Вести
21. 04. 2015.
Сахрана Катарине Каће Прерадовић данас у 15 сати
Дугогодишњи новинар "Блица" и "Нина", Катарина Прерадовић, биће сахрањена данас на Новом гробљу. Опело ће почети у 15 сати. Пре тога, у просторијама издавачке куће "Рингиер Аxел Спрингер" биће одржана комеморација, са почетком у 11 сати. Катарина је преминула изненада у суботу у 43. години живота.
Нежна, крха, дамица, налик најотменијим Францускињама. Ако нисте имали идеју шта значи бити достојанствен, имати интегритет и унутрашњу снагу, требало је да погледате у њу.
Мало је новинарство њој пружило за оно што је она тој професији дала. Ако сте на страни правде и сви вам окрећу леђа, склањају се и беже, јер за то се страда, она је ту. Толико пута би јој Верица Бараћ, на пример, рекла да стане. Да је опасно. Да има децу. И да мисли на децу, ако већ не мисли на себе. Насмејала би се. Рекла би Верици да не брине ништа, спустила слушалицу, дошла до мог стола.
„Верица и сада не мисли на себе. Замисли шта ми каже. Плаши се за нас.“
Отплакала би због такве бриге кад је други не виде. Вратила се за компјутер и наставила да пише. Још жешће. Корупција на сваком нивоу, укључујући најелитније структуре, најопаснију зону интереса у том мом великом пријатељу, великом врсном новинару, ексклузивцу, бескомпромисном да се понекад најежим, или ми се смучи, како још има снаге да се бакће с тим, у њој је имала кључног непријатеља. Али и она је имала за непријатеље многе.
Смејале бисмо се на бројне претње, па чак и када су се те претње српских тајкуна или моћника односиле на њену децу. Претње је прихватала тако да је тај прљави свет остајао без шансе да јој приђе. Онда би назвали мене па рекли како треба то озбиљно да схватим. Па би онда слали неке друге људе који поручују како су ти који прете баш озбиљни и прљави играчи, спремни на све.
Веровала је да не могу ништа. Ако постоје макар два новинара која ће надопуњавати један другог. Само два су довољна. Када један стане, да то исто настави овај други. Било је то правило којег смо се придржавале од дана када смо куцале текст свака за себе једна преко пута друге, пре више од 15 година у „Блицу“.
Она није стала. И никада не би стала. Била сам сигурна да ће и претње мени бити заустављене захваљујући њој, да силни неће проћи без казне. Никада. „Само да фајлирамо“, преносиле смо једна другој те претње да то још неко зна и то би било то.
Када би је чули највиши представници власти, њена питања и редом набрајане тачке где греше, где су нас покрали, где су нас уништили, пред њом, јежили су се. Заборављајући да пред собом имају крхку лејди, бранили су се свим средствима. Њена професионална прецизност, интелектуална надмоћност, савршена информисаност истеривала је њихову бруталност на чистац. Све што је власт, а смењивале су се многе, желела да сакрије о бројним преварама, фи нансијским малверзацијама, приватизацији, пореским утајама, тајним офшорпредузећима власника људи са моћних адреса по сваку цену је објављивала.
Била је само новинар. Радила свој посао. Достојанствено, беспрекорно чисто, ексклузивно. Онако како то мало ко ради. Тако брутално бескомпромисно када многи од нас полако дижу руке. Као апсолвент Филозофског факултета, једну љубав заменила је другом. Веровала је да има времена када ће се бавити историјом, а да деведесете траже спремне да нову историју исцртавају одмах. Неодложно. „Блиц“ је био њен избор. И годинама је она била избор „Блица“. Један од најбољих његових новинара ексклузиваца и уредника политичке и економске рубрике. То ексклузивац значило је не да ти дотуре информацију, а ти да објављујеш мало из ових мало из оних интересних сфера. Већ ону информацију коју нико не да. Новинар пред којим дрхти набеђена елита. Новинар пред којим хистерише уредник. Новинар који не пише по наруџбини икога. Новинар који нема цену. Има достојанство.
Тим достојанством штитила је професију, поломила би се да дође до чињеница, доказа и никада, баш никад није се оглушивала о етику. Морално надмоћна, интелектуално супериорна, снажна ушла је у редакцију недељника НИН. Све теже време за професију захтевало је челичне живце, игру на струнама, ход по минском пољу и многи су одустајали. Седеле би у „Холестеролу“, плакале и смејале се. Причала је о деци. Паметним дечацима, о томе како понекад слабост коју не показује у свом послу осете њена деца. О томе како су велики људи, иако још тако мали.
О томе како се постављају као њени заштитници, ти мали дечаци, од којих су неки моћници желели да понекад исцртавају мете. Причала је о књигама као највећи заљубљеник књижевности, историји, клавиру који је свирала, о њеној баки, београдској дами, о мами и тати и њиховом великом друштву, смеху који се орио, картању на мору, када су она и њена сестра биле још мале, Влади, њеној вечној љубави.
Показивала би прстен или ма шта друго што би јој сестра поклонила. Звала би Вању да истрчи макар на пет минута или Тамару у тај наш микрокосмос. А онда се враћала за свој сто у редакцији и поново постајала немилосрдна лејди, откривајући све оно што су хтели да сакрију, слажући цифре, ишчитавајући законе, укрштајући информације, разних кабинета, тајних докумената… Из тог света сувопарних бројки, сума, новца, интереса, сплетки, врхунског бизниса и високе политике бирала је увек страну правде и била наш најбољи заступник. Најбољи пријатељ, опасно захтеван у лудој борби за правду, нежан и брижан у тешким данима.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.