Вести

29. 05. 2015.

Аутор: Душан Машић Извор: cenzolovka.rs

Чије су наше паре?

Резултати конкурса Министарства културе и информисања, намењеног медијима, баш су онакви каква је и ова влада: лоши, али сигурно могу да буду и гори.

Држава Србија је потрошила милион евра на медијске пројекте од јавног интереса. Ма шта то значило. Не само јавни интерес већ пре свега начин на који ће медији помоћи његовом унапређењу. Шта то значи, знају чланови комисија, који ће на адресе 161 организације ускоро послати „коверте“ са парама. Некима дебље, некима тање. А ми, чије су то паре, не знамо.

Зато је можда прва ствар коју бисмо могли да научимо та да следећи пут сви пројекти треба да буду доступни јавности. Окачите на сајт све. И оне које сте подржали и оне које нисте. Да видимо ко ће то и како помагати младима, незапосленима, инвалидима, ко ће се борити за здравију животну средину, или против корупције. Да им помогнемо ако нам се пројекат свиди. Да знамо шта да слушамо, гледамо или читамо. Да знамо ко ће од наших пара да ради у нашем интересу. И колико ће то да нас кошта.

Идеја пројектног финансирања медијских садржаја свакако је добра и представља велики корак у добром смеру у односу на средства која су раније дељена за „праћење и извештавање грађана о активностима државних органа“. То је отклон од чисте пропаганде и промоције власти и само би због тога завређивала подршку. Али, како то обично бива, многе добре идеје у Србији лоше прођу.

Не могу да коментаришем да ли су паре дате најбољим пројектима, јер нисам у њих имао увид. Из истог разлога не могу да кажем ни да ли су одобрене суме мале или велике. Иза добро срочених наслова пројеката може свашта да се нађе. Уосталом, знамо шта све може да пише на тараби.

Број одобрених пројеката јесте нешто што не улива поверење. Тачније, више указује на то да се покушава купити социјални мир у медијској индустрији него да се ствари поставе на своје место. Да је сам број медија (1.440 регистрованих до 15. маја) један од кључних, то одавно знамо. Влада није желела да се директно меша (а могла је) у критеријуме за њихову регистрацију, баш као што ни овом приликом није желела да утиче на смањење њиховог броја тиме што ће их оставити без средстава. Много је опаснија теза да је оваквом одлуком Министарство решило да купи лојалност медија. Једних за мале, других за мало веће паре. Истина, неке није морала ни да купује, јер су већ „њихови“.

Чињеница је да је ово био први конкурс од усвајања новог сета медијских закона. Зато уместо критике, ајде да видимо шта би могло да се извуче као поука, у нади да ће следећи пут то проћи боље.

Да видимо најпре ко има право да учествује на овом конкурсу.

Осим тога да су учесници уписани у АПР и у нови регистар медија, Министарство није поставило ниједно друго ограничење. Тако су се међу „медијима“ који желе да раде у јавном интересу нашли и они за које готово нико није ни чуо. О утицају да и не говорим. Да не причам о томе шта су до сада радили, а шта и данас раде.

Затим, ту су разна удружења грађана са својим „медијским“ пројектима. Ајде да будемо озбиљни. Ипак је ово републички конкурс.

Шта хоћу да кажем?

Услови морају да буду строжи. Склон сам чак да заступам тезу да новац на овом конкурсу могу да добију само електронски медији регистровани на националном нивоу, те пројекти који повезују локалне и регионалне медије у таквом броју да покривају, рецимо, више од 50 одсто популације или територије Србије. Штампани и онлајн медији су друга прича, али и ту би се могло поразмислити о критеријумима као што су тираж и територија на којој се дистрибуирају, односно неки месечни саобраћај за дигиталне медије који би их квалификовао као озбиљне.

Строжи критеријуми морали би постојати и у погледу испуњавања обавеза према држави, будући да медији конкуришу за паре пореских обвезника. Да ли су измирили све порезе? Надокнаде за фреквенције? Доприносе за запослене? Можда чак и да ли су у систему ПДВ-а, јер се може поставити озбиљно питање какав јавни утицај могу да имају они чији медијски „бизнис“ не досеже чак ни до ПДВлествице.

Посебна су прича удружења грађана. Немам ништа против да они пишу медијске пројекте, али њихов носилац мора да буде неки медиј. Слично би могло да се уради и када су продукције у питању. Досад је постојало правило да један медиј може да иде само са једним пројектом. Уколико би се другачије регулисало учешће удружења грађана и продукција, то би можда могло да се повећа на два или три пројекта, али би се подигла њихова озбиљност и медији би морали да поведу рачуна с ким желе да удруже снаге.

У сваком случају, требало би ићи ка смањењу броја одобрених пројеката, односно да се за најбоље издвоје знатније суме, чиме би се и повећао њихов ефекат и много више допринело јавном интересу.

Када смо већ код пара, максимални износ за који је могло да се конкурише износио је 7,5 милиона динара. А минимални? Е, тога нема. Зашто? Зато што би то у старту значило да Министарство није социјална установа за медије, па да им са сумама од 72.000 до 200.000 (а таквих је на крају било 15) помаже у ширењу јавног интереса. Извините, али за те паре од јавног интереса нећете добити ни „ј“. Интересантно је и да нико није добио тих 7,5 милиона, чак ни близу тог износа. Три најуспешнија пројекта (Политика, Мрежа и Фонд Б92) узела су од три милиона до 4,3 милиона динара. Више од милион динара добило је њих 35, а сви остали, њих 123, добило је мање од милион. То заиста представља проблем, јер показује или неспособност медија да изађу са квалитетним садржајима у јавном интересу, или жељу Министарства да им само омогући пуко преживљавање до неког следећег конкурса. А јавни интерес? Нећемо сад о ситницама. Криза је.

А можда и није све тако црно. Министарство је рекло да ће финансирати највише 80 одсто буџета у пројектима. Можда су тих 300.000 или 700.000 динара били „само нам толико фали“ паре, али то не знамо јер нам нико није рекао колико процената буџета покрива одобрена сума. А када би све било јавно… да се не понављам.

Још један битан фактор о коме би требало да се води рачуна јесте оно што се зове конфликт интереса. Знам да те две речи не значе много у Србији и да се обично преводе са „има ли мене ту?“ и „колико је то у еврима“, али заиста није добро да, рецимо, фирме на чијем су челу министрова жена или син (случај Гашић) буду уопште у позицији да добијају паре од Владе. Без обзира на то колико добар пројекат имају. Прича би могла да се прошири и на чланове породица запослених у медијима који конкуришу, али ајде да се бар направи неки први корак и покаже да разумемо шта конфликт интереса значи. Не значи то сад да ће нечији посао да пропадне само зато што му је тата министар. Само ће му бити мало сужени могући извори финансирања.

Друго важно питање јесу чланови комисија, који одлучују о пројектима. Ово је први пут да је ствар препуштена људима из професије, односно представницима организација окупљених у тзв. Медијску коалицију. То је свакако корак напред, али будући да је требало правити чак осам различитих комисија, дошло се до тога да крене прича „ако ти даш мени, ја ћу теби“, што свакако није добро.

Чињеница је да ми нисмо велика земља и да је јако тешко направити неутралне комисије где неко није у некој вези са неким. Илузорно је очекивати да неко из Медијске коалиције нема везе са неким од медија који учествују на конкурсу, иако се у овом случају водило бар толико рачуна да људи из штампаних медија бирају пројекте за електронске, и обратно. Али, то је само половично решење.

Када би се смањио број пројеката, могла би постојати само једна комисија. У њој би можда требало да се нађе место и за представнике цивилног сектора, који знају шта је то јавни интерес и како се пишу пројекти, а могла би се помоћ потражити и од међународних организација и експерата. Наравно, под условом да говоре српски и знају наше медијске прилике. Једна добра комисија са пет или седам људи од интегритета, и онда нема „ја теби војводо, ти мени сердаре“ или „дам ти, даш ми“.

Колико сам чуо од људи који су учествовали у самом процесу, није било никаквих притисака из Министарства коме треба дати паре, а коме не. Ако је то тачно, а немам разлога да сумњам, то је за сваку похвалу и вероватно највећи корак у правом смеру. То, наравно, није спречило неке да изађу са бомбастичним насловима о томе ко је коме дао паре. То више говори о фрустрацији тих који нису ни учествовали на конкурсу, јер не разумеју ни шта јавни интерес значи.

Има ту још неких питања о којима би се дало разговарати, али да не ширим причу. Са потпуном транспарентношћу, оштријим критеријумима, мањим бројем већих пројеката и стручнијом комисијом, други конкурс Министарства био би сигурно много успешнији. Самим тим, један јавни интерес био би већ испуњен. Ајде онда да пробамо!