Вести
03. 03. 2015.
Зашто новинари преувеличавају доживљаје
Сезона лова на лажи се наставља. У мрежу је упао и један од најпознатијих конзервативних новинара у Америци, Бил О’Рајли, и то само неколико дана након што је због измишљених ратних авантура суспендован његов либерални колега, славни Брајан Вилијамс.
О’Рајли, звезда Фокс њуза, више пута је, како преносе амерички медији, преувеличавао опасност у којој се налазио као репортер, тврдећи да се у Салвадору обрео у селу у којем се одиграо масакр и да је извештавао са прве линије фронта на Фокландским острвима. Оба случаја су продрмала седму силу јер лажна сведочења њених посленика урушавају кредибилитет професије. И зато се сви питају да ли су О’Рајли и Брајан Вилијамс, за кога се испоставило да никада није био у хеликоптеру који су гађали Ирачани, жртве лоше меморије или суровог медијског такмичења које захтева од новинара да буду занимљиви колико и Шехерезада.
Звезда ултраконзервативне телевизије Фокс њуз на мети је критике јер је у својој емисији „Фактор О’Рајли”, као и у својим књигама, нетачно описивао догађаје из своје новинарске прошлости. Тврдио је да је током извештавања с немира у Лос Анђелесу 1992. био засут циглама и камењем. Једва је преживео, каже. Међутим, шесторо колега који су са њим били на задатку казало је за „Гардијан” да ништа од тога није истина укључујући и О’Рајлијеву изјаву да су га „напали демонстранти”. Саговорници британског листа наводе да се једини инцидент збио када је учесник протеста поломио једну камеру, а и за то криве свог колегу који се у четврт погођену нередима појавио у лимузини, одакле је узнемиреним демонстрантима повикао: „Да ли ви знате ко сам ја?!”
Пресолио је и догађаје из Јужне Америке, одакле се јављао као репортер Си-Би-Ес њуза. О’Рајли је на телевизији и у својим књигама тврдио да је извештавао са Фокландских острва за време рата између Аргентине и Велике Британије и да је присуствовао тамошњим борбама 1992. Испоставило се да, како пише информативни сајт „Мадер Џоунс”, није ни крочио на острва, а камоли осетио мирис барута. Неколико дана пред крај рата допутовао је у Буенос Ајрес, где је присуствовао демонстрацијама и то је све. У ствари није. И боравак у аргентинској престоници зачинио је измишљеном причом да је присуствовао борбама између снага реда и грађана, сценама у којима војници пуцају на учеснике протеста. Чак је казао да је војник и њему уперио пушку у чело и да је у Буенос Ајресу било толико страшно да је он био једини новинар Си-Би-Еса који је смео да изађе на улицу. Остали су се, наводно, крили у хотелу. Колеге су то демантовале. Преувеличавање је требало да О’Рајлију омогући кредибилитет извештача који зна шта је рат и који зато сме и да га заговара, а што је као један од новинарских јастребова и те како чинио. Жестоко је заговарао бомбардовање Србије 1999. Телевизији се јавио бивши амерички војник који је казао да је имао више од сто мисија у Вијетнаму и да после тог искуства мора да критикује новинара који хушка на рат.
О’Рајли му је одговорио: „А да ли сте икада доживели да вам непријатељ у главу упери М-16 (тип пушке)? То се мени догодило док сам покривао Фокландски рат.”
Као и Вилијамс, и О’Рајли је својевремено тачно извештавао с терена да би много година касније почео да кити биографију. Либерални недељник „Нејшен” дошао је до снимака на којима се види како се О’Рајли јавља из Салвадора 1982. не помињући било какав покољ или борбе. Касније је почео да тврди да се нашао у селу које су побуњеници сравнили са земљом и у којем више нема живе душе, да би видео-запис показао О’Рајлија у селу са пролазницима и понеком разрушеном кућом. Због великог скандала са Вилијамсом, сада се подсећа на О’Рајлијеве измишљотине за које се и раније знало. Једна од њих је да се налазио у кући агента ЦИА, умешаног у убиство председника Џона Кенедија, када је овај извршио самоубиство 1977. у свом дому на Флориди. Сазнало се да је О’Рајли тог дана био у Даласу и да није могао да, како је тврдио, чује пуцње из агентовог пиштоља. Тачно је да је истраживао Кенедијеву смрт, али многи оспоравају да је баш он ушао у траг поменутом човеку који се наводно убио да не би открио умешаност у атентат.
Многи се питају шта је све ово требало О’Рајлију, који зарађује 20 милиона долара годишње. Или Вилијамсу, који је на Ен-Би-Сију до јуче зарађивао 10 милиона долара и био најпопуларнији водитељ вечерњих вести у САД, да би данас био на шестомесечном неплаћеном одсуству. Зашто је Вилијамс измислио да се 2003. нашао у авиону који је погодила ирачка ракета или да је 2005. за време удара урагана „Катрина” посматрао како лешеви плутају улицама Њу Орлеанса? Зашто су обојица ризиковали каријере због нечега што се лако може проверити?
„Њујорк тајмс” је цитирао неурологе који тврде да људи могу да пате од когнитивног поремећаја због којег мешају догађаје. Међутим, колеге сматрају да су Вилијамс и О’Рајли пре жртве „инфотејнмента”, стандарда који од новинара тражи да и најгоре вести представљају на забаван начин, а да догађаје, посебно ратне, приказују као филмске заплете, напето, опасно и занимљиво. Један новинар Ен-Би-Сија је за „Вашингтон пост” казао да је Вилијамс одувек био приповедач, а они су увек у потрази за елементима добре приче. Ако је и тако, Вилијамс и О’Рајли потврђују да је драматизација клизав терен за новинаре. Обојица су се оклизнули и пали, и то наочиглед публике којој су толико желели да удовоље.
Коментари (2)
Остави коментар03.03.
2015.
"Истина" по наруџби
"Инфотејнмент" је блага реч за ово што се данас спроводи у западним и прозападним медијима. реч је заправо о фабриковању истине.
ОдговориПознато је правило неолиберално капиталистичких медија да у недостатку истине прибагавају њеном креирању тј. измишљању искључиво ради остваривања интереса. Први пут када новинар или било који медијски посленик пристане на злоупотребу медија прешао је границу са које се тешко враћа назад јер обично таква радња доноси одређени бенефит кога иначе не би било или би био мањи. Уласком у ту врсту "новинарства" постајете жртва уредника, власника медија или неког ко ће вас трајно уцењивати. Обично се завршава веома ружно по запосленог јер изнад њега увек постоји јачи који ће преживети. У Србији се управо спроводи поробљавање и контрола домаћих медија ради пласирања разних "истина". То је опасније и од цензуре и аутоцензуре. Слагати је опасније него прећутати. Жао ми је моје струке, третирају нас као робље! Ма, још горе. Као животиње, као стоку.
03.03.
2015.
Режирање храбрости
Као ратни репортер из Книна и Славоније 1991.године гледао сам неке новиаре из Србије како моле припаднике восјске, добровољце и територијалца да припуцају мало увис како би они тонски симулурали како се јављају са првих линија борбених окршаја.Три хаубице у селу Вера код Осијека су чак у време примирја грунуле по једну гранату на град да би сниматељ једне ТВ станице из Србије имао "прави кадар". А у Книну се међу новинарима говорили како је легендарни репортер РТС Крсте Бијелић често молио крајишке борце да рафално пуцају увис док би га његов сниматељ кадрирао како трчеђи у цик-цак симулира храбро пркоси киши метака са противничке стране. Читао сам и ратне извештаје са фронта у Славонији које су писале колеге које нису избијале из командних штабова далеко од линије фронта. Дакле и ми имамо новинаре који су волели да преувеличавају своју наводну храброст и чак за такву драматургију добијају и награде својих уредника и редакција...Свачег сам се нагледао и због тога скратио боравак на ратишту написавши по повраку у редакцију свој последњи текст о рату под насловом "Памет у главу, пушке у шошке"!
Одговори