Вести
04. 02. 2015.
Вести постале прва жртва комерцијализације
„Новинарство и истина“ трибина чији је повод била телевизијска серија „Newsroom“ одржана је прошле недеље у Установи културе Пароброд, где су познате жене из медија говориле о сличностима свог посла са оним што се дешава у том серијалу канала ХБО.
Серија прати живот водитеља вести (Џеф Денијелс), његове извршне продуценткиње (Емили Мортимер), чланова редакције и њиховог власника.
Сви заједно имају патриотски и трапаво романтични циљ да добро раде вести, упркос корпоративним и комерцијалним препрекама, али и личним проблемима. Ана Мартиноли, доценткиња на ФДУ и радио продуценткиња, рекла је да серија говори о томе како изгледа када репутација почне да се мери рејтинзима и шеровима. У томе се овде срећемо на дневном нивоу, што, дакле, није ништа необично. Говори о томе до које мере су новинари само професионалци који бране неки кодекс, а у којој су мери попкултурне звезде, које да би могле да се продају, морају да се сликају за насловне стране и уводе нас у своје дневне собе, објаснила је Мартиноли.
Она је рекла да су вести постале прва жртва изласка медија на тржиште и комерцијализације медијских садржаја. Чини ми се да се пласира идеја да новац можеш зарадити само на један начин тако што ћеш бити баналан, вулгаран, а не можеш зарадити озбиљним истраживачким, аналитич ким новинарством...
Можеш и тако, али је то теже, јер то подразумева да си своју публику описмењавао, тако да је за ту публику важно, рецимо, да разуме извештај БИРН-а. Медији немају задатак само да зараде новац на тржишту, већ имају да се баве јавним интересом и некаквим интересом публике. Друштво мора да се научи да користи ту врсту садржаја, рекла је Ана Мартиноли. Јасмина Стојанов, директорка маркетиншке агенције „Right“, некадашња радијска и агенцијска новинарка, те бивша чланица кабинета Бориса Тадића, објаснила је да је серија „асоцира на адреналин и нешто што се зове редакција“.
Подсетила ме на Радио Панчево, где сам почела новинарску каријеру, а то је био радио који је својевремено забрањен јер је пуштао хрватску музику. Ја новинарство јако волим, и мислим да је оно један добар занат. Мислим да ниси бољи новинар само зато што те нека власт пљује или си изгубио посао због те власти. Не бих се сложила да данас новинарство код нас није у 21. веку, рекла је Стојанов. Говорећи о новинарским изворима који се помињу у серији, она је рекла како мисли да су новинари изгубили прилику или нису ни имали прилику да имају ту врсту едукације. Мислим на едукацију како да пронађеш свој извор. Ја се не сећам да су нас учили да по свом осећају нађеш ко може да ти постане извор. Ја сам се кроз новинарство сусретала са гомилом неистина. И после, радећи са новинарима у кабинету председника имала сам прилику да се сусретнем са феноменом да са важних састанака њихови извори дају новинарима потпуно нетачне информације или полуинформације рекла је она.
Стојанов је подсетила на убиство премијера Зорана Ђинђића 2003. године. Сат времена пре него што је Александар Тимофејев рекао на Б92 да је премијер убијен било је пуно полуинформација, али су новинари без обзира на сурову ствар сачекали да се то потврди из више извора.
У серији „Newsroom“ имамо сличан случај, са убиством Бин Ладен, када су медији чекали да то потврде јер знају шта је национални интерес, објаснила је Јасмина Стојанов.
Новинарка Б92 Сузана Трнинић рекла је да није фасцинирана серијом. Ништа ја тамо нисам видела што се не дешава у редакцијама и што већ нисам доживела. Ти у серији немаш ликове, именом, партијом, функцијом, али оно што је бекграунд на њиховим колегијумима, оно чиме се власници руководе када говоре шта ће бити са кућом, и те како видиш да је политика ту, да је новац ту, али новцу политика чува луђа. Ми смо сиромашно друштво у коме је политика ту, а политици новац чува леђа. Она је додала да не доживљавамо сви слободу медија исто. Не постоји консензус шта је медијска слобода. У серији се врло лако успостави консензус на колегијумима када ће да се иде до краја, а када не. Добро је то што у серији неко новинару чува луђа, а проблем код нас је што свако данас има неки страх да је сам, да иза њега неће да стане колегијум, да иза њега неће да стане колега који седи поред њега у редакцији... Новинар има осећај да сам сноси последице за оно што је урадио. Постоји недостатак оног да да се професија стави иза оног: ко то плаћа и колико то кошта. И те реченице: извини, али сви ми морамо да примимо плату. И реченице коју је деведесетих Вања Булић осмислио, а коју данас сви користе. Вања је, када су га питали чиме се он то бави у својим емисијама, говорио: „Знате, имам близанце који су појели револуцију“. Када бих требало да поручим да радим по правилима која нису моја, увек бих изговорила ту реченицу рекла је Трнинићева.
Она се, говорећи о новинарским изворима, сетила епизоде када је као млада новинарка добила позив из једне странке одакле су желели да јој доставе неке ексклузивне фотографије. Кренула је да их узме, јавила уредници да остави простор у дневнику у пет сати, али... Звонио ми је неки број са гомилом поређаних нула. Пита ме неки глас где сам кренула и да ли знам ко је Дада Вујасиновић. Прекинуо је везу. Позвала сам човека који је требало да ми да те фотографије, али је он рекао: нећемо да се видимо, заборави, и прекинуо везу.
Не знам ни данданас ко је звао, те да ли је то било пријатељско упозорење или претња. Новинарски извори су такви да никада не можете отписивати некога зато што је, рецимо, досадан, јер никада не знате од кога можете добити информације. Један мој извор, рецимо, први ми је јавио: „Умро Слоба, провери“. Била сам једина особа на планети која је имала ту информацију. У редакцији су умрли од смеха, мислећи да то није тачно, али ми смо на крају то први јавили. Извори те разликују као новинара од других. Данас је велики проблем са изворима, што ће вам извор можда доћи у емисију, а ти мораш да га развалиш, рекла је Сузана Трнинић.
Коментари (1)
Остави коментар04.02.
2015.
pitanje
Ima li nezutih novinara da se oglase?
Одговори