Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
14. 09. 2009.
Председников потпис одгодио проверу
Проф. др Зоран Ивошевић
Лични став
Народна скупштина је 31. августа 2009. године донела Закон о изменама и допунама Закона о јавном информисању (даље: Закон).Закон је усвојен по хитном поступку. Према члану 161. став 2. Пословника Народне скупштине, хитан поступак се примењује у околностима које се нису могле предвидети, под условом да би недоношење закона у таквом поступку могло проузроковати штетне последице по живот и здравље људи, безбедност земље и рад органа и организација.
Иако није било ни таквих околности ни тих услова, Закон је донет у журби, упркос члану 77. став 1. Закона о државној управи који налаже да се у припреми закона од посебног значаја за јавност спроведе јавна расправа.
Било је и накнадне журбе, јер 31. август 2009. године није само дан изгласавања Закона, него и дан његовог проглашења и објављивања, што је онемогућило оцену уставности Закона пре ступања на снагу, у смислу члана 169. став 1. Устава.
Елиминисање пренаталне оцене уставности говори да актери журбе већ страхују од могућности да Уставни суд неке његове одредбе прогласи неуставним. Страховање је оправдано.
Према члану 50. став 1. Устава „свако је слободан да без одобрења на начин предвиђен законом, оснива новине и друга средства јавног обавештавања“, при чему речи „свако“ обухвата и физичка и правна лица.Закон не следи ову уставну одредбу.
Новелирани члан 14. став 1 - прва реченица предвиђа да јавно гласило може оснивати само домаће правно лице. Физичко лице се не помиње. Не помињу се ни страни оснивачи, иако странци, у складу са међународним уговорима, имају иста права као и наши држављани, ако Уставом и законом није друкчије одређено (члан 17. Устава).
Новелирани члан 14. став 1 - друга реченица предвиђа да се јавно гласило уписује у регистар који, по члану 14.б Закона, води организација надлежна за вођење регистра привредних субјеката, на начин који уређује ресорни министар. Ако Устав одређује да се јавно гласило оснива слободно, његово постојање не може бити условљено никаквим актом органа власти, па ни актом уписа у регистар привредних субјеката. Утолико пре што јавно гласило и није правни субјект, јер по члану 11. став 2. Закона о јавном информисању, нема својство правног лица. Овде је реч о условљавајућем упису због две консеквенце: прва је што ће оснивач бити драстично кажњен ако издаје јавно гласило које није регистровано (члан 92а став 1); друга је - што брисањем из регистра долази до престанка јавног гласила (члан 14а став 3). Ове консеквенце гуше слободу оснивања новина и других средстава јавног обавештавања.
Иако Устав, у члану 58. став 1, јемчи мирно уживање својине и других имовинских права, члан 14а Закона забрањује оснивачу да располаже правом на јавно гласило и правом на издавање јавног гласила. Ограничења права на имовину су могућа ако су у јавном интересу и уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Ове услове поставља члан 58. став 2. Устава, а поменута забрана их не уважава.
Закон уводи бруталне новчане казне и друге санкције за привредне преступе против: оснивача јавног гласила (члан 14а став 6; члан 92. ст. 1 и 2; члан 92б ст. 1, 2, 3. и 5), одговорност лица у јавном гласилу (члан 92а став 3 и члан 92б ст. 4) и одговорност уредника јавног гласила (члан 92б став 4). Заштитна мера привремене обуставе делатности издавања јавног гласила, чије се доношење буквално налаже надлежном јавном тужиоцу и суду (члан 14а ст. 5 и 6), грубо нарушава не само слободу медија него и самосталност органа гоњења, односно самосталност и независност суда. Повреда забране располагања имовином, нарушавање презумпције невиности и угрожавање развоја малолетника, не могу бити привредни преступи, по самој њиховој дефиницији, јер њима не повређују правила о привредном и финансијском пословању. Одговорни уредници се не баве применом тих правила, па не могу бити учиниоци привредних преступа, у смислу њиховог правог значења. Ако се узме у обзир да Закон енормно увећава и новчане казне за већ предвиђене прекршаје, не може се избећи закључак да прекомерне санкције не служе заштити слободе медија него утеривању страха код оних који ту слободу треба да уживају. Такве санкције својом драстичном непропорционалношћу, стављају медијске посленике у неповољниј положај у односу на све друге субјекте који учине исте или сличне кажњиве радње, што иритира забрану дискриминације из члана 21. став 3. Устава.
Одредбама на које смо упозорили заједничко је што слободу медија - ограничавају. Устав и то допушта, али само кад је неопходно да се спречи: 1) позивање на насилно рушење уставног поретка, 2) нарушавање територијалног интегритета земље, 3) пропагирање рата, 4) подстрекивање непосредног насиља, 5) заговарање расне, националне и верске мржње и 6) подстицање дискриминације, непријатељства и сваког насилништва (члан 50. став 3). Потребан је још један важан услов: да ограничење буде пропорционално како не би задирало у суштину слободе која се ограничава.
На основу свега што је речено, могло би се устврдити да Закон није донет у складу са Уставом. Али, о томе треба да одлучи Уставни суд. У ту прилику би већ дошао да председник Републике није експресном брзином потписао Указ о проглашењу Закона и тиме онемогућио оцену његове уставности пре ступања на снагу. Друга прилика је на видику пошто је редован поступак за оцену његове уставности већ најављен. Тај поступак ће бити спорији од пропуштеног (који би био окончан за седам дана), јер Уставни суд решава предмете по редоследу њиховог пријема, али ако постоје важни разлози (у које спада и посебна заинтересованост јавности) предмет се може узети у рад и приоритетно. У том поступку Уставни суд може одредити и привремену меру забране доношења појединачних аката којима се извршава Закон ако оцени да би се тиме спречило наступање неотклоњивих штетних последица. Ако то не учини, вођење поступка за оцену уставности Закона неће бити сметња његовој примени.
Да се актери журбе у доношењу Закона не би превише радовали његовој примени, ваља упозорити да се одговорност (било које врсте) за објављену информацију заснива на кривици, која се не може утврђивати независно од новинарске пажње. Према члану 3. став 1. Закона о информисању, новинар и одговорни уредник дужни су да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности провери њену, истинитост и потпуност. Ако то учини, с пажњом примереном околностима и средствима примереним новинарској професији, и ако стекну убеђење да она одговара стварности, не могу бити криви што су информацију објавили, а без ње нема ни санкције. Биће криви односно кажњени, ако су знали или могли знати да информација не одговара стварности, па је ипак објаве. Наравно, лицу из информације увек стоји на располагању право на исправку и право на одговор.
Кад оснивач јавног гласила одговара за своје поступке, правила о новинарској пажњи не утичу на његову одговорност. Али, ако одговара за поступке новинара или уредника, онда та правила утичу и на његову одговорност, јер се код одговорности за другог не може прекорачити мера одговорности учиниоца кажњиве радње.
Аутор је редовни професор Правног факултета Универзитета Унион
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.