Вести
25. 05. 2015.
Цена части и срамоте
Награђивање заслужних, махом оних блиских власти, постаје све чешћи манир. Тако ни награде нису остале имуне на одсликавање политичко-паланачког живота Србије
Најефикасније козметичко средство у Србији су награде – кад оне неком нашминкају биографију, ни рођени власник не може да је препозна. Има их више од 200, а чак половина је намењена књижевницима, глумцима и редитељима. У земљи коју потреса инфлација писаца и глумаца, питање је да ли је уопште довољан број тих признања. Неколицина је намењена политичарима, а да би их неко добио, довољно је да испуни само један услов – да је на власти. Неке награде резервисане су и за најуспешније привреднике. За разлику од политичара, привредници од оваквих признања помало и зазиру, будући да су неки од њих убрзо после свечаног уручења награда завршили у притвору. Постоје и изузеци. То је свет који разуме да је мала разлика у кићењу наградама и свестан је цене части и срамоте.
С обзиром на начин на који се деле, нека признања могу да послуже и за кићење сватова на свадбама – додељују се сваком, без критеријума, од жирија сумњивог ауторитета. Јавности често, између имена добитника и оних који су донели одлуку, најпознатије звучи име саме награде. Догоди се да признање дође и до неког заиста вредног пажње, али у извештајима великог броја медија пре ћемо сазнати шта је за ту прилику лауреат обукао и с ким се у друштву дивно провео него о делу којим је награду заслужио.
Шта значи добити награду у Србији? Ништа, и награда ретко оде онима који је заиста заслужују. Рецимо, у биографији легендарног новинара Александра Тијанића читаоци неће пронаћи податак да му је некада уручена нека награда, изузев оне коју му је за животно дело постхумно доделило Удружење новинара Србије (УНС). Најављено је и да ће бити установљена награда са његовим именом, али онима који је буду добијали не може бити свеједно. Неће моћи а да се не запитају – шта би на ово Тијанић рекао?
Његовом колеги Богдану Тирнанићу, који је написао неколико књига о Београду, није додељена награда овог града, јер тадашњем жирију није био по вољи. Политичкој, наравно. Да ли их је икада било срамота због такве одлуке, није познато, али су сви знали да ти чланови жирија Тиркету нису ни до колена.
На феномен политизације награда подсетио нас је један догађај од прошле недеље. Наиме, одлука да се награда „Дуга” Геј стрејт алијансе (ГСА) додели министарки за евроинтеграције Јадранки Јоксимовић за допринос борби против хомофобије и трансфобије није донета једногласно. Сукоб мишљења чланова жирија брзо је добио политички тон, па је ГСА оптужена да се додворава власти.
Наиме, новинарка „Времена” Јована Глигоријевић, чланица жирија, обзнанила је на „Твитеру” и у недељнику за који пише да је шест од девет чланова жирија било за то да награда припадне трансродној особи, мајору Војске Србије Хелени. Али, пише Глигоријевићева, руководство Геј стрејт алијансе вршило је притисак да признање добије министарка.
Алијанса је затим узвратила ударац, саопштењем у којем негира оптужбе из „Времена” и каже да став незадовољног дела жирија „ни према Хелени ни њеној номинацији, по свему што се могло видети, није заиста искрен”. У преписци жирија, у коју је „Политика” имала увид, Јована Глигоријевић наводи:
– Политичка и морална убеђења ми не дозвољавају да уопште разматрам Јадранку Јоксимовић нити било ког другог појединца или институцију из актуелне власти. Мислим да је то режим који гуши слободу говора, те је неумесно наградити га за допринос једној групи слобода, док другу групу слобода гуши.
Из ове изјаве, у којој чланица жирија не скрива да је „политичка убеђења” спречавају да гласа за Јадранку Јоксимовић, види се оно што је одавно јасно – да су политички критеријуми углавном пресудни када се одлучује ко ће бити награђен. Тако Глигоријевићева заборавља да је управо ова власт успела да организује геј параду без инцидената, без гомиле поломљених градских излога и покоје запаљене амбасаде.
У прилог тези о политизацији награда које се додељују у Србији можда најсликовитије говори признање „Најевропљанин године”, које уручује Европски покрет Србије. Историјат ове награде могао би да послужи уместо подсетника кад је ко био на власти. Иако на сајту стоји да је реч о непристрасној награди, даљи текст, у којем су наведени лауреати, демантује их. Рецимо, најевропљанин је 2004. године био председник Борис Тадић, а 2013. ту награду је добио, гле чуда, Александар Вучић. Ту се, као најевропљани, увек некако провуку актуелни министри, градоначелници, високи функционери... Тако су ове године трофеје за европејца године добили градоначелник Београда Синиша Мали и министарка Зорана Михајловић.
Увек је интересантна и одлука о награди за истраживачко новинарство коју Независно удружење новинара Србије (НУНС) додељује са америчком амбасадом. Осим чињенице да је реч о једној необичној и реткој сарадњи између новинарског удружења и амбасаде светске силе, листа имена добитника награде за изузетност у истраживачком новинарству такође је доказ да лауреати долазе из круга истомишљеника.
Јавност још памти проблематичну одлуку НУНС-а да овим признањем награди новинара Зорана Јанића, који је 2011. године у „Е-новинама” оптужио редитеља Емира Кустурицу да је био курир између СДБ-а и плаћеног убице. Иако је на суду, после тужбе Кустурице, Јанић изгубио процес и у правоснажној судској пресуди пише да је аутор одговоран за изношење неистина и увреда и да те неистине пре објављивања није чак ни проверавао – НУНС је игнорисао судску одлуку. Јанић је изгубио на суду, а добио код НУНС-а!
Ни награде из сфере уметности нису остале имуне на одсликавање политичко-паланачког живота Србије. Најсвежији пример је признање „Златни беочуг” и одлука жирија да ове године припадне власнику ружичасте телевизије Жељку Митровићу за трајни допринос култури града Београда. Погођен таквом одлуком, академски сликар Вељко Михајловић је вратио признање које је добио 1999, а јавност се запитала да ли је Митровић ту награду добио за медијску лојалност режиму Александра Вучића.
Поред „Нинове” награде, књижевници од пре пет година могу да се надају и „Печату времена”, признању које додељује недељник „Печат”. Да ли „Печатова” књижевна награда може у будућности да конкурише „Ниновој” или ће остати сведочанство да су се и књижевним наградама лауреати поделили на две Србије?
Приликом додела награда било је и догађаја за рубрику „Веровали или не”. Пошто је један новинар добио од Фондације „Карић” награду, која је на почетку заиста могла да послужи као мера квалитета, и лепу новчану своту приде, одлучио је да новац повери на чување Астра банци, у власништву Богољуба Карића. Банка је убрзо пропала, а награда завршила у стечајној маси.
Награђивање заслужних, махом оних блиских власти, постаје све чешћи манир. Дођеш на власт и постанеш најевропљанин, геј икона или добијеш „Беочуг”. Али, нисмо ми усамљени у свемиру. И Барак Обама је на самом почетку свог мандата одмах добио диплому. Додуше, од глобалног значаја. Додељена му је Нобелова награда за мир. Амерички председник је тако постао јединствени примерак добитника те награде: после само 12 дана по усељењу у Белу кућу већ се нашао на листи кандидата за „Нобела” као неко ко је ојачао међународну дипломатију и сарадњу међу народима. То су рекли чланови Нобеловог комитета, али је тешко да би се с тим сложили Авганистанци и Либијци.
-----------------------------------------
И регион лудује
Трка за наградама не одвија се само у Србији, већ грозница за признањима тресе и регион. Рецепт је сличан и у Београду и широм бивше Југославије: ко да довољно новца, има и право на награду, па макар се овај регион звао бивша Југославија, западни Балкан или – Југосфера.
Према појединим истраживањима, појединци и јавне установе у региону троше од 2.000 до више од 7.000 евра по награди.
Организације које додељују признања скоро увек се налазе у земљама ЕУ и врло су тајанствене, јер су њихове интернет странице изузетно штуре, с обзиром на делатност којом се диче.
Интересантно је да и представници амбасада Србије често присуствују додели иностраних награда, а догађа се и да их лично уручују. Свако воли да добије награду и не смета му да плаћа путне трошкове себи, бројној делегацији обожавалаца и новинарима који присуствују церемонији доделе, нарочито ако је то новац пореских обвезника. Обавезни су и трошкови котизације и израде трофеја, плакета и пропагандни материјал којим се велича успех појединца, приватне компаније или јавног предузећа – спотови, фотографије са церемоније и публикације са биографијама лауреата.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.