Вести
10. 02. 2015.
Љиљи Марлен
Љиља се Смајловићка баш расписала, уводници пиче ли пиче. Потегнем тако у свету неђељу па прочитам Смајловићкин култни текст „Носталгија за деведесетим“, у коме се најстарија глодурка на Балкану острвила на неке овдашње невладине организације и невладине даме.
Наравно, у свом препознатљивом стилу, у рукавицама од гвоздене чипке, сва у марципану и облацима шећерног праха.
Ма о чему иначе писала и ма колико се великих тема дотицала, Смајловићка у ствари увек пише о себи, и то са љубављу, и у суперлативима, то је опште место и паламудерска „Носталгија за деведесетим“ не би разлог да зашиљим плајваз да се једна од ствари из тог текста не уклапа у наш кратки курс сељачке филозофије, а та ствар је цинкарење.
Сећате ли се како је Смајловићка ономад Пановића оптужила да агресију НАТО пакта не зове како је то она строго прописала агресијом, него је зове...
Колико се сећам није навела како Пановић НАТО агресију зове, али то није ни важно, важно је неког одрукати, а себе представити као заштитника „наших“ интереса. А Смајловићка баш зна шта су „наши“ интереси и то у свим режимима. Ваљда зато и уређује Политику из режима у режим.
Но, добро, Пановић се овога пута извукао, али су под лупу Смајловићкине будне пажње доспели неки „миљеници Америке“ реч „плаћеник“ није употребљена, али је инсинуирана који нису добри, друштвено прихватљиви „издајници“ каква је вактиле Љиљи била, тамо негде, деведесетих, у време када се састајала са „изасланицима америчких председника“, али је упркос тим састанцима остала „патриота“ и критиковала Америку, како пред Американцима, тако и по новинчинама за које је писала.
И све тако нешто и све у том стилу, ко има стомак нека прочита, али нека му кеса буде при руци, а ми прелазимо на ствар. Мени се, право да вам кажем, чини да је потуљена подела на патриоте и непатриоте, коју Смајловићка пропагира, заговара и на чије се чело ставља, не тако далека рођака поделе на аријевце и Јевреје и да заједно са другим паљевинама долива уље на ватру овдашњег друштвеног расула.
Да сам ја, почем, држава Србија или бар државино попечитељство за културу и информације, позвао бих Смајловићку на разговор и затражио јој доказе за непатриотизам објеката њених денунцијација, а ако Смајловићка те доказе не би била у стању подастрети, онда бих јој скренуо пажњу да престане да кења по дворишту или бих још боље пресавио табак па написао кривичну пријаву због расне, верске и осталих дискриминацију у коју спада и патриотска дискриминација.
Наравно, од тог посла нема ништа, јер се држава Србија устручава да писне пред било којим сирочетом које се самопрогласи за патриоту, некмоли пред Смајловићком, ајдукженом. Понестаде карактера па ћу бити кратак: Патријо Србијо, зар се никад не запиташ да ти можда овако лоше иде зато што су ти патриоти овакви какви јесу.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.