Вести
02. 03. 2015.
Медијске жељезаре
Распламсала се ових дана жестока полемика! Има цензуре, нема цензуре! Шта ја мислим?
Мислим да цензуре нема, али да то уопште није онолико добро колико се чини да јесте. А шта кажем - има ли притисака на медије. Има их! Одувек их је било. И биће их још. То није добро, али је логично. У Србији је, ваљда сте то приметили, све под притиском. Таква нам је и политика. А какве су перспективе? Е, то је тема наше данашње колумне.
Апсолвирали смо да су овдашњи политичари дилбери склони опачанама много горим од притисака на медије, хајде ми, за промену, да видимо какви су нам "неслободни" медији који "грцају" под јармом цензуре и диктатуре. Пре свега, мало пажљивијем посматрачу ће одмах пасти у очи да у Србији има јако пуно медија чија је пословна и уређивачка политика срачуната на то да буде "под притиском". И то притиском опште праксе, по систему - плати, па притискај. То је бедно, али чини ми се да није противзаконито, у сваком случају је неутуживо. И неискорењиво. Такви медији су она чашица сирћета која у трену сјебе хиљаду тона млека. Идемо даље? Какву су остали медији, првенствено новинчине? Е, они су - уз ретке часне и ретке изузетке - врло слични све популарнијој Жељезари Смедерево. У државама са мањим унутрашњим притиском од нашег, жељезаре се издржавају од продаје гвожђурије, као што се новинчине издржавају од продаје новинчина. У Србији, земљи посебности, није тако. Наша жељезара се издржава од свега другог само не од гвожђа, као што се и наше новинчине издржавају од свега осталог, само не од продаје својих примерака. Па од чега се онда издржавају наше новинчине и наша жељезара?
Ту, да кажемо, постоји читава лепеза извора прихода, почев од кукумавчења, дупеувлачења, преко код Марике на карике, закључно са транге-франге економијом, поштено да кажем, не знам тачно, ретко ко зна, али знам да се од продаје сопствених производа не издржавају. А опет, човек би, бацивши поглед на бројност разноразних новинчина "на трафици", рекао да је Србија новинџијска земља дембелија. У оноликом Торонту (2/3 Србије) излазе два листа, у Србији им се ни броја не зна. Јавља ми се да је притисак лакше вршити у гужви, а да би притисака било много мање када би, рецимо, у Србији излазила два солидна дневна листа, два недељника и један таблоид са власницима који се не крију од јавности, а који би се издржавали од продаје сопственог производа. За отприлике толико новина има и релевантних новинара, па би се и квалитет онолико побољшао. Као што смо, надам се, показали, српски медији болују од исте болести као и све друге ствари у Србији, а та болест би се ваистину могла назвати - мрак. П. С. Апропо наших "посебности". У Србији има и таквих, наоко слободарских медија, који ни сами нису с раскида да изврше притисак. Или бар да покушају. Мислите и о томе.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.