Вести

06. 04. 2015.

Аутор: Младен Обремовић Извор: Al Jazeera

Пријетње смрћу као дио новинарске свакодневице

Свјесни да се баве одговорним позивом, новинари ипак знају кад је нека пријетња озбиљна и пријављују их полицији.

 

Пријетње су постале дио новинарске свакодневице било да их појединци упућују вербално или путем друштвених мрежа и тзв. коментара под текстовима, анонимно или јавно. Но, санкција за пријетње, поготово оне најтеже које се односе на угрожавање живота или прерасту и у физичко насиље према новинарима, врло је мало.

Упозорит ће на сурову праксу вријеђања и пријетњи, којима је понајвише придонијела модерна технологија и каскање законских рјешења за њима, већина Ал Јазеериних суговорница и суговорника. Свјесни су чињенице да се баве позивом који није ни лак, ни једноставан и према којем постоји огромна доза нетолеранције, посебице оних који се осјећају приказивањем друштвених аномалија и чији су интереси, најчешће они особни, у свему томе угрожени.

Деа Реџић, уредница спортске рубрике на порталу Индеx.хр, једна је од оних који најбоље познају тамну страну новинарске професије, изложене свакодневним вријеђањем, прозивањем, ухођењем и нимало безазленим пријетњама.

„Медиј у којем радим темама се посвећује помно, истраживачки, неувијено и критички што су додатни разлози због којих смо изложени таквим аномалијама. Но, управо чињеница што смо дубоко у темама о којима пишемо, помаже нам да одвагнемо у којој мјери те пријетње треба схватити озбиљно“, указује Реџић.

Нужност двосмјерне комуникације

Управо се она, заједно с колегицом Аном Беначић с портала Лупига, посљедњих дана нашла на удару прозивања за које се процјењивало да воде према јавном линчу. Иако никад није писала о вишемјесечном просвједу у Савској улици у Загребу, Реџић је прозвана да „посебно предњачи у непрофесионалном односу према Савској 66“. И колегица Беначић, уз њу.

„Када је ријеч о увредама, особно чак настојим комуницирати с особама које их упућују те тим путем ријешити дио проблема. Појединци понекад траже само позорност и изненаде се када с њима након порције увреда разговарате смирено, искрено и аргументима“, објашњава Реџић.

И управо је то урадила реагирајући на прозивке – храбро је отишла међу ветеране и отворено их упитала зашто је прозивају и о чему се точно ради. Конкретан одговор није добила.

 

„Све је то дио посла којим се бавимо. Новинари су јавне особе и морају бити спремни на жртву и изван свог редовног радног времена. У Хрватској смо имали случај када је један портал укинуо коментаре испод чланака што сматрам рушењем демокрације и смисла интернетског новинарства као таквог. Двосмјерна комуникација мора постојати, па макар онда понекад била и неугодна“, свјесна је Реџић.

Но, портал на којем ради препун је пријетњи, чак и физичком ликвидацијом. Наводи како „све иоле озбиљније ријечи пријављују полицији“. Указује и на неке случајеве који су процесуирани и, иако процеси трају годинама, завршавају пресудама.

„Јесте споро, али се може и мора реагирати. Било би јако неодговорно од новинара да олако схваћа атак на своју сигурност и слободу изражавања. Новинарство мора подразумијевати храброст. Сматрам и да би казне за пријетње новинарима, а које дијелом значе и ускраћивање права на рад, требале бити теже санкциониране. Увјетна казна по мом мишљењу није довољна уколико је ријеч о особама које су од прије познате полицији, па макар још нису осуђиване“, наводи Реџић.

Полиција је дужна реагирати

Неугодности испред ветеранског шатора у Савској ових је дана имала и Ана Беначић, а само због тога што је обављала свој посао – постављала је питања и тражила одговоре на њих. „На сва моја питања одговарали су галамом, без иједног сувислог одговора. Галама је на крају завршила и пријетњом да ће ме зафитиљити на другу страну цесте, а казали су ми и да сам сотона“, препричава Беначић.

Не вјерује да полиција има капацитет за гоњење по службеној дужности свих пријетњи које се упућују новинарима, поготово преко интернета, а многе од тих пријетњи по њој су „анонимно, кукавичко, троловско иживљавање“. По њој, људи који примају такве пријетње знају оцијенити која је од њих озбиљна, а која није.

„Корисно би било када би полиција у сурадњи с медијима олакшала пријављивање и убрзала реагирање. То се лако може ријешити електронским путем, будући да су редакцијама видљиве ИП адресе читатеља који остављају траг на порталима, а Фацебоок је такођер смањио број алиаса на профилима. Препрека већем броју пријава је чињеница да морате отићи особно у полицију и ондје проћи још једну дозу неугодности, након што сте већ прошли психичко малтретирање. Зато се колегама не да упуштати у тај поступак, поготово у граничним ситуацијама између озбиљних и троловских пријетњи“, указује Беначић.

„Казнени закон у Хрватској доживио је неке преинаке којима се полицији и државном одвјетништву даје ипак већа слобода у оваквим случајвима. Полиција је дужна реагирати по службеној дужности и гонити особу када је ријеч о тежим квалификацијама“, указује Реџић.

Напад на новинара – напад на службену особу

И Синиша Вукелић, главни уредник портала Цапитал.ба, суочио се с пријетњама смрћу, но не сматра да је то нешто што би новинаре требало шокирати.

„Не знам зашто очекујемо да неко са осмјехом прихвати када откријете да је криминалац, убица, педофил или корумпиран, а налази се високо на политичкој или јавној функцији. Морамо то схватити као дио нашег посла“, напомиње Вукелић, али и додаје да су „пријетње неприхватљиве те се морају пријавити, објавити, процесуирати и казнити“.

Пријетње смрћу којима је био изложен је пријавио, но огорчен је функционирањем правосуђа по тим пријетњама. Подсјећа како се најтеже пријетње у БиХ пријављују и процесуирају као тешко кривично дјело, а у складу с Кривичним законом, но по њему је то „недовољно, споро и неефикасно“. Стога Клуб новинара Бањалука, који води посљедњих пет година, тражи да се напад на новинара током обављања дужности, третира као напада на службену особу.

„То би убрзало судске поступке и пооштрило казнену политику. Друго, дјеловало би превентивно на починиоце евентуалних будућих напада“, указује Вукелић.

 

Упућује и на конкретне податке – само од рујна прошле до ожујка ове године у БиХ су пријављена 44 напада на новинаре, угрожавање слободе или притисци на њихов рад. У посљедњих девет година путем Линије за помоћ новинарима регистрирано је најмање 440 случајева кршења слободе изражавања и индивидуалних права новинара. Само у 15 посто тих случајева, наводи, донесена је правомоћна пресуда. У 22 посто случајева истрага никада није ни покренута, у 23,5 посто случајева дошло је до “затварања“ предмета.

„Полицијске и правосудне институције нису ни покушале да открију починиоце и осигурају правну заштиту новинара. Све наведено показује колико је тешко бавити се новинарским послом у БиХ, који је, као што знамо, изузетно мало плаћен и стресан“, упозорава Вукелић.

Зна полиција и покуцати на врата

Баш као и у Хрватској, и у Србији је законом прописана казна која може бити изречена особама које пријете физичким угрожавањем новинарима, а она износи од шест мјесеци до пет година затвора.

И тамо пријетње, углавном, пријављују новинари којима пријете, објашњава Светозар Раковић, секретар Независног удружења новинара Србије (НУНС). По његовим ријечима, и полиција може поднијети пријаву за угрожавање сигурности новинара, али се то у пракси ријетко догађа.

„Много већи проблем је што се пријаве за претње новинарима ретко процесуирају. Најсвежији такав случај догодио се недавно када је Основно тужилаштво у Лесковцу одбацило пријаву против особе која је новинара путем друштвених мрежа запретила порукум 'Дао бих ти ја метак у чело'. Тужилаштво је сматрало да 'пријављено дело није кривично дело које се гони по службеној дужности'“, наводи Раковић.

НУНС је због тога оштро и јавно упозорио надлежне, указујући да „овакво толерисање угрожавања новинара представља охрабрење за све оне који своје незадовољство извештавањем медија исказују вербалним и физичким насиљем“.

Но, каква год била пракса у Србији, БиХ и Хрватској, а критике на рачун полиције и правосуђа знају бити честе и снажне, новинарка Ана Беначић на крају указује и на праксу која се догађала у Хрватској.

„Знам и за случајеве кад је полиција знала банути на врата 'троловима' због пријављених пријетњи у коментарима. Особа која се куне да ће вам се из лубање напити крви, зна на крају испасти очајна кућаница, мајка двоје дјеце, слуђена бројним проблемима који прогоне обичну рају,  а интернет  јој је само испушни вентил“, сликовита је Беначић.

Нужна је превентива

НУНС је у својој „Бази података о нападима на новинаре, фотографе или сниматеље“, коју је покренуо уз помоћ Министарства културе и информисања Србије те организације Цивил Ригхтс Дефендерс, евидентирао више од 360 вербалних пријетњи, физичких напада и напада на имовину у посљедњих седам година.

„Забележи се све – од података о самом нападу и починиоцу, преко пријаве, до поступака надлежних истражних и правосудних органа. Циљ система који смо успоставили је да се адекватно реагује како би се ефикасније и потпуније примењивали законски механизми заштите угрожених новинара. Верујемо да овај систем има и превентиван значај и да ће његова доследна примена дестимулисати и смањити насиље над медијским радницима“, објашњава Светозар Раковић.

Без конкретњих бројки у полицији

Из Равнатељства полиције Републике Хрватске одговорено је како полицијски службеници подузимају радње по службеној дужности ако је казнено дјело пријетње почињено према службеној или одговорној особи у вези с њезиним радом или положајем или према новинару у вези с његовим послом, или према већем броју људи, или ако је проузрочило већу узнемиреност становништва, или ако је особа којој се пријети дуље вријеме стављена у тежак положај.

„У конкретним случајевима пријетњи новинарима полиција мора имати сазнања о догађају и на темељу њих ће поступати. Што се тиче конкретних бројки, њих смо у немогућности извући јер се евиденције не воде на начин да се разврставају по таквим критеријима (занимање жртве)“, наводе.