Вести
03. 06. 2015.
Апел диве
Чувена југословенска глумица Милена Дравић обратила се Данасу поводом сензационалистичких написа у појединим медијима о болести свог супруга, такође познатог глумца Драгана Николића.
Апел Милене Дравић објавили смо у викенд издању, али вреди га поновити. „Медијски линч који се догодио у данима који су иза нас, а догађа се и у овим тренуцима, приморао ме да као супруга Драгана Николића, уметника, глумца, да као Београђанка и као уметник, поставим питање власницима, уредницима, новинарима листова и интернет порталима.
Познато је да је у прошлим временима (постоји документација) Србија једина земља која је стрељала, у огромном броју, своје глумце, невине људе. Ужасне ствари су се догодиле. Да ли су ови људи који нама двома чине оволико зло потомци тих стрељачких водова? Разапињање мог болесног мужа и мене, потпуно саме у овом безумљу, сигурно је почетак једне велике трагедије за нашу културу, уметност. Драги уметници, драге колеге, подсећам вас, данас смо ми, а сутра сви Ви“. Кратко и јасно. Да ли ће апел уродити плодом?
Чини се да су дотични медији ових дана оставили на миру овај вероватно најпознатији глумачки брачни пар Србије и бивше Југославије.
Међутим, постоји опасност да их се опет „сете“ и „дохвате“.
Милена Дравић и Драган Николић су не само велики глумци већ и институције овдашње уметности и најблаже речено нису заслужили линч којем их је део медија изложио. Њихов „случај“ покреће бројна питања.
Да ли ће се и како медији Србије извући из блата у коме годинама тону? Пошто су медији слика друштва, има ли наде да се Србија извуче из свеопште „таблоидизације“? Колика је одговорност новинара и медија? Где су границе слободе изражавања и права на приватност?
Посматрано са теоријског аспекта, Кодекса новинара Србије, ствар је јасна.
У Кодексу пише: „Новинар поштује приватност, достојанство и интегритет људи о којима пише“. Право на приватност је сужено код јавних личности, али то не значи да новинари могу да блате и линчују познате, поготово ако се разболе или доживе неку несрећу.
„У извештавању о догађајима који укључују лични бол и шок, новинар је дужан да своја питања прилагоди тако да одражавају дух саосећања и дискреције“, пише такође у Кодексу.
Био Драган Николић или неко други у питању, позната или непозната особа, о болестима, несрећама, трагедијама, злочинима не пише се без дужне пажње и обзира.
Лешинарење није новинарство, а борба за продају, тираж, гледаност не може да буде оправдање. Да ли људи заиста „умиру од жеље“ да свакодневно гледају, слушају и читају о љубавима, свађама, тучама познатих и непознатих? Не можемо пар дана без задњице или предњице старлета егзотичних имена и надимака? И то нам је мало, па ћемо величине као што су Милена и Драган да вучемо по блату?
Пре ће бити да медији и они који стоје иза њих форсирањем таквих садржаја и подилажењу ниским људским страстима, утичу на формирање такве публике. То је дилема типа шта је старије кокошка или јаје? Да ли су медији (тачније већина) овакви зато што то публика жели, или је публика оваква зато што су медији (опет већина) такви?
Или нема потребе за филозофирањем. Нека сваки новинар, медиј, читалац, гледалац, одлучи како ће да ради и шта ће да купује, чита, гледа. На једној страни ће онда бити они који су за „таблоидизацију“, а други за одговорнији рад и приступ.
Први ће вероватно бити бројнији и богатији, а ми, други, задовољићемо се чистим образом. Но, ви, први, богатији, бројнији, безобзирнији... не морате у своје коло да увлачите оне који тамо не припадају. Нису Милена и Драган Станија и Сораја.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.