Вести
14. 04. 2015.
Владимир Баровић, доцент на Одсеку за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду
Таблоидизација медија је последица таблоидизације друштва
Питање слободе медија је веома озбиљан индикатор укупних права и слобода једног друштва, самим тим и појединца, сваког грађанина. Упоредите само писање/извештавање мејнстрим медија у нашој земљи и на основу анализе медијског дискурса, избора тема, сугестивних наслова, снимака, фотографија, можете донети низ закључака.
Захваљујући сплету негативних околности и утицаја мислим да се по питању слободе медија враћамо уназад, што није добро, каже за Данас доцент на Одсеку за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду Владимир Баровић.
Он додаје да свако друштво које жели да се развија мора разумети да је аргументована медијска критика неопходна, пожељна и нешто што се у развијеним демократијама подразумева као дужност медија и одговорних новинара.
Није то критика ради критике него лековито гурање огледала пред лице онима који јесу доносиоци одлука и представници елите која се пита, ма колико је та одредница тумачена неодређено и широко наглашава Баровић.
Који су основни разлози постојања цензуре/аутоцензуре и све већих притисака на медије и како би друштво требало да се бори против тога?
Цензуру и аутоцензуру имамо од када постоје медији и сигурно ће у већој или мањој мери постојати све док је медија у облику у ком их данас познајемо. Проблем цензуре је вишеслојан, али све креће од новинара који је спреман или није спреман да изгуби професионални дигнитет и пристане на ту игру. С друге стране, веома је тешко причати о борби са цензуром/аутоцензуром у време када велики број новинара месецима не добија плату или зарађује средства једва довољна за преживљавање. Иако то звучи као идеалистички образац, мислим да се друштво може борити са цензуром у првом реду едукацијом младих људи који тек улазе у новинарство, али и развојем свести о важности постојања цивилизацијских тековина демократског друштва.
Данас о медијима причају сви (политичари, други медији, посматрач и, аналитичари) осим критичког друштва које би требало да буде контролор рада медија. Чему то води?
Велико је питање да ли имамо критичко друштво у суштинском значењу те речи и да ли у широј јавности постоји консензус око битних питања укључујући и медијске слободе. Зрелост друштва мери се односом према слободи говора, осећају одговорности, правима мањинских заједница, толеранцији према другачијем мишљењу и спремности да се прихвати различитост. Велико је питање колико смо као друштво рањиви, односно спремни да превазиђемо проблеме које носи ближа прошлост, за шта је добар пример недавна полемика највиших српских и хрватских званичника.
Тренутно смо на високом нивоу таблоидизације медија, док је озбиљно новинарство на маргинама. Да ли је ту проблем само у непостојању правог тржишта или је таблоидно новинарство пријемчивије, лакше схватљиво, не тера на размишљање и самим тим идеално за пласирање нечијих идеја?
Озбиљно новинарство тражи интелектуално ангажованог читаоца, човека који критички мисли, а не појединца који жуди за она чувена три „с“ која су формула за успех таблоида сензационализам, секс и спорт уз ограду да неки теоретичари убацују и још један елемент смрт. Таблоидизација медија је само последица таблоидизације друштва у ком се тежи ка константној производњи спектакла у комбинацији са ексклузивним информацијама и псеудодогађајима. Таблоидизација је светски феномен и не подразумева само штампу већ читав јавни простор где улазимо у проблем бодријаровског поимања и тумач ења симулакрума и симулације реалности. Много је лакше пласирати одређену идеју или поруку преко таблоида који на баналан начин преноси „једину и недељиву истину“ него преко неког озбиљног, критички настројеног медија који од конзумента информација тражи да на основу изнетих чињеница сам доноси закључке.
Медији и едукација
Шта мислите о чињеници да се медијски садржаји правдају „као нешто што публика тражи“? Да ли су медији и јавни сервиси изгубили карактеристику да едукују публику?
Бојим се да ту имамо замену теза. Питање је да ли публика нешто тражи или јој се нешто намеће да би се доказало како конзументи информација одређени садржај свесно желе да гледају, читају, слушају. Медији су (част изузецима) углавном изгубили едукативну компоненту, али треба нагласити да ту обавезу посебно имају јавни сервиси који по дефиницији треба да информишу, забаве и образују оне који их исто тако по дефиницији оснивају, финансирају и контролишу, а то су грађани. Имамо веома мало штампаних и електронских медија где можемо пратити медијске садржаје из области уметности, културе, науке, док се велика већина медија фокусира на забаву или у најбољем случају инфотаинмент. У добром делу медија иде се на подилажење најнижим укусима публике, а садржаји постају крајње первертизовани и обесмишљени. Сваки уређивачки потез правда се високом гледаношћу и тиражем. У име тих реперних тачака све је дозвољено и ту нажалост више нема етичких и професионалних ограничења.
Коментари (3)
Остави коментар02.05.
2015.
eh...
Ništa ti, "profesore" nisi rekao... Malo teorije promuljao, ali odmakao od nule nisi. Džaba ste krečili.
Одговори15.04.
2015.
Re: NARAVNO
Od davnina je znana ISTINA da ima ljudi koji mrze one koji u njima bude osećaj niže vrednosti.
Одговори14.04.
2015.
istina
I Smajlovicka tabloiduje Politiku, pa nikom nista.
Одговори