Вести

09. 06. 2015.

Аутор: Радомир Личина Извор: Данас

Чекајући Томаса Џеферсона

За читаоце из овог региона биће занимљива, и упозоравајућа, оцена Фридом хауса да се међу земљама у којима је забележен „велики пад током последњих пет година“ налазе Турска, Мађарска, Грчка и Србија!

 

Прошло је само тридесетак дана након што је такозвани слободоумни свет с мешавином самохвале, цинизма и лицемерја обележио Дан слободе светске штампе (3. мај), али је и то било довољно да чак и 'дијагонално читање' извештаја и анализа бројних међународних и локалних медијских watchdog организација начињених претходних недеља и месеци тим поводом још једном открије друго лице тог самозаљубљеног света - лице ружно, тужно, обесхрабрујуће.

Најсажетије речено, ниво медијских слобода и слободног изражавања драстично је пао - на најнижу тачку у периоду дужем од десет година!

Нешто слободније препричани резиме америчког Фридом хауса, рецимо, казује да „од седам људи у данашњем свету само један човек... живи у земљама и друштвима у којима се о политичким темама пише и говори без увијања, у којима је безбедност новинара загарантована, а уплитање државе у медијске послове минимално, и у којима штампа није изложена веома тешким правним и економским притисцима“.

Обесхрабрује и чињеница да из тог стрмоглавог тренда нису изузете ни многе етаблиране демократије, па ни неки самопрокламовани 'шампиони слободног изражавања', међу њима и Сједињене Државе. Иако Европа као целина и даље има највиши ниво медијских слобода, њен просечни 'учинак' је такође забележио пад, и то други по величини. Да ли је у праву био Ралф Дарендорф када је својевремено написао да „европске обале почињу да запљускују таласи контрапросветитељства“?

За читаоце из овог региона биће занимљива, и упозоравајућа, оцена Фридом хауса да се међу земљама у којима је забележен „велики пад током последњих пет година“ налазе Турска, Мађарска, Грчка и Србија!

Онеспокојава и тврдња исте организације да све земље бивше Југославије, изузев Словеније, имају „делимично слободне медије“. Дакле, око четврт века након рушења „Гвоздене завесе“ и провале слободе на њену источну страну, ствари се нису много измениле.

То је депримирајућа стварност која је видљива чак и у „нормалним и стабилним“ условима у практично свим друштвима у региону. Али та је стварност још суморнија у ситуацијама превирања и нестабилности које нису ретке у некима од држава Југоисточне Еуропе. Много новинара и људи из медија било је и јесте изложено огромном мноштву опасности, ризика и напада, политичких, финансијских или психичких.

Превише колега још живи и ради под сталним полицијским надзором и заштитом, превише је бруталних прогона људи из медија, да и не спомињемо нерешене случајеве убистава новинара чији починитељи остају некажњени. Бројне расправе о стању у медијима увек изнова откривају ружно наличје гласних заклетви у демократију и служе као својеврсно звоно онима који желе да чују.

Чак и за оне што су мањевише упућени у медијске прилике на простору који се сада дефинише као 'југосфера' фасцинантно је да чују колико у читавом балканском региону има истих или сличних, увек негативних примера: нетранспарентно власништво, прљав новац, растућа корупција и самоцензура, политичари и тајкуни у истом колу, све шира и 'разнобојнија' скала притисака, све угроженија слобода изражавања и огромно незадовољство новинара које нема ко да каналише и фокусира...

Ево само неколико оцена, безмало вапаја, изречених на регионалним медијским скуповима последњих година... ...У Србији медије контролише спрега партија, извршне власти и криминала. Држава је још сувласник врло утицајних медија... Све је више новинара под сталном полицијском заштитом... Медијске посланике нападају и они који су задужени да брину о људским правима... ...У Црној Гори медији су данас далеко мање слободни него 90их. Многи независни медији прешли су на страну режима јер зависе од маркетиншких прихода.

Судски процеси се претварају у фарсу, јер медији по правилу губе спорове... Политика и криминал имају монопол у медијима... Главни непријатељи медија су власт, правосуђе и новац... ...У Босни се данас сви смеју кад се помену независни медији. За 15 година је заборављен и појам борбе за независност медија... Медији су често покриће за неки други, 'прави' бизнис. Више се не да препознати шта је ПР, а шта новинарство... Власти су у међувремену научиле како да нас притискају... ...Хрватска никад у историји није имала мање слободних новинара...

Постоји комплот између политичара и тајкуна. Имамо берлусконизацију медија без Берлусконија... Све мање се траже новинари, већ креатори маркетиншких памфлета промотивне природе... Јавни медији се доживљавају као приватно власништво. Новинари се повлаче у себе, владају безнађе и беспомоћност...

И то би, на жалост, могао бити само врх леденог брега, јер су такви догађаји одавно постали 'рутина' у медијској и друштвеној реалности, где само озбиљнији инциденти доспевају у јавност. Неколико сасвим свежих примера показују шта се догађа кад се не пише онако како (ти) се говори: У Хрватској је испред своје куће дивљачки претучен Жељко Ператовић, један од нахрабријих истраживачких новинара у тој земљи, који већ деценијама настоји да одбрани своју и слободу других новинара...

У Скопљу је испребијан власник онлине портала Мактел Саше Ивановски јер се усудио да постави питање о куповини луксузних кола премијера Груевског, док су 'непозната лица' запалила аутомобил једног од најугледнијих македонских новинара Саша Орданоског...

У Црној Гори је члан странке председника Скупштине оптужио лист Дан да је „црногорски Шарли Ебдо и да шири исламофобију“, лист чији је главни уредник убијен пре 11 година, а тај злочин још није расветљен... А у Београду је недавно, у организацији ОЕБС и више новинарских удружења, одржана дебата о извештају владиног Савета за борбу против корупције за период 20112014, у којем је, између осталог, речено да власништво и финансирање медија у Србији још нису транспарентни, да власти и даље утичу на медије плаћањима из буџета или ослобађањем од пореза, да су цензура, самоцензура и таблоидизација очигледни, али и да неки припадници садашњег естаблишмента поседују неке медије чији су 'формални власници' њихови блиски рођаци.

Дебати, наравно, није присуствовао ниједан представник извршне или законодавне власти, иако се разговарало о извештају владиног тела. Из свега овог, из наших горких искустава с променама медијских закона у Србији, из порођајних мука кроз које већ годинама пролази овдашња медијска стратегија, није тешко закључити да се наша и многе друге државе у региону и четврт столећа након такозваних демократских промена још суочавају с озбиљним проблемима који суштински доводе у питање њихову демократију.

Иако су слободни медији предуслов за постојање сваког слободног и демократског друштва, политички, правни и економски услови у којима делују медији у овим земљама постају све тежи, а каткад и отворено непријатељски. У таквом окружењу не може опстати једноставна истина да слобода штампе није циљ за себе, већ пут ка циљу који се зове слободно друштво.

То показује и да не постоји врхунац слободе штампе који може бити освојен једном засвагда и да се ниједна слобода не подразумева сама по себи. Једна од Наполеонових максима гласила је да се 'треба више бојати четири непријатељска листа него хиљаду бајонета'. Наполеончићи наших смешних империја, међутим, одавно су престали да се плаше 'непријатељских' листова, не само зато што њих има мање од четири, већ и зато што су многи новинари, уредници, медији и њихови власници и после свих 'демократских' промена поново, послушно и релативно брзо, прихватили да слушају глас својих (нових) господара. И да ревно раздвајају жито од кукоља, а потом штампају или објављују ово друго.

То једноставно не може донети ништа добро. Ни за друштво, ни за 'бизнис', а најмање за професију и слободу медија. Дозволите да за крај по ко зна који пут споменем Томаса Џеферсона, једног од аутора Декларације о независности и икону Америчке револуције, и његову чувену реченицу: „Ако би мени било остављено да одлучим да ли треба да имамо владу без новина, или новине без владе, ни тренутак не бих оклевао да изаберем ово друго.“

Џеферсон је то написао 1787, око 14 година пре него што је био изабран за трећег председника САД. Без сумње један од најбриљантнијих умова америчке историје, Џеферсон је био и једна од њених најконтрадикторнијих личности. Тада није било медијских wатцхдог организација, али је њихову улогу више него ревносно и прљаво испуњавала „жута штампа“. Ипак, ни као председник, Томас Џеферсон није подлегао искушењу да је ућутка.

Не само због Првог амандмана на амерички Устав. У писму првом председнику САД Џорџу Вашингтону 1792, Џеферсон је то јасно сажео: „Ниједна влада не треба да постоји без цензора; а тамо где постоји слободна штампа, ниједна (влада) то никад неће бити.“

Као новинар који се у каријери бавио пре свега спољном политиком са жаљењем могу да закључим да не знам ни за један пример политичара у савременом свету који је рекао нешто слично, још мање да је то урадио. Био бих захвалан сваком ко (евентуално) буде прочитао овај текст да ме уверљиво демантује. Аутор је био спољнополитички новинар и уредник Борбе и Наше Борбе. У Данасу од оснивања на управљачким функцијама.