Вести
03. 03. 2015.
Цензура
Бити једностран, то је тако људски, али понекад буде исувише људски, није то промакло Ничеу. Хоћу да кажем да једностраност зна да заслепи. Узмимо пример.
Убеђени републиканци поменуто друштвено уређење кују у звезде, за њих су све републике земаљски рајеви, дочим су све монархије трула и назадна места, иако сви укључујући и републиканце добро знају да то није тако и да на овом свет постоје одличне монархије и врло гадне републике. Тако стоји ствар и са цензуром.
Она се обавезно схвата као нешто лоше, а уопште не мора да буде лоше. Медији у Србији напросто вапе за том изумрлом установом. Сложићете се, надам се, да би било добро да многе бљувотине из новинчина никада не угледају светлост дана. Али мислим да цензура не би била добро решење за Србију, зато што је Србија Србија и зато што би српска цензура „секла“ политичке неподобности, а бљувотине пропуштала, а неке вероватно и додавала.
Строго узев, цензура је нека врста обрнутог омбудсмана. Омбудсман (покушава да) штити грађане од државе, цензура, пак, гледа да државу заштити од грађана и новинџија. Не будимо наивни, има ситуација када државу треба бранити од држављана и новинџија, али то није тема наше колумне. Које су, дакле, добре стране цензуре. Пре свега, то што ради по извесним правилима, а не по ћеифу. Цензор у својој канцеларији држи маказе и списак забрањених тема и шта цензор ради?
Чим налети на неподопштину исеца је и баца у кош, то јест, по новом, у рецyцле бин. Ух, баш гадно! Баш тирански. Слично су мислиле и власти у СФРЈоту. Можда ће ово млађарији зазвучати чудно, али у „тамници народа“ није било институције цензуре. Па како су и зашто су онда новинчине изгледале врло цензурисано. Е, то не знам. То питајте данашње демократске глодуре, већина их је каријере направила још за СФРЈотовг вакта.
Сложили смо се, дакле, да цензура има своје мрачне стране, хајде сада да се сложимо и око тога да помахниталост и разулареност а стање у нашим медијима се не може другачије описати имају своје мане. Ја се, да кажемо, залажем за селективну, тачније превентивну цензуру. Та се цензура не би бавила питањима „ко шта пише“, него ко уопште може да пише. Ако већ будући полицаји морају да прођу строге психолошке (и психијатријске) тестове, зашто ти тестови не би били обавезни и за дилбере и снаше који имају амбицију да пишу текстове.
Јуче написах да би у Србији, по свим правилима, требало да излазе два дневна листа. Али јуче сам био широке руке, данас нисам. Данас мислим да би се из целог српског новинџилука једва напабирчило новинара (у правом смислу те речи) за једну једину добру редакцију. Из неписмености, лошег укуса, кича, покварењаштва, не може произићи ништа друго осим неслободе, па и неслободе медија. Мислите мало о томе.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.