Вести
30. 01. 2015.
Млади као ТВ кулисе
Уместо да творе критичку инстанцу према стварним проблемима друштва, најобразованији део популације у студијима изиграва нему публику или декор.
Уредник и водитељ једне прилично гледане емисије на телевизији с националном фреквенцијом озбиљно ми је замерио што нисам дозволио да моји студенти завршне године новинарства буду публика у студију.
Да им је намењена само улога неме публике схватио сам после сугестије да одаберем младиће и девојке који, према уредниковим мерилима, боље изгледају, као и напомене да водим рачуна о полној равнотежи (да мушких и женских буде приближно полапола).
На моју упадицу типа: а зар није нужно да изаберемо најбоље, најпаметније студенте? - одговорено ми је: „Не, они неће ни учествовати у разговору... Уосталом, и на јавном сервису млади су само ћутљива публика која се слика и аплаудира...“
Истина је да јавни медијски сервис има нешто веће обавезе од других електронских медија који користе фреквенцијски опсег као јавно добро, али је такође тврдоглава чињеница да је у најугледнијим емисијама различитих ТВ кућа младост представљена виртуелно, или као декор.
Иако су свима уста пуна залагања за плурализам у јавном простору - не само политичком, већ и медијском - на телевизијама с највећом гледаношћу не постоји ни степен саобраћања с гледаоцима који смо имали у једнопартијском друштву.
Они који се сећају емисија „Актуелни разговори“ Јована Шћекића од пре три деценије знаће да овај закључак није претерано оштар! Тада су у студио Телевизије Београд довођени људи од којих се није тражило само да климају главом и аплаудирају, већ су могли да искажу ставове, преференције и интересе друштвених група које представљају.
У амбијенту у коме недостаје минимум социјалног активизма, јавни интерес опасно се затурио чак и у јавним медијским сервисима који нам свакодневно цинично понављају - понекад церећи нам се у лице - да смо ми њихови власници... Да само због нас постоје...
Отворен (а не фингиран) дијалог с публиком, учешће гледалаца у расподели медијске моћи и спремност за неку врсту озбиљне друштвене игре пред камерама и микрофонима - то наше телевизијске уреднике данас занима као лањски снег.
Најбољи термини стога су резервисани за оне чији је став унапред познат - за ужи круг партијских првака (чак и из комбистранака) и тзв. политичких аналитичара који шетају од једног до другог студија папагајски понављајући исту, познату причу. (У некој другој прилици понудићу ниску од двадесет људи који се на нашим телевизијама појављују више од десет пута годишње, као и листу од 120 релевантних научника и јавних радника који се у последњих петнаест година нису појавили ниједном.)
Емисије у којима се не инсистира на креативној енергији мноштва, и не умножавају вредности отворене, јавне комуникације, не могу да подигну квалитет политичког простора нити да унапреде функцију јавног сервиса.
Дистанцу између генерација посебно увећавају и додатно су штетне емисије које стварају илузију (неку врсту оптичке варке) да у њима учествују управо они који су драстично искључени - најобразованији део популације. Уместо што су неме кулисе, и суделују у ТВ форматима који, као што видимо, само симулирају отворену размену мишљења, студенти треба да буду у средишту деликатне информационе осмозе. Зато што од њих зависи лице сутрашњег друштва, па и лице медијског система који их данас гура на маргину или своди на кулисе.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.