Вести
28. 01. 2015.
Министарство смешних медија
Као у неком трилеру, још не знамо ко је убица, али једна по једна емисија нестају.
Особито ако се баве хумором или политиком. Да ли су то приватни власници, политичари или сами уредници, свеједно, изгледа да ћемо ускоро остати сами, као главни јунак у филму, а да ли ћемо на крају победити, нико не зна. Већ знамо да смо, опет као у филму, сами са собом – нема ни друштва ни институција који би нас бранили. То одсуство се све више види, па је и познати режисер Срђан Драгојевић предложио оснивање Министарства за медије, пошто од овога сада у коме су спојени медији и култура нема неке вајде.
Јер медији су нам – част изузецима - огрезли у некултури. Не само у елементарној некултури, која допушта да се износе најгоре претпоставке и инсинуације о било коме, него и у недостатку демократске културе. А шта је па демократска култура? Е, о томе би нешто требало и наше ново тј. старо министарство да зна, а то није лако. Но да покушамо с једном дефиницијом – демократска култура је поштовање система односа и процедура које људе повезују путем норми, а раздвајају их у погледу директног контакта и надлежности. Морам одмах да се читаоцу захвалим што ће овако компликовану дефиницију уопште узети у разматрање, али одмах ћу објаснити на шта мислим.
Кад се својевремено премијер похвалио да је приватно звао Ољу Бећковић после разних „Утисака недеље”, то је управо био контакт који је у демократској култури забрањен. Али, пошто је премијер изабран, он се може мешати у рад медија. Не, додуше, овако директно, него или путем закона или путем залагања за одређене неформалне норме – управо норме демократске културе. Када премијер каже за неке новинаре да „лажу по налогу ЕУ” то је, такође, непожељно из простог разлога што се уношењем емотивног језика и претпоставкама о задњим намерама новинара ова изјава приближава претњи. То је све могло да се среди простим демантијем, без емоција и претпоставки.
Слично је и са хумором. Да, понекад у хумористичким емисијама политичаре пецну и више него што би им се, вероватно, свидело. Али, сетите се какво је опште мишљење о стању у држави, па ће вам бити и јасније откуд долазе та пецкања. Но, ствар је овде опет иста, ако баш имате нешто против хумора, донесите закон у коме се забрањује одређени хумор, ако вам нешто није смешно, кажите шта није. Али, укидање емисија са бланко образложењима је директан однос са друштвом, који није дозвољен у демократској култури.
Могу само да замислим колико се са овим начином размишљања не слажу у Министарству културе и информисања. Верујем да се њихова филозофија може описати овако: „По нама, медији су слободни. Ако има неких притисака на њих, требало би да сами новинари кажу ко их притиска. Ми не желимо да се мешамо. Јер, ко зна шта је истина – можда притисака има, можда нема. Можда су сви медији слободни, чак иако сви вичу ’Свака част Вучићу!’, јер можда то раде сами од себе. А можда су реформе стварно одличне.
Дакле, ако медији кажу да притисака има, а политичари одговоре да нема – коме ми да верујемо?” С обзиром на ову филозофију није чудо што се тренутни министар задужен за медије клони медија. Јер, шта да им каже – нема земље у којој су медији слободнији. Не жели наше министарство да се меша у рад медија с неким правилима демократске културе. Јер шта је та демократска култура, ако је у њој нешто непожељно? Зар сви нисмо много слободнији ако пустимо свакога да ради шта хоће – власнике медија да, ако треба, укину све политичке или хумористичке емисије, уреднике да објављују шта хоће, политичаре да зову новинаре или да им посредно прете?
Одговор се можда крије у две реченице: Молимо једну слободу медија без министарства медија! – Извините, немамо слободу медија без министарства, може ли без културе?
Уредник сајта „филозофијаинфо”
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.