Вести
24. 02. 2015.
Цензура - старе и нове методе
Цензура и слобода медија су два повезана појма.
Дефиниција цензуре постављена је пре нове ере, преко Питагоре, касније у пракси усавршена преко папе Иноћентија, то јест његове Инквизиције. Папа Павле IV (1889) је чак прописао које књиге верници не смеју да читају...
Временом је цензура добијала нове следбенике и облике. Суштина је, међутим, увек бивала иста да до широких маса допру само оне информације које одговарају владајућим структурама.
Како раније, тако и данданас, циљ је јасан да народ мисли и верује да је добро само оно што власт ради. Све друго је субверзија, дакле анатемисано.
У Србији се, у новије време, примењују нове методе. Директни контакти, „пријатељске“ и покровитељске везе, па и притисци како код кога уместо забрана, којих је, ако се сетимо, издашно било крајем 80их прошлог века, под палицом тадашњег млађаног министара приправника из редова радикала.
Нема више потребе за драстичним потезима који изазивају неверицу и сумњу. Све је, просто, елегантно, подразумева се то јест, увелико се практикује аутоцензура.
Као у златна времена самоуправног социјализма, када такође није било ни забрана ни прогона, за разлику од првих двеју деценија владавине КПЈ/СКЈ.
Није згорег да подсетимо на сличност између „слободе говора“, и медија, у време „социјализма с људским ликом“, и данас „потпуне слободе“ коју, кажу, заступају странке на власти, радикалидисиденти, у напредњачком руху, и Слобини социјалисти у Дачићевој преобразби.
Онда смо имали три облика цензуре на свим нивоима, од најмање општине до Федерације: јавног тужиоца, који је забрањивао неподобне, партијске „идеологе“, који су се оглашавали ако се неко усудио да штрчи и, наравно, лично, новинарско, схватање „ слободе“ оивичено свешћу шта се сме и шта се не сме, с тим што многи нису претеривали ни у ономе „што се сме“.
Да ли је у данашњој Србији друкчије него што је било тада? Није баш све исто, али је такође слојевито, и још више разнолико и разуђено.
Да видимо, дакле, како стоји с цензуром на српски начин. Примера је све више. Пођимо од премијера, који је „мртав ладан“ српске медије разврстао на провладине и антивладине („а о Данасу да и не говорим“).
Уз власт су, пуном паром, „Информер“, „Вечерње новости“, Телевизија ПИНК. А има их још, у нешто друкчијој сразмери. Грађани су то знали и без његовог навођења. Свесни су како су Оља Бећковић, Љубица Гојгић, Зоран Кесић (наводно привремено) и неки други нестали са малих екрана, као што су свесни да главни уредник „Информера“, и након невиђеног међудржавног скандала са новом хрватском председницом, и даље крмани Пинковом „Тешком речи“ уз учешће угледних гостију.
Нема места чуђењу, зар није сам премијер управо та два медија означио као најприврженија његовој влади.
У последње време сведоци смо и својеврсне цензуре институција. Најизразитији пример те врсте притиска је специфичан по много чему. Реч је о заштитнику грађана Саши Јанковићу и сукобу између жандармерије и војне полиције који је као главни лик имао управо премијеровог брата.
Четири месеца траје непримерена полемика ко је крив. Можда је жандармерија употребила прекомерну силу о томе би требало да одлучи суд, али претходно и кључно питање је по ком законском основу „кобре“ чувају „највољенијег брата“.
Сам премијер није одолео да се не умеша у читав случај, његови сарадници такође, посебно војни експерт и „пробни пилот“ (како се кандидовао на путу до Скопља) и министар Гашић, док су напредњаци, у међувремену, покренули иницијативу за смену заштитника грађана!
Некако се намеће успутно поређење: да ли сте чули да се шпански краљ огласио поводом кривичне истраге, односно судског процеса против његове рођене, треба веровати и вољене, сестре?
Цензура је на известан начин присутна и у парламенту. Председавајући се према посланицима, пре свега опозиционим, понаша строжије него разредни старешина према ђацима свог одељења. Седи! Истекло ти је време! Искључићу ти микрофон! Добио си опомену! Бићеш удаљен из сале... Да ли се то наговештава „речник за преваспитавање посланика“?
А председник Републике има сопствени вид примене цензуре, као у поруци тужиоцу Вукчевићу, поводом случаја генерала Диковића: „Нека мало размисли шта он то копа по Србији“.
Заобилазећи суштину случаја, Председник рече да је Диковића морао да одликује, јер је одбрану Шапца од поплава беспрекорно извео...
Својеврсна „цензура“ је присутна и у самој Влади. Премијер је присутан у свакој „епизоди“, неки министри повремено, док се неки уопште не чују, али све се своди на безрезервну подршку премијеру. Недавно су ангажовани и сарадници из „Блеровог института“ са задатком да усаврше ту матрицу.
Подсетило ме то на својевремену изјаву британске премијерке Маргарет Тачер. Када су је новинари питали да ли јој смета што њени министри превише причају, одговорила је: „Не смета ми што превише причају, све док говоре оно што сам им ја рекла да кажу“.
Аутор је новинар, некадашњи главни уредник Танјуга
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.