Вести
10. 02. 2015.
Зашто нестају емисије са наших телевизија?
„Утисак недеље“, „Кажипрст“, „Инсајдер“, „24 минута са Зораном Кесићем“, „Вече са Иваном Ивановићем“... Ко је следећи?
Јесу ли медији стварно прекaрдашили или се њихова, не претерана, потреба да се позабаве озбиљним темама и, колико је могуће, одиграју улогу контролора система и чувара демократије, сматра толико субверзивном да невидљиве силе видљивих моћника све више посежу за „променама уређивачке концепције“, „маркетиншким триковима за повећање публике“, „нажалост неуспешним договорима о продужетку сарадње са дугогодишњим ауторима“. После сваког од ових и сличних изговора по нека позната и радо гледана емисија нестане са програма. Нека заувек, нека накратко. Као тотални опозив или само пацка.
Хоће Србија у Европу.
И треба.
Зато се постарала да у писане доказе те своје намере унесе што више тога европског, демократског, напредног. Ко хоће да зна какви су ставови Србије о слободном протоку информација, слободи изражавања, забрани цензуре, медијској независности од политичких и других утицаја, нека узме Устав и медијске законе и нека чита. Тамо све пише. Потпуна имплементација европског искуства. Али ко хоће то и да види, е, ту настаје проблем. Као у оном вицу када новинар пита Вучића: „Када ће да нам буде боље“, а он одговара: „Каква је то провокација, па већ нам је било боље.“
Ко скида неподобне емисије са програма? Ако неко мисли да је, у ситуацији када је најтеже доказати оно што је очигледно, могуће исписати конкретна имена, онда не спада у гледаоце споменутих емисија. Међутим, ни превише маште није нужно. Довољно је размислити о интересима и пронаћи мотив. Такође треба имати у виду да некадашња досетка из времена социјализма, да челницима власти и носиоцима разних функција није потребно да лично потежу преслишавања и забране у медијима, већ да се само потруде да на важна места у гласилима инсталирају своје људе или их, на овај или онај начин, преведу на своју страну, у потпуности функционише и данас. Ту није дошло до промена. У тој ствари нема петог октобра, вишепартијског парламентаризма и политичког плурализма. Тако се најлакше заобилази кључна одредница члана 10 Европске конвенције о људским правима, по којој слободан проток информација и слобода изражавања треба да се остварују „без мешања јавне власти“. Ко може да докаже да је неко званично нешто тражио, забранио, довео у питање? Јесу председник и премијер, Влада и министри мало више спомињани и критиковани, али они то стоички трпе и стрпљиво чекају да се новинари упристоје и да схвате колико је њихова улога деструктивна и непатриотска.
Заиста, није то као крајем осамдесетих и почетком деведесетих, када је неколико десетина новинара РТВ Нови Сад одувала „јогурт револуција“ или када је „догађање народа“ оставило без посла повећу групу новинара „Политике“. Нема ни пребројавања неподобних и подобних као средином јануара 1993. када је из РТС-а отерано 1.100 запослених! Тада су остајале емисије у које је ускакао неко други и чинио их „прихватљивим“. Сада се скидају емисије са лицемерним објашњењем да су биле сјајне, али је дошло до неспоразума. Епилог је исти.
У поплави таблоидизације, не само штампаних већ и електронских медија, недостатак толеранције, неспремност да се буде изложен критици, потискује, брише медијске садржаје озбиљне и у јавном интересу. Такав тренд само повећава простор свеопштој таблоидности у којој се поени за следеће изборе добијају лако, а у истраживачком и критичком новинарству много теже. Када прозивка дође до сопствене коже, онда се заборавља европски став из „Декларације о слободи политичке расправе у медијима“, по коме „званичници морају да прихвате чињеницу да су, нарочито путем медија, подложни јавном надзору и критици у погледу начина на који су обављали или обављају своје функције...“ и да се за „хумористички и сатирични жанр, на начин који је заштићен чланом 10. Конвенције, допушта већи степен претеривања и чак провокације, све док се јавност не доводи у заблуду у погледу чињеница“. Овакав облик новинарског приступа, носиоци јавних функција „дужни су да трпе“, како каже најновији Закон о јавном информисању и медијима из августа прошле године. Али, трпљење је тешко.
Да ли некога чуди што се нестајање појединих истраживачко-аналитичких и сатиричних, па и угрожавање неких лакших, ток-шоу емисија и разарање медијских сајтова, дешава истовремено са нападима на неке од истакнутих институција одбране слободе говора и заштите права грађана. Да ли је случајно што повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић и заштитник грађана Саша Јанковић све теже и уз велике притиске обављају свој посао? И они, као и медији, под лупом имају власт и остале центре друштвене моћи. Једноставно, то је природа ствари. Тако треба да буде када је на власти било која опција и било који појединац. Власт која то прихвати као поредак, као систем, доприноси демократији и с правом очекује да и сви остали носиоци политичких функција буду подвргнути истим облицима јавне контроле. Напротив, ако се моћ доживљава као право да се сузбију, зауставе, онемогуће другачија, критичка мишљења, да се ућутка други, то је приступ који нас враћа уназад.
Све, па и саму власт.
У праву је Оља Бећковић.
У Србији нема опозиције. Зато је све тако лако. Заборављају се историјска искуства и резони паметних људи, као онај Андре Жида који је тридесетих година прошлог века, по повратку из Совјетског Савеза, разочаран закључио: „Власт која поништава опозицију, провоцира тероризам.“ Тачно је да овде садашња власт није поништила опозицију. Опозиција се уништила сама. Али уживање у таквој околности није мудро. Неће се ништа решавати терором, али се треба сетити ауторитарног Милоша Обреновића и његовог страха од народа „који се ућутао“.
Случајно или не, највише познатих и грађанској јавности потребних емисија, нестало је са програма Б92. На овој радио-телевизији је и имало највише шта да се скида па ова медијска кућа, тако обнажена, постаје метафора наше укупне политичко-медијско-слободарске ситуације. Али ко мисли да су околности једноставније због тога што се могу уочити индиције да су и трустно тржиште, промене власника, тражење правог концепта, утицале на нестајање неких познатих емисија, тај пристаје на самозаваравање. Чак и када нам је јасно да се у условима незреле и недовршене транзиције неминовно јављају појаве које су у неким другим друштвима одавно прележане, не може да нам не буде непријатно што нисмо учили на искуствима других, него њихове грешке понављамо. Зашто новим власницима медија не одговарају садржаји који су били квалитетни и уз то имали високе рејтинге, дакле били профитабилни? Зашто се неко одриче вредности коју је стварао или у коју је годинама улагао? Одговор на то питање скривен је у оном истом колоплету интереса и мотива који су споменути у вези са влашћу. Имати моћ, а не наметати своју вољу другом, једна је од бољих дефиниција демократије. То је могуће само уз демонополисану јавну сферу, која подразумева слободну расправу о свим темама и спремност за дијалог. Нема бољег начина да се такав приступ докаже од подршке медијима спремним да нам указују на грешке које чинимо.
(Аутор је професор Факултета политичких наука у Београду)
Коментари (4)
Остави коментар13.02.
2015.
nikome nije potreba
Dosta jadikovanja nad TV B 92. Ta se televizija demontira jer nikome nije potrebna. Rasturaju se oni koji su je napravili. Sada im je samo trošak.
Одговори13.02.
2015.
Čemu nervoza
Sve ima svoj vek trajanja. Postavke Radeta Veljanovskog su u osnovi tačne ali se ne odnose na našu situaciju. Emisije , bar one kojih više nema, su se potrošile, autori umorili, treba ih pustiti da da se pojave u nekom novom izdanju. za one koji žale za Oljom, : Olja Bećković će uvek ostati Olja Bećković, samo je treba pusttiti da se konsoliduje. Ni incpiracija kod Kesića nije nepresušna, nije slučajno uzeo odmor.Problem je u tome što smo nervozni, pa ne znamo šta hoćemo, a i televizija nam je malo dosadila, pa uzroke tražimo tamo gde ih nema
Одговори11.02.
2015.
Naricanje
Dok objektivni TV gledaoci pozdravljaju ukidanje Bećkovićkinog "Utiska nedelje, Sarape i drugih očigledno opozicionih TV poslenika, Veljenovski ne prestaje da nariče nad njihovom sudbinom.
Одговори11.02.
2015.
Autor ne gleda TV
Ivan Ivanovic ide kao sto svi mogu da vide. Kesic je na pauzi kao i sveke godine u ovo vreme. Kaziprst ide u drugom terminu.... jedino spustacica slusalice ne ide. Cemu ovakvi tekstovi
Одговори