Вести

25. 05. 2015.

Аутор: Стеван Дојчиновић Извор: Newsweek

Како сам доспео на црну листу Русије

Кренуо сам у руски Вороњеж да држим предавање, а завршио у притвору и са забраном уласка у земљу до 2020, пише новинар Стеван Дојчиновић.

Чим је руска полицајка провукла мој пасош кроз систем на граници на московском аеродрому „Шереметјево“, знао сам да неће кренути по добру. По њеном изразу лица схватио сам да има нешто забележено о мени у њиховом компјутеру. 

Одмах је позвала колегиницу, која ме је одвела до оближње клупе. „Мистер, мистер“ била је једина реч коју је изговарала док је прстом показивала где да седнем. 

Била је среда 13. мај и путовао сам преко московског аеродрома за руски град Вороњеж, где је требало да студентима Факултета за журналистику одржим предавање о истраживачком новинарству. Истим поводом сам већ неколико пута био у Русији - у престоници Москви, оближњем граду Подолску и у Казању, главном граду Републике Татарстан. Нигде нисам имао проблема. 

После неких сат времена дошао је нови полицијски пар - мршави и кошчати плавокоси мушкарац и витка плавуша, дугих ногу, која је изгледала попут модела. Повели су ме у оближњу просторију и показали да седнем за један велики сто. На зиду је била Путинова слика, испод које је писало „Наш главнокомандујући“. 

Мушкарац је извукао папир и почео да ми чита на руском, док је полицајка стајала са стране и снимала ме фото-апаратом. Када је завршио, ставио је папир на сто и предао ми оловку, очигледно желећи да потпишем. 

Пошто сам ретко шта могао да разумем, сем свог имена, питао сам га да ли може да ми прочита на енглеском. То га је мало разљутило и обоје су жустро одшетали из просторије. Током целог дана Руси су се љутили кад год сам поменуо „инглиш“.

"Шта сам згрешио"

Још пола сата изгубљених и полицијски пар се враћа са преводиоцем. Био је то неки плавокоси клинац, који ми је више личио на радника аеродрома који је знао енглески него на званичног преводиоца. Превео ми је садржину документа. Писало је да потврђујем да сам „свестан да ми према федералном закону бр. 114 од 15. 8. 1996. није дозвољено да уђем у Русију до 13. 5. 2020“, те да сам „упозорен на кривичну одговорност према члану 322 Кривичног закона Руске Федерације“. 

Другим речима, забрањују ми улазак у земљу, а ако покушам да се у Русију вратим до 2020. године, ухапсиће ме. Папир су ми поново додали да потпишем. Испрва сам се противио и покушао да сазнам због чега сам истеран, али без икаквог успеха. Схватио сам да сам се нашао у ситуацији из Кафкиног романа, где су се појавили извршитељи казне, а кажњени није могао да се распита због чега је кажњен. 

„Шта сам згрешио?“ „То не можемо да ти кажемо.“ „Који је ово закон 114 који сам наводно прекршио?“ „То не можемо да ти кажемо.“ „Да ли могу сада да се жалим?“ „Не. Можеш да се жалиш амбасади када се вратиш кући.“ Камера је снимала сцену, а полицајац ме притискао да потпишем папир, лупкајући прстом по месту где треба да ставим потпис. 

Постало ми је јасно да нећу моћи тог дана да одржим тренинг и, како бих се сачувао даљег малтретирања и вратио кући, потписао сам. Затражио сам копију документа за себе, пре потписивања, што су ми дали. Рекли су ми и да ћу првим летом бити враћен у Србију.

"Мистер, мистер"

Полицајка ме је позвала „мистер“ и показала да идем за њом. Шетали смо по транзитној зони аеродрома, од једног места до другог. Све време ми се обраћала са „мистер, мистер“ и прстом показивала правац. 

Одвела ме је у канцеларију у којој је седела њена колегиница, која је одмах устала са столице, отишла некуд и брзо се вратила са јастуком и ћебетом које ми је уручила. 

„Не, не треба ми то, имам лет врло брзо, седећу на столици поред вас“, покушавао сам да објасним на енглеском, али је она отворила врата просторије која се налази иза ње и показала ми да уђем -„мистер!“ Схватио сам да сам се нашао у притвору који се налази у оквиру аеродрома. Чине га улазна просторија у којој седи стражарка, мања просторија у којој се дужи ћебе и јастук и још две велике собе, претпостављам једна за женске притворенике, а друга, у којој сам се нашао, за мушкарце. 

Било је јасно да нећу тако брзо кући, па сам положио ћебе на жичани кревет и легао. Екипа у мојој соби, њих четворица, били су тамнопути или Азијати, па сам помислио да су илегални имигранти. 

Младић источњачког изгледа је два сата вежбао користећи импровизоване справе, тегове направљене од пластичних балона за воду. Доживео сам га као главног лика у соби. Иначе, притвор је изгледао пристојно, попут соба у нашим студентским домовима. Унутра се налазило шест кревета на спрат и, пошто није било много притвореника, било је простора. Камере у угловима собе су све снимале. 

Ништа од јутра нисам ставио у уста. Унервозио сам се, па сам устао да прошетам по соби. Тада ми се тамнопути момак, који је раније вежбао, а затим се клечећи помолио, обратио на енглеском. У тренутку сам постао срећан што с неким могу да причам. Уследио је дуг разговор у којем ми је испричао своју, као и приче осталих цимера са којима нисам могао да се споразумем. 

Испоставило се да он није опасан лик са улице, већ интелектуалац. Период проведен у притвору га је натерао да мало очврсне. Сиријац је, а живи и ради као зубар у Дубаију. Друга двојица су из Узбекистана и Таџикистана. Сви су ту већ дуже време -Сиријац пет, а остали шест и осам месеци. Забринула ме чињеница да се сви налазе у притвору по истом основу као ја, члан 322. Разлика је била у томе што су они ухваћени са фалсификованим пасошима, а ја сам био чист као суза.

Пријатељ из Сирије

Сиријац ми је укратко испричао да је дошао туристички, да проведе Нову годину у Москви, и од тада је овде. По наговору пријатеља, одлучио је да у Русију не оде користећи свој сиријски пасош јер Сиријце, због таласа имиграције, лоше третирају где год отпутују, па је набавио фалсификовани пасош Јужноафричке Републике. 

У руској амбасади у Дубаију су му издали визу, па је, како ми је рекао, био сигуран да ће са фалсификованим пасошем границу проћи без проблема. Ту су га открили. Одмах је признао дело и потписао све што су му полицајци дали како би га вратили кући. Међутим, држе га већ месецима. 

Наводно, треба да изврше анализу пасоша, што траје до шест месеци, а што је сувишно јер им је већ признао да је исти фалсификован. „Не разумем зашто ми ово раде“, рекао ми је. „Много сам о томе размишљао. Зашто ме толико дуго држе овде, шта је циљ? Ја сам само пролазник и потпуно сам им небитан.“ Додао је да му је много жао јер је изневерио своје клијенте којима је правио протезе, тиме што није у Дубаију да им ради месечне прегледе. 

Цимер из Узбекистана је нон-стоп био насмејан. Сиријац ми је рекао да је због притвора постао психички лабилан: „Овај човек није видео небо пола године!“ Таџикистанац није устајао из кревета, сем када треба да се помоли, а мој новостечени пријатељ ми је објаснио да је њему најтеже јер има проблема са бубрезима. 

Значило ми је што сам имао с ким да разговарам како бих утрошио време, али и да не бих размишљао о глади коју сам с времена на време осећао. Усред нашег разговора у собу је ушла стражарка, носећи чиније с храном. 

Међутим, сви су добили оброк сем мене. Замолио сам Сиријца да је пита због чега нисам добио храну, али као и у осталим ситуацијама нисам добио одговор. Цимери су се солидарисали са мном и дали ми део њихове хране - пиринач са комадићем меса. 

Летови за Београд су пролазлили, а нико није долазио по мене. Од стражара су стизале опречне информације -„остаће он дуго ту“, као и „шаљемо га ујутру“. Нисам могао да наслутим колико ће ме задржати. Најтеже ми је пало то психичко малтретирање, што су ме држали у неизвесности. 

Око једанаест увече сам се поздравио са Сиријцем и успео сам брзо да заспим. Пробудио сам се око пола осам и видео да је пропуштен још један лет за Београд. Сат времена касније полицајац азијатских црта лица ушао је у просторију и обратио ми се на руском. 

Питао сам га да ли може да ми понови на енглеском. Гледао ме је испод ока, видно изнервиран због „инглиша“. Непријатну ситуацију прекинуо је његов млађи колега, који је ушао држећи у руци мој пасош и авионску карту. Лакнуло ми је јер сам схватио да идем кући. 

Полицајац ме потом спровео до авиона руске компаније „Аерофлот“ и рекао нешто стјуардеси. Она ми је превела да ће мој пасош предати српским полицајцима када стигнемо у Београд. То се и догодило. Домаћи полицајац ми је вратио пасош. „Шта си забрљао?“ „Не знам. Јесу ли вам нешто рекле колеге из Русије?“ „Не“. 

Сада ме чека нова борба. Покушаћу да добијем одговор од руске амбасаде зашто ми се све то догодило и због чега сам постао „persona non grata“.