Вести

12. 06. 2015.

Аутор: Зоран Б. Николић Извор: Цензоловка

Када пада тираж, Рингиер отпушта новинаре, али не дира менаџере

Лоше пословање једне од највећих медијских кућа у Србији није последица само економске ситуације у земљи, него и лошег рада менаџмента, али последице трпе само новинари. Нисмо обавештени да је неком из менаџмента уручен отказ.

Управни одбор Асоцијације медија, пословног удружења издавача, новинских агенција и информативних портала, реаговао је у четвртак на саопштења новинарских удружења којима је осуђен талас отказа у компанији Рингиер Аxел Спрингер Србија (издаје Блиц, НИН, Ало, 24 сата, Блиц Жену). Асоцијација тврди да су удружења прекршила Кодекс новинара и професионална правила, јер нису разговарала са представницима ове медијске куће, а у саопштењима се ослањају на анонимне изворе.

Из текста који следи, видеће се да је утисак који се стекне о односу ове швајцарско-немачке компаније према запосленима, када се у причу укључе извори који нису анонимни и када затражите објашњење од менаџмента, много неповољнији за поменуту новинску кућу.

 

Правовремено обавештавање: Отказ си добила јуче!

Шта се, дакле, десило?

У саопштењу НУНС-а од 26. маја ове године,  између осталог, пише:

„Последњих дана, без икакве најаве, као и без јасних разлога и критеријума, отпуштено је више од петнаест запослених у компанији Рингиер Аxел Спрингер Србија, међу којима и самохране мајке и новинари којима недостаје тек неколико година до пензионисања. Према сазнањима НУНС-а, отпуштају се готово по правилу искусни новинари и други упосленици који су у редакцијама ове компаније од самог оснивања. Откази се уручују по аутоматизму и без икаквих претходних разговора са запосленима.”

Не само да је, и према сазнањима Цензоловке, све наведено тачно већ можемо да додамо да је отпуштених знатно више, али су неки добили отказ коју недељу раније, попут Антонеле Рихе, политичке уреднице НИН-а, и Николе Травице, дописника Ало из Новог Сада. Некима је понуђено да даљи ангажман наставе хонорарно, а има и оних којима је прво речено да ће бити отпуштени, да би им потом отказ био „одложен”.

Цензоловка је разговарала са више отпуштених, али су готово сви тражили да им не објавимо име, неки због обећаног хонорарног ангажмана, неки јер су у потрази за новим послом, а свесни су да будући послодавац неће благонаклоно гледати на „оговарање” бившег послодавца.

Антонела Риха каже за Цензоловку да је отказ добила 16. маја ове године, без икакве најаве:

„Пре него што ми је отказ уручен, на редакцијском састанку прихваћен је мој предлог да радим један интервју. Тим пре ме је зачудило када сам на заглављу решења о отказу видела да је потписано дан раније, 15. маја. Главни и одговорни уредник Милан Ћулибрк ничим није показао да зна шта ми се спрема сат касније, када сам позвана у канцеларију директорке сектора магазина Јелене Милошевић. Тада ми је Ћулибрк рекао да због губитака које НИН има мора да отпусти некога и да је његова одлука да то будем баш ја.”

Никола Травица је начин на који му је сарадња отказана описао у писму које је пре три недеље послао менаџменту српске филијале Рингиера и централи Рингиера у Швајцарској, али му до среде, 10. јуна, није стигао никакав одговор. Ево како је у том писму Никола описао поступак отказа, 8 маја ове године:

„У неформалном разговору, у фоајеу компаније, господин Вукајловић (Душко Вукајловић, одговорни уредник Ало, прим. Цензоловке) ми је изненада понудио две опције мог будућег ангажмана: или да ми се захвали на досадашњем раду или да могу да останем да радим уз месечну надокнаду од целих 5.000 динара.”

Овакав начин уручивања отказа описују и остали отпуштени. Кажемо „отказ”, иако је Травица био читавих седам година ангажован по ауторском уговору, али то је уобичајен начин изигравања Закона о раду код многих послодаваца у Србији.

Бог и директор знају за пет, а запослени највише за три

Овде је прави тренутак да у причу укључимо Марка Декана, главног извршног директора Рингиер Аxел Спрингер Медиа АГ, дакле целе ове медијске групације. Декан је, одговарајући 10. јуна на протест Европске федерације новинара због ситуације у овој компанији, између осталог написао:

„Наш менаџмент у Србији пажљиво је разговарао са запосленима и објаснио зашто је ова одлука била, нажалост, неизбежна.”

Јесу, разговарали су, само је Декан заборавио да објасни да су ови разговори менаџмента са редакцијама Блица и Ало одржани после отпуштања, када оних који су добили отказ више није било.

О коришћењу фраза „рационализација трошкова компаније” и „морале су да оду најслабије карике”, за које Декан тврди да нису изречене, писао је УНС. А образложења која су приликом уручивања отказа добили отпуштени радници Рингиера могу се свести на баш те две тезе: да се због лоших финансијских резултата морају смањити трошкови и да је критеријум за одлучивање ко ће добити отказ био степен незадовољства пословодства његовим радом.

„У покушају да ми усмено образложи разлоге отказа, Ћулибрк је извадио папир са мојим оценама. Наиме, у компанији Рингиер Аxел Спрингер запослени се сваке године оцењују оценама од 1 до 5. Новинаре оцењује колегијум, уреднике главни уредник итд. Директива која се добија унапред је да, из мени потпуно неразумљивог разлога, нико не може да има оцену већу од 3. Због тога сам се прошле године и спорила са главним уредником Ћулибрком јер сам новинарима из политичке рубрике дала оцене, по свом нахођењу, веће него што је он дозволио. Тада их је поцепао и оцењивао је сам. Овога пута, када је покушао да ми образложи отказ, рекао је да ме је оцењивао и да имам најнижу оцену у редакцији”, сведочи Антонела Риха.

Наравно, Декан о садржају тих састанака и реторици својих подређених зна само оно што су му рекли овдашњи менаџери, јер он тим састанцима није присуствовао. Он је у Београд дошао тек касније, 3. јуна, заједно са Михаелом Рингијером, председником Управног одбора компаније, Марком Валдером, генералним директором, и Ралфом Бихијем, председником Аxел Спрингер Интернатионала.

О овој посети се по фоајеима Рингиера (нажалост, то је последица начина комуникације са запосленима коју примењује менаџмент Рингиера, бар у Србији) причало недељама унапред, још пре него што је дошло до отпуштања. Као да су менаџери пожурили управо да покажу газдама да су трошкови већ смањени.

Занимљиво је да су запослени непосредно пре посете високе делегације из централе добили мејлом обавештење у којем је писало:

„Посета менаџмента компаније је интерни догађај који се одржава у циљу боље комуникације и разумевања између запослених и менаџмента и неће бити јавно комунициран.”

Прле и Тихи су били синдикалци

Марк Декан је у оном писму Европској федерацији новинара објаснио да су „ове мере биле неизбежне због опадања прихода од оглашавања услед тешке економске ситуације у Србији”. Економска ситуација јесте тешка, али се у тим проблемима различите компаније различито сналазе.

Менаџмент Рингиера се, још откако је криза почела пре шест година, сналази искључиво кресањем трошкова, читај смањењем плата, и терањем запослених да дају отказ. Није тамо само један реномирани новинар или фотограф преко ноћи „унапређен” у „помоћника новинара” и „помоћника фотографа”, ма шта то значило, и „награђен” преласком на минималац.

„Та атмосфера сталне несигурности је већ мобинг. Када у Блицу Мома Илић, један од наших најбољих новинара, који годинама прати правосуђе, доживи да неколико година пред пензију буде деградиран на место новинара сарадника са задатком да ‘телефонским контактима прикупља информације’ и добије плату од 30.000 динара, шта може да очекује неко чије су знање и искуство много мањи?! Отпуштају се људи који су од почетка у Блицу, искусни уредници попут Бране Паровића. Откази су стална тема и највећи страх међу новинарима, пре свега зато што не постоје јасни критеријуми вредновања онога што раде. У компанији не постоји синдикат, не постоји никаква заштита”, каже Антонела Риха.

На то да је синдикално организовање у овој компанији незванично забрањено, упозорио је и НУНС у свом саопштењу. На недавно одржаној Скупштини НУНС-а један од новинара Блица говорио је о покушајима синдикалног организовања у Рингиеру:

„Има нас тридесетак тамо који смо заинтересовани за оснивање синдиката, али се састајемо по двоје у буџацима, као Прле и Тихи. Сви чекају да се синдикат региструје, па да тек онда обзнане да су чланови синдиката. Људи се плаше отказа.“

Цензура у економској рубрици

Притисак на новинаре и уреднике све време иде и по другој линији – линији цензуре. Многи запослени, који из страха траже да им не помињемо имена, то потврђују, али и Риха, која отворено прича о томе:

„Највећи, па и најдраматичнији притисак осећао се у економској рубрици. Нису могле да прођу теме које су се, рецимо, тицале уговора са ‘Етихадом’, ‘Мерцедесом’, ‘Београдом на води’. У политичкој рубрици наизглед није било забрањених тема. Али сам губила велику енергију и дане убеђујући главног уредника, на пример, зашто је важно писати о укидању ‘Утиска недеље’ и да то није тек питање одлуке неке приватне компаније, како је он тада тврдио. Бројне су теме које нису прошле или им је фокус био промењен, али се отворена цензура догодила само једном.”

„Била сам вероватно међу првим новинарима у Београду до којих је стигла анализа лондонских докторанада о плагираном докторату министра полиције Небојше Стефановића. Сви смо се у редакцији сложили да је то прича коју не смемо да пропустимо, али је потом дошла директива ‘одозго’ да је Универзитет Мегатренд један од најважнијих оглашивача, и текст је, иако већ припремљен за штампу, скинут. Прихватила сам ту одлуку, јер НИН је био у сталном губитку, требало је исплатити плате – то је био аргумент који је превагнуо. До данас се стидим због те одлуке”, признаје Антонела Риха.

Шта мисли менаџмент, како оваква пракса утиче на здравствено стање запослених и да ли је била од значаја у случају два недавна инфаркта у Рингиеру, од тога један са смртним исходом, код двоје људи у раним четрдесетим?

Продаја све мања, бонуси све већи

Менаџмент се, дакле, сналази одлично са отпуштањем новинара, фотографа, преламача, преводилаца и осталих „непосредних произвођача медијског садржаја”, али се, то је недавно постало јасно, не сналази баш најбоље са задржавањем барем постојећег нивоа тиража својих издања. Компанија је, наиме, крајем маја одлучила да се повуче из система одитинга тиража који спроводи АБЦ Србија, и то саопштењем. На то је, у интервјуу Маркетинг мрежи, реаговао директор АБЦ Србија Бранислав Новчић.

„У саопштењу се констатује како су ‘две велике издавачке куће (друга је Цолор Пресс Гроуп, прим. Цензоловке) оцениле пројекат спровођења система АБЦ одита као неуспешан’. Остаје нејасно да ли су неуспешни они којима падају тиражи, па у недостатку адекватних пословних одлука, ту чињеницу прикривају од јавности, или ревизор/одитор који то констатује”, закључио је Новчић.

Зашто је то битно за ову причу? Зато што пад тиража није последица само опште лоше економске ситуације, него и лошег рада менаџмента, али тај менаџмент никада не сноси последице свог лошег рада. Нисмо обавештени да је неком из менаџмента уручен отказ, а њихове плате су такве да је и њихово минимално смањење могло да спасе егзистенцију и достојанство већине отпуштених. На то је упозорио и председник Немачког удружења новинара (ДЈВ) Мајкл Конкен.

„Недопустиво је да се новинари отпуштају из дана у дан, без икаквог  претходног објашњења. Тим пре што се управа компаније Рингиер Спрингер хвали веома профитабилним пословањем у Србији”, нагласио је Конкен.

Председник ДЈВ подржава став НУНС-а да је неприхватљиво то што се рационализација пословања своди на отпуштања новинара, јер одговорност за евентуално лошије пословање, пре свих мора да сноси менаџмент групације Рингиер Спрингер Србија.

Ако ти не одговоримо, откуд знаш да си питао?

Да се вратимо на саопштење Асоцијације медија са почетка текста. Уз замерку новинарским удружењима да се ослањају на анонимне изворе, тамо је наведено да је проблем то што УНС иНУНС нису разговарали са представницима Рингиера. УНС је то демантовао истог дана.

„УНС је у последњих месец дана неколико пута безуспешно покушавао да од менаџмента добије одговоре на питања о отпуштањима. На бројне позиве УНС-а и питања послата мејлом, до данас нико није одговорио”, саопштио је УНС.

Сличан сет питања овој компанији званичним мејлом упутила је и Цензоловка, као медиј који прати стање у медијима. Мејл је 29. маја са званичне мејл адресе Цензоловке упућен на службену мејл адресу Наде Стаматовић, за коју је на званичном сајту компаније наведено да је особа задужена за контакте са медијима. До данас није стигао никакав одговор.

Оваква реакција Асоцијације медија успела је да од веома лошег сплета догађаја направи још гори. Јер, поставља се питање да ли подршка оваквим поступцима једне од компанија чланица Асоцијације значи да не треба да се изненадимо ако сутра и остале компаније које чине ово удружење почну исто да се понашају.

Подсећамо ауторе саопштења да у статуту Асоцијације пише да је услов за учлањење у ово удружење да члан „прихвати и поштује Кодекс новинара Србије”, а да у првом члану тог кодекса пише да је „обавеза новинара да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност, поштујући право јавности да сазна истину и држећи се основних стандарда новинарске професије”.

Како очекују да новинари бране јавни интерес, па да, на пример, пишу о послодавцима који противзаконито спречавају синдикално организовање и спроводе злостављање на послу, а да притом не смеју ни да зуцну да се и сами налазе у истој ситуацији? Како да се боре за објективност, ако у својој компанији свакодневно трпе притиске да се понашају тачно супротно? Да не причамо да у преамбули Кодекса стоји да су за његову примену одговорни и уредници и издавачи.

Или је ова одредба о прихватању Кодекса, као и толико тога у овој земљи, тек пука формалност?