Вести

19. 05. 2015.

Аутор: Јована Глигоријевић Извор: www.vreme.com

Зашто сам изашла из жирија за награду „Дуга"

Потез ГСА да трансродној особи Хелени (М.В.), која је имала већину гласова жирија, ускрати награду за борбу против хомофобије и трансфобије, јесте трансфобан. Застрашујуће је да трансфобија дође из кругова који треба да се боре против ње, нарочито ако јој корен лежи у ситном, шићарџијском политикантству.

 

Награда „Дуга" коју додељује Геј стрејт алијанса за допринос борби против хомофобије и трансфобије установљена је 2013. године. Отпочетка сам у жирију, иако се његов састав сваке године мења. Отпочетка ценим циљ Геј стрејт алијансе да борбу за ЛГБТ права у Србији дигне на институционални ниво и да кроз сарадњу са институцијама избори права ЛГБТ особа. Жирирање за ову награду представља искључиво комплимент и част, нема хонорара.

Прву награду „Дуга" за 2013. добило је Одељење за рад са заједницом МУП-а Србије. Признајем, ја сам та која се највише залагала за овог лауреата. Сматрала сам да је то одличан начин да се тек установљена награда одмах етаблира као озбиљна, да није добро да прве године оде у руке некоме из ЛГБТ заједнице, јер треба да представља пружену руку остатку друштва. На оној несрећној Паради поноса 2010. године, крвариле су главе полицајаца, да би наше, нас који смо били на тој Паради, остале читаве. Мислила сам да они чије марице дежурају испред геј клубова у Београду и пазе да нико ко је дошао само да би се забавио, не настрада јер живи у друштву у каквом живи. На том састанку, једном једином на ком се жири састао, била сам најупорнија и на крају убедила друге чланове да преломе у корист овог одељења МУП-а. Да преломе сами, што ће се показати важним за даљи ток догађаја.

Наредне, 2014. мој фаворит није ушао ни у ужи избор. Ја сам била та која је, опет отворено и транспарентно, на састанку свих чланова жирија, преломила, предомислила се и гласала да награда оде у руке Тањи Мишчевић. Сама сам преломила.

У те две године, одлучивање о добитнику награде „Дуга" било је пре свега фер и транспарентно. Жири се састајао, међусобно се убеђивали, никад се нисмо свађали и увек смо имали у виду да ГСА своје деловање пре свега усмерава ка институцијама. Такође, водили смо рачуна о томе да је награда млада и да још увек радимо на њеној промоцији и етаблирању. Иако коначни победници нису увек били они за које је ГСА претпостављала или се надала да ће бити, никада нам нису замерали коначан избор. Све је било врло коректно, са њихове стране. Замало да и ове године буде тако. Да ће бити „чупаво", посумњала сам кад сам видела списак номинованих. Влада Србије, готово сва министарства, Скупштина Србије, Јадранка Јоксимовић... Не знам више која су све министарства била на списку, сећам се само да сам рекла: „Овде вам само Вулин недостаје." Не бих да замарам читаоце поступком долажења до ужег избора, досадан је, али, углавном, своди се на то да се потрудимо да у ужи избор уђе и нека институција, појединац из институције, неко из ЛГБТ заједнице, итд. Тако је било и ове године. А онда смо гласали за добитника. Трансродна особа и мајор у пензији Хелена (М.В.) имала је већину гласова. Није било, бар тог дана, никаквог разлога да одмах не донесемо одлуку да награда оде у руке Хелени. Међутим, представници ГСА нису тако мислили, већ су предложили да се сутрадан још једном чујемо.

Могла бих сад да се правим блесава и да кажем: не знам зашто је било тако. Али не могу, јер су аргументи против Хелене били „шта ће бити са репутацијом награде" и „Извештај о стању ЛГБТ права смо ове године први пут представљали у Скупштини, зар треба да се вратимо у Медија Центар". Овај други аргумент још и могу да разумем. Организација којој је циљ да сарађује са институцијама државе не жели да се врати корак уназад. Овај први, међутим, не могу да схватим, колико год желела да будем добронамерна према ГСА. Како је могуће да награди за борбу против трансфобије падне репутација, ако оде у руке трансродној особи. Чули су се и аргументи да би давање награде Хелени значило да награда остаје у рукама заједнице. Е па није. Хелена није активисткиња.

Узалуд је Предраг Аздејковић инсистирао на томе да се случај попут Хелениног неће поновити више никада: да неко из врло маскулинизиране и конзервативне средине, каква је Војска Србије, изађе са објавом да је трансродна особа. Да се изјашњава као лезбејка, остаје у вези са својом супругом и свуда се појављује са њом и њихово четворо деце. Да читав процес излажења у јавност изведе са толико достојанства и храбрости да се ни најогавнији таблоиди томе не подсмевају. Да се на Хеленин рачун нигде не појави ниједан негативан коментар. Хелена је, додавали смо ми који смо за њен избор гласали, више учинила за допринос борби против трансфобије него сви активисти и организације за све време свог деловања. Представници ГСА су се сложили, али и даље остали при томе да размислимо још мало.

Нашли смо се у ситуацији два јарца на брвну. За мене, није било разлога да даље размишљам, али ипак сам размишљала. Да, верујем у институционалну борбу за ЛГБТ права. Мислим да је ефикаснија од уличне или субверзивне. Верујем да је држава најбољи начин друштвеног оранизовања. Да, чак и ова власт, у последњих годину дана, урадила је много на напретку права ЛГБТ особа. Па чак и та Јадранка Јоксимовић јесте дала огроман допринос. Међутим, иста та власт, док ради на правима ЛГБТ особа, систематски гуши слободу медија и слободу говора. Како да власти која гуши једну групу слобода дамо награду за допринос другим слободама? Како да та награда оде у руке бившој уредници „Велике Србије", која је тек прошле године, кад је ступила на дужност министарке без портфеља задужене за ЕУ интеграције, схватила да јој је у опису посла и то да брине о ЛГБТ правима?

Своје разлоге темељно сам образложила Геј стрејт алијанси, обавестивши их да излазим из жирија. Изгледа да сам повукла ногу. Свега 12 минута после мог мејла, сличан је послао члан жирија Борис А. Триван. Онда су изашли и Никола Радишић, новинар Н1 и Ивана Константиновић, новинарка Б92. Тек тада, сазнала сам да су њих двоје, којима је ово први пут да су у жирију за награду „Дуга", држани на телефону, убеђивани, да је Николи речено да не разуме концепт награде, да је Ивана зивкана неколико пута, иако им је ставила до знања да има приватне и пословне обавезе и нема времена за то, те да су, за њу, проблеми принципијелне и процедуралне природе, јер је Хелена добила већину гласова. Сличну телефонску тортуру прошао је и Борис. Мене су окренули само једном и разговор је трајао три минута. Објаснила сам да дубоко верујем да институције ове власти не граде систем, већ га урушавају изнутра и да не желим да будем у жирију који у ужи избор ставља Јадранку Јоксимовић, а камоли да јој даје награду. Речено ми је да то није њихова борба. Излетело ми је да ни ово за шта се они боре није моја борба. Жестоко сам се покајала кад сам то изговорила, јер борба за ЛГБТ права јесте моја борба, иако не спадам у тај део популације. Баш зато јесте моја, јер сам привилегована својом хетеросексуалном оријентацијом, а тешко ми је да живим у друштву у ком другачији од мене немају исте привилегије као ја.

Зато, потез ГСА да трансродној особи ускрати ову награду, сматрам трансфобним. Застрашујуће је да трансфобија дође из кругова који треба да се боре против ње, нарочито ако јој корен лежи у ситном, шићарџијском политикантству.

Све је могло да се заврши у миру и тишини. Прво, правилник о раду жирија даје ГСА право вета на нашу одлуку. Они то право нису искористили. Уместо тога, притискали су нас и „барили". Да су ставили вето, сигурна сам да нико од нас ни реч не би рекао, јер – такав је правилник. Сви смо желели да останемо у добрим односима са ГСА, и да џентлменски изађемо из жирија, оставимо им већину која ће донети одлуку каква им је по вољи. А онда су на свечаној додели награде, која је, као што је већ познато, отишла у руке Јадранки Јоксимовић, прочитана наша имена. Поменути смо у једној перфидној форми, као они којима се ГСА захваљује што су учествовали у процесу доделе награде. Међутим, наша су имена прочитана уз имена оних који су остали у жирију. Чињеница да смо изашли пре него што је одлука донета нигде није поменута, а то смо очекивали као некакав минимум коректности. Овако, чињеницу да смо поменути тако како јесмо, сматрам преваром, злоупотребом и покушајем да се свако од нас појединачно дискредитује у оним круговима у којима градимо лични и професионални кредибилитет. И, пре свега, интегритет. Интегритет је оно где почиње и где се завршава процес доношења сваке одлуке, а моја је одлука била да у овом циркусу – не учествујем.

Сви смо испали намагарчени: пре свих Хелена, којој је нанета велика неправда, потом и Јадранка Јоксимовић, јер верујем да није желела да на овакав начин добије награду. Потом и ми који смо изашли из жирија јер нисмо хтели да фингирамо независност. На крају крајева, ГСА је саму себе намагарчила оваквим поступањем, али то је већ њихов проблем. Остаје ми, међутим, нејасно, откуд им идеја да у жири од девет чланова ставе пет новинара (Ивана Константиновић, Љиљана Смајловић, Никола Радишић, Предраг Аздејковић и Јована Глигоријевић), а онда очекују да ће све проћи у тишини и без бруке.

На крају, остаје ми само још једно, како бих покушала да спасим душу: Хелена, извините. Извините што нисам остала до краја и покушала да се изборим да вам награда коју сте гласовима жирија већ добили, буде и уручена. Извините што сте мимо своје воље увучени у ову каљугу. Ваша храброст и достојанство заслужили су не само награду за допринос борби против хомофобије и трансфобије, већ неку још већу, за допринос храбрости и људскости.