Вести

10. 05. 2015.

Аутор: И.М. Извор: Вечерње новости

Мирољуб Радојковић: Давимо се у кичу, али дно још нисмо дотакли

КОМЕРЦИЈАЛНЕ телевизије подилазе најнижем укусу, додворавају се публици ријалити шоу-форматима и кич серијама. Али људи то брзо изгустирају, па читави тимови смишљају нове формате, који увек иду још ниже. Нисмо дотакли дно. Оно ће бити још дубље, за неки месец или годину.

 

Тривијализација иде толико далеко да можемо да очекујемо, како је прогнозирао Оливер Стоун, и директне преносе погубљења. А комерцијални медији, све и да не желе, морају да пуштају такве садржаје да би остали гледани и задржали оглашиваче. Овако проф. др Мирољуб Радојковић, професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду, описује стање на медијском тржишту. Он сматра да је  то подилажење најнижем укусу и банализација комерцијалних станица шанса за јавни сервис. Он треба да попуни простор садржајима за медијски писменију и пробирљивију публику.

- Са доласком новог директора РТС очекује се и трансформација ове куће. Какав нам је јавни сервис потребан? 

Јавни сервис је добро и преживео са наплатом претплате мањом од 30 одсто. Увођење ТВ таксе требало би да донесе стабилност финансирања, од чега зависи какве ће програме да направе. Остало је и репова вишка запослених, мада се њихов број од 8.000 за 15 година смањио на 3.500 радника. Прва тегоба биће обавити то смањење поступно. Али истовремено морају и да примају нове људе, са знањима и умећима које захтева модерна технологија.

- Хоће ли дигитализација, која треба да буде завршена у јуну, променити нашу медијску слику? 

Промениће се само начин преноса сигнала. За нас би била трагедија да се појаве нови емитери. Одавно патимо од малигног пораста број медија који немају од чега да живе, па се довијају на све начине да преживе и улазе у договоре са политиком и тајкунима. Привреда не може да поднесе ни оволико медија.

- И за приватизацију медија рок је кратак. Хоће ли она регулисати број медија? 

Ова орочена приватизација је као када болесника доведете у вештачку кому да видите шта му фали, да ли га можете излечити или не. Једина корист приватизације биће управо да се број медија сведе на разумну меру. Али је опасно што у приватизацији могу да се појаве и власници којима то не би смело да буде дозвољено. Свако у име странке  може да купи медиј и да као приватник много опасније њиме управља. Могуће је да ће приватизација да се заврши несрећно, јер многи од тих који су за продају немају више шта да продају.

- Да ли је животни век класичних медија орочен? 

Појам медија се трансформише и то је последица дигитализације и стварања многих уређаја и технолошких платформи на којима се могу обављати исти по слови који су некада припадали новинарима и масовним медијима. Данас на паметном телефону имате све медије у џепу. Класични медији су своје оџивели у 20. веку. Тако је једна епоха у развоју медија завршена.

- Са телевизије, радија и небројено сајтова бомбардовани смо вестима. Да ли је у тој џунгли заправо  теже доћи до правих информација? 

Некада је посао новинара био да мукотрпно трага за информацијама. Касније су се отворили приступи свим институцијама, али су грађани оставили редакцијама да одлучују шта се пушта у јавност. Данас имамо информациони потоп. Доћи до праве информације је  као проћи кроз прашуму без икаквих путоказа. Већина се ослања на претраживаче, а многи се и даље ослањају на класичне медије.

- Како у тој прашуми информација грађани да разликују праве од погрешних? 

Интернет није само прашума тачних информација, него је и клијалиште и осињак дезинформација. Све те објаве које личе на медијске њихови аутори могу да направе  без икакве одговорности за јавну реч. За разлику од њих, праве медије можете да позовете на одговорност, да напишете коментар. Људи су данас у ситуацији да медијима одговоре, прокоментаришу садржаје. Паметни медији су за то отворени. Они који то не раде могу слободно да објаве без одговорности шта год желе. Питање  је како поставити слободе границе изражавања, јер је свима дата могућност коментарисања која је измакла могућностима правне контроле. Ако људи сами нису етични, могу да нанесу много штете дру  гим људима.

- Одражавају ли коментари читалаца на порталима реалну слику јавног мњења? 

Свако данас може да покрене форум, блог, да напише коментар. Јавност је добила технологију захваљујући којој може без посредовања да искаже мишљење. Али можете да фингирате јавну дискусију тако што у овој двосмерној технологији нико не гарантује аутентичност. Најпогубније је што је било намештања резултата тамо где је потребно имати фанове и следбенике. Ангажоване су агенције и појединци да лајкују, шерују, коментаришу, а данас могу да се направе и мали софтвери  ботови, који ће радити исто.

-Како да се сачувају од тога и да препознају праве информације? 

Са променом технологије, људи се више и не зову потрошачима, него корисницима, а модернији израз је прозјумери  креирају и конзумирају медијске производе. Да би они понели  ту улогу, морају да дорасту ниво знања које имају новинари, да достигну потребан ниво медијске писмености. Све више људи је компјутерски писмено и преко коментара и друштвених мрежа улазе у јавну сферу. Али то овладавање технологијом не прати медијска писменост.

- Колико је то разоткривање на интернету опасно? 

Појавио се захтев за новим људским правима  на приватност и на заборав. Медијском неписменошћу одузета им је приватност, јер су дозволили администраторима друштвених мрежа да уђу у њихове профиле и фотографије. Сад се узалуд жале. Они их комерцијализују и злоупотребљавају. Друштвене мреже су бесплатне, али живе од продаје приватности корисника оглашивачима. Друго је право  на заборав. Можете затворити свој профил, али он никада неће бити избрисан. Лични подаци остају, али не под вашом контролом. Људи осећају тај ризик и судски траже права на заборав, да буде избрисан траг неких података.

- Куда може да нас одведе толика медијска неписмености? 

Она ће се постепено повећавати заједно са рашчињавањем људи пред интернетом. Он је прихваћен идолопоклонски, као технологија слободе. Сада полако стижу розочарања. Види се да је и технологија контроле, надзора, шпијунирања...  Није све бесплатно како је у почетку изгледало. Може се десити парадокс да се људи, када се довољно отрезне од могућности и слободе избора на интернету и када виде да је ту више дезинформација и пристрасних вести и коментара, врате старим моделима, у којима ће професионалци из редакција давати мање информација, али ће гарантовати за њихову веродостојност.

- Осим људских права, на интернету су прекршена и нека професионална, ауторска права. Број интернет портала се увећава, а многи живе само од туђих вести... 

Највећи број жалби Савету за штампу управо је за плагијаторство, за черупање медијских производа од стране вебсајтова који имају информативне претензије, али не кадрове и средства,  па је најлакше паразитирати на туђим леђима. То постоји свугде, али у свету већ стижу прве реакције. Донете су и прве пресуде, а Гугл и други озбиљни претраживачи дају медијима надокнаду да би имали дозволу да архивирају њихове садржаје.

- Тешко да трајно решење могу да дају судске пресуде... 

Проблем би био решен ако би грађани пристали да се уз мању надокнаду врате правим медијима. Тада ће опасти интересовање за сајтове који се баве крађом. Тако би било враћено поверење у медије, њихов квалитет и њихову непристрасност.

 

 ЦЕНЗУРА И АУТОЦЕНЗУРА

- ЦЕНЗУРА и аутоцензура су највише помињани медијски појмови последњих месеци. Има ли их толико колико се о њима прича? 

Цензура је правна категорија. Некада су постојали акти о цензури и људи који се њом баве. Не поновило се. А ако се под цензуром сматра контрола, онда би сваки уредник био цензор. И он контролише, скраћује, али нико неће рећи да је то цензура.

- А аутоцензура? 

Она постоји и не може се споља видети, наметати, нити лечити. То је питање визије улоге новинара, личног ангажмана, ризика који то носи и последица које могу да уследе. Новинари су изложени свакој врсти притиска, много више него други људи који раде свој посао. Али модерни кодекси кажу и да је новинар, док ради у одређеном медију, дужан да поштује политику те куће.

 

 ПРИВАТИЗАЦИЈА ТАНЈУГА

- ТРЕБА ли држава да остане власник Танјуга? 

Наши апетити и пројекције много су либералнији него што је то могуће у стварности. Притисак да се приватизује Танјуг је огроман, са аргументом да је то европски стандард. Али кад се мало разгрне, види се да свака држава има своју агенцију, не директно из буџета, него на друге начине. Новинари је често зову службена и њој највише верују. Питање је, међутим, да ли је Србији много да, осим Танјуга, има још две националне и шест локалних агенција. Цела Америка има једну националну агенцију и једну специјализовану за економију.