Вести
04. 02. 2015.
Др Дубравка Валић Недељковић са Филозофског факултета у Новом Саду
Домаћу публику ваља образовати
Медији у Србији данас говоре неслободним језиком и то се може уочити и на експлицитном и на имплицитном нивоу, дакле на нивоу изреченог и написаног и на нивоу „читања између редова“ на шта смо се већ добро навикли.
Међутим, свако такво „читање“ доводи истовремено и до „учитавања“ свега онога што свако од медијских конзумента има као свој лични „пакет“.
Што је порука нејаснија и евазивнија, учитавање је веће, и то доводи до неразумевања суштине информације, каже у разговору за Данас Право др Дубравка Валић Недељковић, шефица Одсека за медијске студије на Филозофском факултету у Новом Саду.
„Различита истраживања сведоче о томе. На пример, према последњем извештају организације Репортери без граница ослободи медија за 2014. годину Србија се налази на 54. месту од укупно 170 земаља које се рангирају, што значи да је од прошле године оцењена за 9 места горе. Земље се рангирају на основу неколико критеријума за независност медија као што су медијски плурализам, законски оквир, окружење и самоцензура, транспарентност и инфраструктура. Организација Freedom house у извештају о слободи штампе за 2013. годину Србију је оценила као медијски делимично слободну.
Какве поруке медији данас преносе?
На сајту Цензоловке недавно је објављено да су „дневне новине невероватних 877 пута ставиле премијера Александра Вучића на насловну страну током 2014. Од тога тек 6 (шест) пута у негативном контексту. Новак Ђоковић, Светлана Ражнатовић, Томислав Николић и Ивица Дачић заједно имају мање насловних од Вучића“. То указује најочитије колико медији нису критичко око јавности, односно они који би требало да пропитују остваривање јавног интереса у друштву. Дискурс наших медија је млако неутралноудварачки. Преносе углавном само поруке политичких центара моћи. Они исти који одлуке доносе, о тим својим одлукама нас информишу путем медија, те одлуке „дискутују“ са нама као јавностима преко медија и на крају закључују у медијима о томе шта ваља нама чинити у односу на одлуке које су без нашег утицаја и донели. Медији су, наравно не сви, али углавном, само некритички, безгласни посматрачи и преносиоци догађаја, појава и деловања јавних личности. Дакле, нису аналитичари, они који постављају друштвену агенду тема које сматрају да су од јавног интереса и о којима би требало да се у јавној сфери расправља, они не деконструишу јавне политике, они их само преносе у јавност. Наша истраживања медијског дискурса указују да је недовољно медијске иницијативе, а превише политичке елите у садржајима који нам се нуде.
Да ли постоји јавно мњење и критичка јавност и уколико постоји, због чега тешко долази до изражаја?
Данас када разговарате о медијима било са медијском публиком било са медијским стручњацима, сви ће вам врло жустро рећи да „никад није било горе“, да „у медијима нема више ништа“, да „су медији контролисани из једног центра, зна се ког?!“. Истовремено данас је важно само „брзо“ и „кратко“, а „шта“ и „како“ потиснуто је у други план. Истраживања указују да су од новинарских жанрова присутни само вести и извештаји и неке хибридне форме, као и нови модерни неновинарски жанрови међу којима је блог најпопуларнији. Аналитичких жанрова је јако мало, медији, а посебно мултимедијалне платформе у виртуелном просторвремену дају само илузију интерактивности.
У анализама дискурса коментара корисника интернетских медија којима сам се, између осталог, бавила на Филозофском факултету у Новом Саду у протекле две године у оквиру пројекта „Нове дигиталне медијске технологије и друштвенообразовне промене“ (финансирало републичко министарство просвете и науке), онлајн коментатори, судећи према досадашњим резултатима, не препознају мултимедијалне платформе као средство јавног комуницирања и јавне дебате о темама од јавног интереса, већ њихов просторвреме користе као причаоницу („chat room“) у којем владају дискурсне стратегије карактеристичне за „ћаскање“ у приватном простору у којем се не поштују правила јавног комуницирања, а истовремено се сматра да је неодговорна полемика (некад и са елементима говора мржње) прихватљива форма. Овакво „полемисање“ обично у фокусу има актера неког догађаја или сам догађај и оно је често „организовано“ и „једногласно“, тако да не одражава истинско јавно мњење.
Без обзира на јавни интерес неког догађаја, појаве или деловања особа, онлајн јавност није довољно артикулисана да би се могло сматрати да се коментарима корисника мултимедијалних сајтова, код нас за сада, може формирати доминирајуће јавно мњење, које ће затим мотивисати на акцију ван виртуелног просторвремена. Видећемо како ће нетгенерација наших студената и млађих од њих реаговати у будућности. Њихова сфера јесте виртуелни просторвреме, они су у том свету „урођеници“, „своји на своме“, лако је могуће да ће се понашати другачије од дигиталних „дођоша“ из аналогног света којима и сама припадам.
Да ли је таблоидизација последица еснафских недостатака новинара или потреба јавности за таквим садржајем?
Заговарам тезу да публику ваља образовати, није оправдање за миксмедиакултуру кича да „аудиторијум то тражи па ето сад стога им се то и нуди“. Мислим да смо ми генерално медијски неписмена публика и да на том пољу мора да се нешто озбиљно уради. Медијска коалиција Србије је спроводила у протекле две године један пројекат који је покренуо, у више различитих праваца и на више нивоа, питање медијске писмености, видеће се да ли ће то „умрети природном смрћу“ након завршетка пројектног циклуса, или ће се наставити. Ја бих била за то да се на томе инсистира и даље.
На том питању пуно је урадила и Новосадска новинарска школа у оквиру тренинга „Новинарска радионица медијска писменост“ за просветне раднике, који је акредитовао Завод за унапређивање образовања и васпитања. Међутим, док се медијска писменост систематично и дугорочно, као својевремено компјутерска писменост, не угради у образовни систем, неће бити значајнијег ефекта. Можда звучи утопијски, али кад публика почне да бојкотује таблоидне садржаје, они ће по логици профита, барем једним делом, да не улазимо дубље у феномен таблоида у Србији, престати да излазе, или се барем донекле уљудити. Наравно да ће таблоиди опстати, они ће увек имати своју верну публику, али неће доминирати, то је већ нешто. Такође, када се побољша уопште ситуација у медијској сфери и однос политичких и економских центара моћи па и такозваних „симболичких елите“ (етаблирани уметници, публицисти, академска јавност...) према медијима, тада ће ваљда нешто кренути по другачијим обрасцима.
Како коментаришете све чешће притиске власти, па чак и појединих новинара, на независна регулаторна тела Омбудсмана и Заштитника грађана?
Докле год нема озбиљне финансијске независности медија, тачније услова да опстану на тржишту самостално, дотле ће бити и притисака. Па сетимо се шта је Томас Џеферсон рекао још 1787. „Када бих морао да одлучим да ли је боље имати владу без новина, или новине без владе, ни тренутак не бих оклевао да одаберем оно друго“.
Дакле, некако је природно да власт жели да медији буду њихово разгласно огледало уз мало фотошопа наравно, као и да „шире“ њихове идеје у добром светлу што је могуће више. Али сетимо се још једне реченице Томаса Џеферсона: „Дух отпора према власти је толико драгоцен у одређеним приликама да желим да се увек одржи у животу“. Наравно да би медији требало да негују тај критички дух отпора. Не бих очекивала од политичара и уопште центара моћи да ће се свесно, у име демократије, одрећи притисака на медије, било отворених, било скривених. Стога морају постојати законом јасно утврђени механизми који ту моћ над медијима ограничавају и наравно да се то онда и спроводи у свакодневној медијској пракси. Што се медијског законодавства и медијске стратегије у Србији тиче, то би требало да буде увек отворена тема за јавно дебатовање.
Против посебног министарства
Да ли је неопходно формирање министарства за медије?
Не. То никад ништа добро није донело ником.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.