Вести

16. 04. 2015.

Извор: cenzolovka.rs

Србија себи не може дозволити луксуз да случај Ћурувија још једном врати у фиоку

Представница ОЕБС за слободу медија Дуња Мијатовић поздравља почетак суђења за убиство Славка Ћурувије и очекује да ће се открити и ко је наредио његову ликвидацију.

 

Представница за слободу медија Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) Дуња Мијатовић поздравља почетак суђења за убиство власника Дневног телеграфа и Европљанина Славка Ћурувије и истиче да ће њена канцеларија пратити све што се с тим суђењем и око њега дешава. Мијатовићева наглашава да је оно веома важно и за Србију и за цео регион и очекује да процес доведе и до разоткривања наручилаца злочина, који су у многим случајевима убистава новинара у Европи остали непознати, од Русије и Турске до Црне Горе.

Цензоловка: У којој мери је суђење осумњиченима за убиство Славка Ћурувије покушај разрачунавања власти са реликтима прошлости, а у којој мери може бити добар знак за будућност у смислу позитивног ефекта на безбедност новинара у Србији?

Мијатовић: Треба да будемо позитивни. Добро је што је дошло до почетка суђења. Мислим да је суђење за убиство Ћурувије важно не само за Србију него је јако битно и за читаву регију. Управо због прошлости и због начина на који је Ћурувија убијен и свега што се дешавало од 1999. до данас, у време када се тај случај није истраживао и када је стављан у фиоку.

Комисија за истраживање убиства новинара је у вези с тим доста урадила. Знам да постоје многи који не мисле да је добро то што је Комисија радила, али ја се с њима не слажем. Добро је већ самим тим што је та тема насиља над новинарима присутна у јавности од тренутка када је Комисија почела рад. Проблем је када се о томе престане причати, а ништа се не ради.

Цензоловка: Комисија је ванинституционално тело, тако да она само помаже оно што држава мора да уради…

Мијатовић: Наравно, формирање Комисије ни у ком случају не умањује одговорност власти за истраживање тог случаја, као ни судова и свих осталих који морају бити укључени у тај процес. Подизање оптужнице је позитиван корак, међутим — резултати ће нам показати да ли смо у праву у вези с тим.

Ја сам увек оптимиста и надам се добрим резултатима. На крају крајева, тај процес треба да отвори неке чепове који су дуго у Србији затворени, као и у читавом региону, око ствари које су се у прошлости дешавале.

Само истинска, права, транспарентна истрага у случају убиства Славка Ћурувије може да покаже да се такве ствари више неће толерисати и да се неће поновити.  Мора се знати до краја ко је наредио убиство Ћурувије да бисмо могли поново да продишемо у читавом региону. То је важно за сигурност новинара, за квалитет истраживања, за храбро новинарство. Да се они који су супротстављени власти не виде као државни непријатељи него као неко ко има другачије мишљење.

Цензоловка: Да ли ћете пратити ово суђење?

Мијатовић: Посматраћу и пратићу. Јасно ми је да је јако тешко после толиких година поверовати да ће се нешто позитивно десити, али мислим да је ово суђење врло важно. Веома је важно и даље пратити све што се око њега дешава, видети како ће се суђење одвијати, да ли ће бити отворено за јавност…

Уколико би суђење довело до тога да напокон сазнамо како се то десило, зашто је Ћурувија убијен и ко је то наручио, институције власти у Србији би добиле огроман кредибилитет. Србија би била препозната као држава која се суочава са болним и осетљивим догађајима.

Цензоловка: Очекујете ли да се сада ефикасност коју је показала Комисија настави и у државним институцијама?

Мијатовић: Мислим да институције власти у Србији више немају тај луксуз да тај случај поново врате у фиоку. Комисија је у овом случају могла да уради онолико колико јој је било дато мандатом. Она се не може уплитати у рад судства.

Било би непрофесионално да кажем да власт неће ништа урадили или да знам да ће све урадити. Сада, када је подигнута оптужница, преломан је моменат да видимо на који начин ће држава то да уради.

Понављам, када је већ дошло до почетка суђења, Србија више нема могућност да иде назад.

Цензоловка: Како коментаришете то да се 16 година после убиства и толико истрага, не суди и налогодавцима за убиство Ћурувије?

Мијатовић: Не само у случају убиства Ћурувије, ја реагујем у случајевима свих неистражених убистава новинара. Од Русије, Азербејџана, Црне Горе, Турске… Инсистирам да се налогодавци открију свуда где то још увек не знамо.

Ја немам сазнања о томе, али радим оно што могу: о томе стално говорим у јавности, не желим да се то заборави. О Ћурувији се у јавности говори у Србији, и то већ дуже време, што мислим да је јако добро. Није добро уколико се о томе престане говорити, али су онда ту институције као што је моја да реагују и подсете.

Жалосно је што је то тако, али је врло битно да због тог разочарања у институције система не дође до засићења код новинарских удружења, код цивилног друштва и грађана, који треба да захтевају истраживање свих облика насиља.

Цензоловка: Улога државе је и у случају убиства Ћурувије очигледна. Да ли је могуће да држава почне нормално да функционише уколико нема снаге да се суочи са злочинима које је починила, и када су у питању убиства новинара и ратни злочини?

Мијатовић: Држава мора са свим тим да се суочи. Слажем се, то треба да уради не само када су убиства новинара у питању већ и са свим оним што се дешавало на овим просторима последњих 25 година. Сваки случај се мора разматрати уз укључење свих државних институција. Оно што се догађало на овим просторима  директно је или индиректно повезано и са убиством Ћурувије.

Може вам се неко свиђати или не, али треба препознати да је ова власт одлучила да се суочи са овим злочином. Тако то види међународна заједница, тако то виде и у региону, а тако то види и део људи у Србији.

Истовремено, важно је сачекати и видети шта ће бити урађено, да бисмо могли то поздравити или критиковати.

Надам се да ће одговорни бити осуђени, због Ћурувијине породице, због колега новинара и будућности новинарства у Србији и региону.

Цензоловка: Прошле је године у Србији, и у време поплава и пре њих, било случајева цензуре, и ви сте на то упозорили Владу. Какве су последице свега тога? Да ли је Влада урадила нешто да уважи примедбе ОЕБС-а?

Мијатовић: У то време сам имала више састанака са министром Тасовцем и његовим тимом, које је Влада Србије задужила да доставе све информације у вези са случајевима које сам ја тада навела. Ту је било много више случајева него што је јавности било познато.

Колико ја видим, Влада се активно укључила у истрагу у вези са тим случајевима, међу којима су и хакерски напади на сајтове.

У томе учествују различите институције, пошто је то врло комплексан проблем. Министарство културе је покренуло процес који треба да помогне јачање сигурности сајтова, па је недавно одржан састанак са представницима онлајн медија. Поред тога, очигледно је да се сајтови не обезбеђују довољно, не само у Србији него и у читавом региону.

Моја примедба Влади била је, пре свега, да они морају нешто да ураде да то престане. Ја нисам рекла да власт то ради, да то ради Вучић или нека институција. Не знам, нисам имала никакве доказе о томе. Имала сам доказе да сајтови падају и да се скидају текстови, и прозвала сам оног ко је одговоран, а то је Влада, и институције државе.

Рекла сам премијеру да он треба да достави доказе, а не да их ја њима достављам. Институције државе су те које то морају да истраже, Министарство унутрашњих послова, службе које се тиме баве, Телеком…

То не решава све проблеме, али мислим да је ту дошло до неког разумевања да је потребно урадити неке ствари.

Цензоловка: Да ли се са тим касни? Поменули сте Конференцију о безбедности онлајн медија у организацији Министарства информисања која је одржана у марту ове године, а ти напади на сајтове су се догодили почетком и средином 2014.

Мијатовић: Битно је да се нешто ради. Чак и шест месеци касније је још и добро, с обзиром на то у каквом се стању налази новинарство у читавом региону. Није ни сада са тим завршено, тек ћемо видети какви ће бити резултати.

Истовремено, сваки позитиван корак треба поздравити. Моја је улога да не будем малициозна. Ја сам са њима директна, ништа се не ради иза кулиса и све што ја желим јесте да помогнем новинарима. То радим читав живот. Истовремено, од влада тражим искреност и транспарентност. Можемо се не слагати, али то не значи да смо на различитим странама, и ми поздрављамо сваки позитиван корак.

Мислим да све што се дешава у Србији има утицај на цео регион, зато што је велика држава у питању и тренутно је у фокусу међународне заједнице. Све што је позитивно биће прихваћено и у читавом региону. И мени ће сваки позитиван корак у Србији помоћи и када радим у Босни и Херцеговини, у Албанији, у Црној Гори, у Македонији… које су, што се тиче новинарства, исто у катастрофалној ситуацији.

Цензоловка: Србија је у медијским слободама назадовала, судећи и према последњем извештају Репортера без граница.

Мијатовић: Редовно пратим извештаје и Фреедом Хоусеа и Репортера без граница, са којима одлично сарађујем, и врло ми је важно да видим како они рангирају. Начин на који ја то гледам је, међутим, другачији — ја реагујем кад видим проблем, не рангирам државе. То рангирање би била немогућа мисија, отварање Пандорине кутије.

Важно је да Србија показује да жели да се ухвати у коштац са неким стварима које су и болне и осетљиве за свако друштво. У том процесу ја ћу као представник за слободу медија ОЕБС-а и, на крају крајева, као неко ко је из овог региона, бити од највеће могуће помоћи свим људима који се баве новинарством и цивилним друштвом.

Срела сам се и са Бранкицом Станковић и са другим новинарима који су у опасности због онога чиме се баве. Желим да помогнем процесе који ће довести до слободе медија и сигурности новинара, али ћу исто тако бити прва која ће осудити било какве нападе и манипулације људима који се баве новинарством.

Цензоловка: Србија управо пролази кроз процес медијске реформе, приватизације и дигитализације. Са једне стране имамо законе, који могу бити и добри, али са друге стране постоји проблем примене тих законе. Да ли ОЕБС прати овај процес? Да ли може да утиче на то да цео тај процес који треба да доведе до јачања медијског плурализма не оде у другу крајност и још више  умањи ионако нарушене слободе?

Мијатовић: Што се тиче медијске регулативе и закона које је Србија усвојила, мислим да је тако начињен велики корак. У томе су огромну улогу имали министар Тасовац и његов тим. Знам да постоје многи који имају проблеме са тим законом. Разговарала сам са људима из јавног сервиса у вези са неким одредбама које им не одговарају. Такође и са људима из Регулаторне агенције… Немогуће је, међутим, да сви буду задовољни. Ја не знам државу која се не суочава са проблемима током имплементација закона, поготову државе у транзицији.

Дигитализација је тренутно највећи изазов за медије, не само у региону него и у свету, а поготову у државама које су сиромашне и које немају довољно средстава да обезбеде плурализам и да заштите локалне медије, нарочито у руралним срединама. Једна од најбитнијих ствари у мом мандату јесте очување медијског плурализма.

Цензоловка: И у процесу пројектног финансирања медија постоји много проблема.

Мијатовић: Србија се, истовремено, ухватила у коштац са тим огромним проблемима. То се јесте догодило касно, али истовремено у Босни и Херцеговини и многим другим земљама није ништа урађено. Још увек постоје ти мали медији који издишу последњих 20 година, који нису приватизовани.

Мора се наћи начин да се помогне људима да не остану без посла и на улици, а да се истовремено медији приватизују на најбољи могући начин, јер је немогуће да се другачије одрже на све мањем тржишту.

Са тим проблемима се суочава читава Европа. Не само земље у транзицији већ и оне у Европској унији имају озбиљне проблеме са преласком на дигитални сигнал и са очувањем плурализма. Тиме више међународних организација треба да се бави у исто време.

Цензоловка: Цензоловка је последњих месеци истраживала случајеве притисака на новинаре у различитим редакцијама и показала да су они често — екстремни. Ти притисци долазе од стране политичара на власти, али истовремено постоје финансијски притисци. Новинари су суочени са цензурисањем текстова од стране уредника и са аутоцензуром, пошто свака редакција већ унапред зна о чему или о коме не сме критички да пише. Како новинари да се суоче с тим проблемима и да професији врате достојанство?

Мијатовић: Разговарала сам о томе са новинарима. Такви проблеми се најбоље решавају кроз солидарност међу новинарима који желе да заштите дигнитет професије. Један од већих проблема које у региону видим јесте то расуло унутар професије, новинари не разговарају једни са другима, пристају да буду гласноговорници политичара…

То раде из различитих разлога, неки су економски, а неки то раде зато што им је тако лакше. У том процесу страда професија, страда независност. Истраживачко новинарство се у читавом региону види само у траговима, а толико је од престанка рата било тренинга и донација.