Вести
17. 05. 2015.
О клеветама и чињеницама
Зашто је саветник председника Републике повукао тужбу против „Политике”, али не и против колеге с којим је полемисао на страницама нашег листа
Читалац се сигурно сећа да је правни саветник председника Србије недавно тужио „Политику” и потом брзо повукао тужбу, с наизглед галантним образложењем да најбољем српском листу није место на оптуженичкој клупи.
Пажљивији читалац се можда сећа и да је Оливер Антић уз „Политику” и њену главну уредницу тужио и Јовицу Тркуљу, свог колегу с Правног факултета Универзитета у Београду. Почело је тако што је Антић у нашем листу оптужио професора Тркуљу да је лош професор и партијски прелетач. Тркуљин одговор му је проузроковао тако велику душевну бол да је одлучио да нас тужи суду и да на име своје боли тражи скоро четири хиљаде евра одштете.
Јуче сам сазнала да је тужбу повукао само против „Политике” и њене главне уреднице, али не и против професора с којим је у „Политици” полемисао. Такву одлуку сматрам веома проблематичном.
Саветник Томислава Николића је у писму „Политици” ономад објаснио да је донедавно жртва клевете или увреде могла да се обрати суду у кривичном поступку, али је укидање тог права у међувремену довело до бујања неистинитих тврдњи, клевета и увреда, као и раста тиража таблоидних медија. Објаснио нам је да се тај тренд на Западу наводно не јавља јер су тамо накнаде нематеријалне, односно моралне штете веома високе те се клеветање и вређање једноставно не исплате. Нажалост, вајкао се Антић, наши судови досуђују веома ниске износе, што подстиче клевету и лаж и уништава „праве новинаре” и „истинску слободу штампе”.
Антић би, дакле, желео да поверујемо да је „морао” да тужи „Политику” како би у парничној процедури заштитио права која му је одузела декриминализација клевете. Али чим је у првомајском броју „Политике” објављен чланак под насловом „Колико кошта душевна бол Оливера Антића”, саветник се досетио да су наше новине „један од заиста малог броја листова који су избегли велики талас таблоидизације”, па је одлучио да тај цењени лист „не треба изводити на оптуженичку клупу, напротив!” (Оливер Антић, „Политици“ није место на оптуженичкој клупи, 4. мај 2015).
Уз ризик да испаднем незахвална што ни ја, ни лист који уређујем више нисмо „на оптуженичкој клупи”, Антићевом поклону морам мало пажљивије да погледам у зубе.
За почетак се не слажем да је таблоидизација овде почела 2012, с укидањем кривичног дела клевете. У ствари, мислим да је избацивање клевете из Кривичног законика један од бољих потеза људи који су те године дошли на власт. Новинари су се годинама својски залагали за декриминализацију, иако не ласкамо себи да је код власти већу тежину имала наша реч од Оебсове. Али не стоји ни тврдња Оливера Антића да је кривично дело клевете укинуто „по узору на многе системе на Западу”. Напротив, клевета је и даље кривично дело у 23 од 28 држава чланица Европске уније, а декриминализована је једино у Ирској, Великој Британији, Естонији, Румунији и на Кипру, што су од 2000. наовамо као изговор користиле све српске владе које су под притиском Оебса и Савета Европе прихватале депенализацију (да се не иде у затвор за то дело), али одбијале декриминализацију. Клевету су у Србији декриминализовали тек напредњаци и социјалисти, и за то им треба одати признање.
Знате шта мисле новинари? Да је клевету и требало уклонити са списка кривичних дела управо зато да моћни људи на важним местима у држави не би могли кривично да гоне новинаре само зато што су се усудили да о њима нешто лоше кажу или пренесу. А то је управо ово што сада ради Оливер Антић, коме се не свиђа што „Политика” објављује оно што о њему мисли колега с Правног факултета. Па би да нас све заједно научи памети, да буде „едукативан” уз помоћ високе одштете – баш као на Западу.
Читалац ми неће замерити на подсећању да је мој колега Славко Ћурувија, уз још двојицу новинара „Дневног телеграфа”, 1998. осуђен на пет месеци затвора због наводне клевете Милошевићевог министра здравља Милована Бојића. Славко није завршио иза решетака само зато што су га претходно убили, и то људи за које оптужница тврди да су радили по налогу Милошевићеве Службе државне безбедности. Рећи ће неко да је то било давно, али размислите о овоме: затворску казну новинарима је после Славкове смрти потврдило и другостепено судско веће чији је члан била донедавна председница Високог савета правосуђа. То смо случајно открили, тек у трећој или четвртој години њеног мандата на најважнијем месту у српском правосуђу.
Но, има и свежијих примера. После избора Томислава Николића за председника Србије, у лето 2012. смо открили да се један наш пензионисани колега, Ласло Шаш, сам пријавио за издржавање затворске казне у Суботици јер није ни могао, ни хтео, да плати 150.000 новчане казне на коју је осуђен због критике мађарског десничарског политичара Ласла Тороцкаја – и то у рубрици Писма читалаца. Шаш није благовремено обавестио Удружење новинара Србије о скандалозној пресуди у којој је писало да се не сме критиковати јавна личност. Европска пракса је, дабоме, управо обрнута: јавна личност се подвргава оштријој критици него „обични” грађанин, у чију се приватност не сме задирати. Судија у овом случају је иначе без проблема реизабран током срамне реформе правосуђа у којој је неко попут Драгане Бољевић, на пример, оцењен „недостојним” судијске функције. Није било тако давно. Добро се сећам колико је еснаф био задовољан што је новоизабрани председник Николић, чим смо га обавестили, помиловао нашег колегу Ласла Шаша.
Зар је могуће да је Оливер Антић све то заборавио? У суровој српској политичкој клими човек никад не зна шта да очекује, али данас барем нема бојазни да људи попут Оливера Антића, дакле људи на важним местима у државним установама, новинара пошаљу у затвор тако што се прогласе оклеветаним. Међу српским новинарима има и евроскептика и еврофанатика, али не знам ниједног који је против Суда у Стразбуру и Европске конвенције о људским правима. Ту се разлике међу новинарима бришу.
У писму „Политици” Антић тобож подучава Редакцију да „полемика подразумева истинитост исказа, а не неистину, клевете, увреде (уредник не сме да пусти део текста који чак и у полемици представља очигледну клевету или увреду)”. Зар нас саветник толико потцењује да мисли да нећемо уочити унутрашњу противречност овог лицемерног исказа? Ако је клевета декриминализована, увреда није. Зашто нас саветник није све тужио за кривично дело увреде, ако тврди да су му с „Политикиних” страница упућене увреде које представљају кривично дело?
Рекла бих да Оливер Антић врло добро зна да у овом случају није било ни клевете, ни увреде, као што неће бити ни одштете.
Али бих заиста волела да знам шта председник Србије мисли о поступцима свог саветника.
Знам да Томислав Николић, као ни многи грађани Србије, о многим новинарима нема добро мишљење. Знам и да су неке наше колеге и заслужиле да грађани о њима лоше мисле.
Али шта председник мисли о свом саветнику?
Коментари (1)
Остави коментар18.05.
2015.
ISTINE RADI
Ponekad događa se kada i očigledno učinjenu nepravdu treba prećutati zarad sveopšte istinoljubivosti,da se to ne bi iskoristilo i shvatilo kao saučesništvo u nečijioj zlonamernoj kombinatorici koja povremeno provejava u nekim drugim medijima.
Одговори