Вести

07. 02. 2015.

Аутор: Момчило Петровић Извор: kurir.rs

7 новинара који су исписали историју српске штампе

Поједини људи обележили су настанак и развој новинарства на нашим просторима.

 

Димитрије Давидовић – отац српске штампе 

1. Младић из Земуна 1813. године покренуо је Новине сербске из царствујушчег града Вијене, први лист на нашем језику. Димитрије Давидовић рођен је 1789. у Земуну, у приземној кући која је сачувана до данашњих дана и налази се у Главној улици број 6. 

Неуспешан студент

У петој години прележао је велике богиње, због чега је доцније имао рошаво лице и оштећен вид. Студирао је у Пешти, прво филозофију, а затим медицину, али никад није стекао звање лекара. С колегом са студија, Димитријем Фрушићем, упустио се у издавање новина. Њих двојица тражила су за то дозволу од цара Франца лично, истичући да су Срби једини народ у аустријској царевини који нема своје новине и да ће њихово издавање одвратити Србе од православне Русије. Први број листа Новине сербске из царствујушчег града Вијене изашао је из штампе 23. августа 1813. године. У почетку су излазиле сваког дана осим недељом и празником, а од 1817. до 1822. два пута недељно. Позив на претплату послат је у 1.000 општина у Аустрији у којима су живели Срби, а посебним писмима Давидовић се обратио истакнутим појединцима. Уочи првог броја било је скупљено 100 претплатника, а током наредних година највише их је било 450. Новине сербске, што се вести тиче, у почетку нису могле да се похвале актуелностима. Кад су покренуте, Турци су у Србији у крви гушили Карађорђев устанак, али аустријска цензура, због очувања односа с Цариградом, није дозвољавала штампање вести о томе. Стега цензуре попустила је касније тог лета, па је тек у 38. броју објављена прва вест о догађајима у Србији. Највише се писало о Наполеоновим ратовима, а занимљиво је да су Новине сербске од првог броја објављивале курсну листу, што је било веома значајно за трговце, који су чинили већину читалачке публике. Неко време уредник у новинама био је и Вук Караџић. 

Прогон из Аустрије

Због јавног противљења због превођења Срба у Далмацији у католичанство, Димитрије Давидовић морао је 1821. из Аустрије да бежи у Србију, а Новине сербске су мало касније забрањене. Кнез Милош му је прво давао секретарске и преводилачке, а затим и дипломатске послове, шаљући га неколико пута у Цариград. На крају је Милош Давидовићу поверио писање закона за младу српску државу и првог модерног српског Устава, донетог на Сретење 1835. године. Био је министар просвете и унутрашњих дела.На почетку 1834. у Београду је обновљено излажење Новина србских, овог пута као службеног гласила. Давидовић је био њихов уредник две године, док га Милош није сменио.Умро је у Смедереву, сиромашан, 1838. Новине србске нису пренеле вест о његовој смрти, али су о томе извештавали српски листови из Пеште.

Пера Тодоровић - таленат без морала

2. Син свињарског трговца злоупотребљавао је закон о слободи штампе и говорио да „лаж трчи брже од сваке исправке“. Пера Тодоровић родио се 1852. у Водицама крај Смедеревске Паланке као трећи син богатог свињарског трговца. Из београдске гимназије избачен је кад је у шестом разреду одбио да прими причешће. Школовање наставља у Пешти и Новом Саду, где је упознао Светозара Марковића, који је у Србију донео социјализам, а онда у Цириху, где је почео да се дружи с Николом Пашићем.

Први ратни репортер

Због развијања црвене заставе на којој је писало „Самоуправа“, 1876. године био је осуђен на робију, али је пуштен да као добровољац иде у рат против Турске. Из рата се вратио с „Дневником једног добровољца“, узбудљивом ратном хроником која га чини првим нашим ратним репортером. На финансирање Марковићевог рада потрошиће читаво своје наследство, а с Пашићем ће основати Радикалну странку. Тодоровић је, борећи се за ову странку, до крајности злоупотребљавао тадашњи закон који је давао слободу штампи. Он је први наш новинар који се систематски служио измишљотинама, клевећући министре из Напредне странке. На демантије се није обазирао јер, како је говорио, „лаж трчи брже од сваке исправке“. Историчар Слободан Јовановић казао је да је „страначки фанатизам код њега створио право морално слепило“. С Пашићем и осталим радикалским првацима подигао је Тимочку буну. Кад је буна пропала, Пашић је побегао у Бугарску, а Тодоровић и другови су осуђени на смрт. Краљ Милан их је помиловао, а после тога се Пера Тодоровић раздвојио од радикала и Пашића, који ће против њега водити жестоку кампању, прогласивши га чак хомосексуалцем. Ватрени политички активиста, Пера Тодоровић тада се окреће издаваштву новина које је устројио као предузеће које доноси паре. 

Петпарачки лист

Године 1889. откупљује Мале новине и претвара их у први модерни дневник у Србији. Спушта им цену на пет пара (отуда код нас израз „петпарачки лист“) и продаје преко колпортера, који се тада први пут појављују у Београду. За разлику од других листова, Мале новине нису почињале политичким уводницима, већ најновијим вестима. Објављивао је и временску прогнозу, лутријски извештај, вести с пијаце, црну хронику и вицеве... Касније их је још више учинио комерцијалним: у другим листовима човек је могао да плати и објави оглас, код Тодоровића је по истом принципу могао да објави чланак. Није морао сам ни да их пише, било је довољно да уреднику да упутства. Говорио је да ништа не пише против свог уверења, али да је право да они којима његови чланци иду у прилог - приватни људи, поједина удружења, јавне власти - награде његов труд... Умро је 1907. године. 

Крсто Цицварић - творац српских таблоида

3. Отац такозваног револверашког новинарства објављивао је најмаштовитије и најпикантније трачеве. 
Крсто Цицварић отац је српских таблоида и уредник чије је име постало синоним за „револверашко новинарство“. Рођен је 1879. у Никојевићима на Златибору. У ужичкој гимназији одбија да похађа часове веронауке и изјављује да је „атеиста“ и „безбожник“, па бива избачен.

Без школе

То је све што је имао од школе, ако се не рачуна неколико месеци током којих је почињао да студира филозофију у Београду и у Бечу, па је одустајао јер му је увек неко или нешто сметало. Али то га није спречило да напише расправе „Основни проблем философије“, „Шта је метафизика“, „Идеализам или материјализам“ и још неколико сличних. Није јасно да ли се борио у балканским ратовима или је дезертирао из уверења, али се зна да је Први светски рат провео у злогласном заробљеничком логору Нежидеру у Мађарској.После ослобођења из логора почиње да пише у Београдском дневнику. На мети су му најчешће били радикали као странка и Никола Пашић и Стојан Протић као њени први људи. Пашић је био „лопурда“, „олош“, „зликовац“ и на крају „најкоруптивнији човек за кога зна историја Србије“, а за Протића је писало и ово: „Кад је г. Протић после ослобођења кандидован за председника владе, нико није правио питање због тога што је његова жена била блудница, чије је свако дете имало по четири-пет отаца. “У Цицварићевим новинама убиства и несреће описивани су с највише детаља, трачеви су били најмаштовитији, а сексуалне афере најпикантније: „Своје блудне радње са Милицом г. секретар проводио је како кад: у својој или намесничкој канцеларији, а често и у свечаној сали... Како сазнајемо, овај др Душан Петровић је радикалски кандидат за намесника Министарства правде. “

Стрељан због СССР

Године 1929. прелази у Балкан, чији је власник Светолик Савић. Осим што се бавио новинарством, продавао је и траве за лечење рака, туберкулозе, падавице и црног пришта. Пашић је у међувремену умро, па је главна мета Цицварићевих напада Влатко Мачек, председник Хрватске сељачке странке, за кога се каже да је „јеврејско копиле“. У Балкану је посебно популарна рубрика „Ми то нисмо рекли“, у којој су читаоци могли да оговарају колико им је воља. Наравно, анонимни. Тако један пита: „Шта је са истрагом поведеном противу Душана Анастасијевића, економа бановинске болнице у Шапцу, за дело ванприродног блуда с болничарем Илијом?“ Због текстова у којима је блатио СССР и чланака преузетих из француских и енглеских десничарских новина, сумњичен је, изгледа с правом, да прима новац од Хитлерове Немачке. Други светски рат затекао га је у Београду. Готово слеп, повремено пише за окупацијске листове, па га партизани у октобру 1944. године због тога, а и ранијих напада на СССР, стрељају. 

Свако дете пет отаца

Крсто Цицварић за Протића писао: „Кад је г. Протић после ослобођења кандидован за председника владе, нико није правио питање због тога што је његова жена била блудница, чије је свако дете имало по четири-пет отаца“.

Владислав Ф. Рибникар - оснивач Политике

4. Дипломац Филозофског факултета с братом Дарком покренуо је најдуговечнији лист на овим просторима.
Владислав Ф. Рибникар рођен је 1871. године у Трстенику као најстарији син Словенца др Фрање Рибникара и Српкиње из Хрватске Милице рођене Срнић. Школовао се у Јагодини и у Београду, где је 1892. дипломирао на историјско-филолошком одсеку Филозофског факултета у Београду. Студије је наставио у Француској и Немачкој, али се после убиства Александра Обреновића и краљице Драге 1903. године и доласка Карађорђевића на власт враћа у Београд. Верујући да наступа ново време у Србији, а под утицајем искустава из Француске и Немачке, заложио се за промовисање демократије и слободе штампе. Покренуо је дневни лист Политику, чији је први број изашао 25. јануара 1904. године. 

Смрт на фронту

Владислав Ф. Рибникар био је њен директор, а његов брат Дарко одговорни уредник од првог броја до друге половине 1914. Тада су, на самом почетку Првог светског рата, он и Дарко мобилисани као резервни официри, док је трећи брат др Слободан био војни лекар. Сва тројица су отишла на фронт. Рибникари су, иначе, учествовали и у балканским ратовима и били су рањавани: Владислав на Једрену, а Дарко у Кумановској бици. Оснивач Политике истицао се јунаштвом, па је забележено да је у униформи аустроугарског официра, с тројицом преобучених млађих официра, поставио динамит у непријатељске ровове на фронту код Крупња, што је непријатељу нанело велике губитке. Дарко Рибникар погинуо је код Беле Цркве 31. августа 1914. године командујући митраљеском четом. Владислав Ф. Рибникар био је капетан на положају у оближњој Пецкој, па је сахранио брата. Сутрадан, 1. септембра 1914. и сам је смртно рањен аустроугарском гранатом. Умирао је 11 сати...По завршетку Првог светског рата регент Александар Карађорђевић купио је од супруге Владислава Ф. Рибникара Милке породично имање на Дедињу да би на њему подигао Бели двор. Милка је распродала чак и лични накит да би поново покренула Политику. На чело листа почетком 1919. године стаје једини преживели брат др Слободан, који је из рата изашао с чином санитетског потпуковника. После његове смрти 1924. године наследиће га син Владислав, који ће на том положају остати готово три деценије. 

Промена главе

Све до 2007. године уз препознатљиву „главу“ листа, име Политика било је исписано словима која је својеручно нацртао Владислав Ф. Рибникар, а на насловној страни новина стајао је оквир с именима браће Рибникар и датумом њихове смрти. Руководство листа, председник Управног одбора Срђан Јанићијевић, иначе зет Матије Бећковића, и Љиљана Смајловић, главна уредница, 25. јануара 2007. године уклонило је њихова имена с насловне стране и изменило нека слова у називу листа. 

Предраг Милојевић - сведок века

5. Новинар из Рама 1930. интервјуисао је Адолфа Хитлера завршивши текст упозорењем да је реч о врло опасном човеку.
Предраг Милојевић рођен је 1901. у Раму на Дунаву, где му је отац био царински чиновник. По завршетку гимназије уписао је студије филозофије. Чувени професор и наш највећи филозоф Брана Петронијевић још као студента узео га је за свог асистента, али је Милојевић већ у деветнаестој години живота почео да пише за Политику и напустио је студије пре дипломирања.

Интервју с Фирером

Новинарску каријеру почео је као аутор хумористичке рубрике у којој је исмевао унутрашња политичка збивања. Брзо је стекао популарност, али му је рубрика угашена кад је краљ Александар 1929. године завео диктатуру. Политика га шаље за дописника из Берлина, па Лондона... У Берлину је 1930. године интервјуисао Хитлера. Доцнији диктатор тада је био вођа мале и потцењене странке, али је Милојевић текст завршио упозорењем да је реч о врло опасном човеку. Шест године касније, кад је Хитлер био на власти, Милојевић је због својих извештаја протеран из Немачке. Током своје новинарске каријере био је протеран из још четири земље јер су владајући режими били незадовољни његовим критичким текстовима. Имао је прилику да интервјуише најистакнутије европске државнике и да буде сведок догађаја који су обележили историју наше цивилизације у двадесетом веку. На почетку окупације Југославије 1941. године Милојевић је радио за колаборацинистичко Ново време. Због тога му је после ослобођења било забрањено да пише.
 
Преводио класике

Тада се бавио превођењем романа Кафке, Хемингвеја, Грејама Грина...Из Политике је отишао у пензију 1961. године, али је наставио да пише све до смрти 1999. године. Као дописник из Немачке упознао је и своју жену Ирмгард-Вири Краузе, ћерку богатог берлинског архитекте. У једној несрећи страдао му је син јединац, па је после женине смрти Предраг Милојевић сву своју имовину завештао фондацији за школовање и награђивање новинара. Реч је о великом имању: кући у Берлину и имању у околини овог града, вредним око 1.300.000 марака, старој девизној штедњи од 350.000 марака и стану у центру Београда од око 170 квадрата.Милојевић је именовао петорицу својих пријатеља за стараоце овог фонда. Требало је да се од годишње камате од око 50.000 немачких марака додељују стипендије и награде, а да се главница чува. Даљи Милојевићеви рођаци, међутим, покренули су пред судом процес обарања тестамента, па ова последња жеља старог новинара још није спроведена у дело.

Југ Гризељ - марљиви хроничар обичног живота

6. Чувени новинар који је био на Голом отоку волео је да пише о свакодневици и људима које је сретао у пролазу или суседству. 

Југ Гризељ, један од најистакнутијих новинара који су икада радили на овим нашим просторима, рођен је 1926. у месту Врлика у Далмацији. Гимназију је завршио у Сплиту, а онда је отишао у партизане. После рата студирао је у Београду на Новинарско-дипломатској високој школи, али је његово школовање прекинуто, јер је 1948. године проглашен за симпатизера Стаљина и Совјетског Савеза и упућен је на Голи оток. 

Непријатељ социјализма

Као „робијашу“ и „непријатељу социјализма“ није му по доласку из голооточког логора било дозвољено да ради у новинама. Тек 1968. примљен је у редакцију новооснованог недељника Младост - али не да пише, него само да ради у документацији. У Вечерњим новостима је пуних седам година, од 1969. до 1976, шест пута недељно, на петој страни листа објављивао своје коментаре под насловом „Из мог угла“. Теме је бирао из новина, из суседства, из сусрета, у пролазу, а тицале су се свакодневног живота, малих и великих мука обичних људи, али и озбиљних друштвених и политичких проблема. Основна порука тих текстова била је да се морају волети и поштовати човек и његово достојанство, да ништа није црно-бело и да не треба да свако има право на своју истину. Из Новости прелази у Нин, где је запамћен по многобројним интервјуима с познатим личностима са домаће и међународне сцене, међу којима су били и Питер Јустинов, Курт Валдхајм, Ђани Ањели, Стане Доланц, Сајрус Сулцбергер, Стипе Месић, Фицрој Маклејн и Оријана Фалачи. Писао је за љубљанско Дело, сплитску Слободну Далмацију - за коју је, између осталог, извештавао из Пекинга 1988. - и мариборски Вечер. Био је један од оснивача београдског недељника Време. Према његовим сценаријима снимљена су три играна филма - „Црни бисери“, „Чудна девојка“ и „Острва“.

Председник УНС

Био је први тајним гласањем изабран председник Удружења новинара Србије (1987-1989). Умро је у Београду 1991. У једном од ретких интервјуа које је он дао, о новинарству је рекао следеће: „Задовољство није у томе да се разговара с краљевима, него да се откривају занимљиви људи, а њих има толико да човек тога није ни свестан... Отићи код Курта Валдхајма у Њујорк или код председника Швајцарске, то је чиста рутина, то је лук и вода. Много је занимљивије и узбудљивије, а и људскије, направити интервју с Миљенком Смојем, сплитским новинаром. 

Што мање мућкова

„Кад се људи примају у новине, не праве се готово никаква истраживања, а сматра се да је најважније да је човек писмен. Мислим да је то најмање важно! Мислим да је најважније да у новинарство стигну добри људи, да буде што мање мућкова“, испричао је Југ Гризељ.

Александар Тијанић - последњи југословенски новинар

7. Славни колумниста нападао је Милошевића, а затим био његов министар, радио кампању за Зорана Ђинђића и ДС, па саветовао Војислава Коштуницу... Александар Тијанић рођен је 1949. године у Ђаковици, где је завршио средњу школу. Уписао је студије новинарства у Београду, али их није окончао, јер је у међувремену као талентовани студент почео да пише за Нин.

Преокрети

На промоцији романа „Нож“ Вука Драшковића 1982. године устао је из публике и обратио се сали пуној острашћених националиста: „Повероваћу вам да су Срби небески народ ако бар један од вас сада изађе на бину и покаже да уме да лети!“
Две године касније поверено му је уређивање Интервјуа, од којег је направио читан и угледан магазин. У својој каријери с успехом је уређивао и Спортски журнал, ТВ Политику, БК телевизију, коју је сам конципирао, Европљанин и РТС. Био је власник и главни уредник дневног листа Грађанин... Уочи распада Југославије славу је стекао својим оштрим и духовитим колумнама, неуморно их пишући за листове од Вардара до Триглава. У љубљанској Младини, сарајевском Ослобођењу, загребачком Данасу, сплитској Слободној Далмацији... сецирао је тадашње друштво и храбро писао о Слободану Милошевићу, који је тада крчио пут према трону. Доцније ће, од 1994. до 1996. године, бити министар за информисање у влади Мирка Марјановића. Учествовао је у креирању изборне кампање Зорана Ђинђића и Демократске странке, а после 5. октобра 2000. био је саветник за информисање председника Југославије Војислава Коштунице.

На челу РТС

Од марта 2004. до смрти био је на челу РТС. Према речима Радоша Бајића, управо је Тијанић био најзаслужнији што је снимљена ТВ серија „Равна гора“, која је требало да „донесе нову историјску истину о почетку Другог светског рата“. Умро је 2013. године. Његова смрт забележена је у целом региону, а у некрологу загребачког Јутарњег листа, између осталог, поменути су и његови политички и идеолошки заокрети: „Тијанић, јунак наше младости, постао је негативац наше зрелости. Преварио је и једне и друге. Служио и једнима и другима, уверен да служи само себи (...) Био је од оних људи који су волели да буду невољени, јер су, наводно, желели да буду своји. У Хрватској су га волели, па нису, а у Србији нису, па јесу, а сада је више тешко одредити тај њихов узајамни однос. Колико је Тијанић заиста био свој, показаће време, али многе његове колумне из тих давних времена 90-их и данас пију воду, па из којих год разлога биле тада свесно или несвесно написане.“