Господин Вучић је у свим најважнијим вестима, виђамо га више пута дневно, уредно, за доручак, ручак и вечеру, и ми не можемо то да игноришемо. Онда се стиче утисак да смо се ми острвили на „јадног“ премијера и само на њега. Па добро, кад га не буде у медијима, онда ћемо ми да покривамо теме којих буде било.

РСЕ: Ја морам да кажем да су мени посебно фасцинантне биле оне "бубице" у Сарајеву.

Кесић: Хвала Богу, ми не мањкамо таквим бисерима и то је добро за нашу емисију. Бубице и остали инсекти се појављују из епизоде у епизоду, често бубице добијемо и од њега. И Вулин има неке своје бубице.

РСЕ: Хоћемо ли објаснити те бубице?

Кесић: Да, господин Вучић је у Сарајеву објаснио ратове и несреће које су се у региону дешавале деведесетих бубицама, у смислу: ‘Сви смо имали тада неке бубице, а сада смо постали озбиљни људи па их више немамо’. Ми смо то истакли као једно савршено објашњење несрећа на овом простору деведесетих – бубице. Кад се каже: ‘бубице’, то је тако некако бенигно, малтене из Baby Channel-а који ја гледам, и самим тим тежина тих злочина и несрећа некако се губи. Бубице.

РСЕ: Иначе Ви мало користите ту причу из биографије садашњих челника из деведесетих година. Да ли је то намерно?

Кесић: Мислим да немамо потребе превише да повлачимо аргумент ружне прошлости, или, да будем објективан, прошлости, јер сигуран сам да и у садашњости има пуно тема за шта бисмо могли да их ухватимо. Ја дозвољавам сваком човеку, био он премијер или био рудар или био сељак на пијаци, да промени своје мишљење, да промени свој став, и радујем се ако је та промена на боље. Стварно. Повремено, кад сам себи улети у уста, не премијер, него било ко други, онда нас натера да подсетимо грађанство на некадашње изјаве.

РСЕ: Да ли Вам се јављају, посредно или непосредно, Ваши „јунаци“? Да ли сте имали некада, на пример, сугестију: ‘Ајд’ мало о’лади са Вучићем’, или са Вулином, или са Николићем?

Кесић: Нисмо имали никад сугестију да о’ладимо са неким, и то ми је заиста драго, јер онда, просто, то више није та емисија, ако ти о’ладиш с овим или оним. То би људи приметили. И примећују. Гледаоци примећују, иако се то не дешава. Верујте ми, ми највеће притиске добијамо од наших гледалаца који кажу, после сваке друге или треће емисије, ‘А, нема Вучића у емисији, аха, заврнули славину, не смеју ни они више’. Када је реч о притисцима, ми немамо притиске са стране власти, са стране менаџмента телевизије, са стране не знам ни ја којих неких. Не. Ми имамо притиске од стране наших гледалаца који су постали толико размажени, толико је оно што ми радимо њима неки вентил, ваљда у немогућности да сами нешто промене, кажу наглас, немају тај мегафон него смо им ми мегафон, они од нас очекују да ми у свакој емисији испуњавамо њихову жељу да опсују некога. Е, па драги гледаоци, ми не радимо по вашем диктату. Јесте нам драги, али ми радимо по диктату наше личне савести. И поносан сам на моју екипу зато што се не додворавамо нашим гледаоцима — а могли бисмо — они су таман на нивоу где је наша емисија њима све, и често тако кажу, пишу нам. И сад ми да испуњавамо њима жеље!? Е, па нећемо. Кад заслуже, ми прозивамо, кад не заслуже, ми радимо нешто друго.

РСЕ: Да ли је ефекат Ваше емисије, без обзира да ли је то Ваша намера или не, охрабривање људи да гласно кажу оно што често само шапућу?

Кесић: Јесте. Зашто да не? Ја сам увек за то да се гласно каже, али не у смислу да охрабрујемо људе да се боре политички, против ове а за неку другу опцију. То не. Ми не лобирамо ни за кога. Волим да будемо врло јасни, ми третирамо глупост, које год да је боје. Дал’ је то „жута“ глупост, да ли је „напредна“ глупост, каква год да је глупост ми се боримо против тога и за једну паметну Србију. Ако паметна Србија подразумева да се јасно каже, да се ствари назову правим именом, е, то јесте наша борба. И уопште нећу да пристанем да смо ми највећа опозиција у Србији. Нећу да будем опозиција. Не свиђа ми се. Волим да будем власт!

РСЕ: Најава кандидатуре?

Кесић: Шта сам сад рекао? (Смех) Није.

РСЕ: Немојте да прођете као Јанковић.

Кесић: (Смех) Нећу, не. Не, нећу да прођем као Јанковић.

РСЕ: А без шале, да ли имате своју политичку опцију, као грађанин Кесић?

Кесић: Имам своју опцију. Када сам рекао: ‘Хоћу да будем власт’ – хоћу на власти да буде здрав разум, на власти да буде памет а не глупост, а не примитивизам, не џиберлук. То треба да буде власт. А сад, политичари нека спроводе своје програме, али власт међу народом, у нашим животима, мора да буде истина, ако је нешто глупо, да се каже да је глупо, ако је нешто злонамерно, да се каже да је злонамерно, ако је нешто назадно, ако нешто угрожава наше животе, животе наше деце, било да је то телевизијски програм, било да су то одвратни, заглупљујући ријалити програми, то мора да се назове правим именом и да се каже: ‘То је глупост, и уредници који то промовишу због сопствене користи и користи своје телевизије су зло’. Хоћу да се зло назове правим именом. Ето, то треба да буде власт. И баш ме брига.

РСЕ: Ја мислим да је најбоље да овом поруком завршимо овај разговор.

Кесић: Изнервирали сте ме сад.

РСЕ: Ја?

Кесић: Јер ме терате да причам о томе. (Смех)