Вести
16. 01. 2015.
Вукашин Обрадовић, председник Независног удружења новинара Србије, за Данас
Верске заједнице не могу да одређују етичка правила
Позив Српске православне цркве медијима у Србији да не објављују карикатуре које вређају верска осећања муслимана је обично лицемерје. Један од узрока трагичних догађаја у редакцији Шали ебдо је то што поједине верске заједнице покушавају да одреде шта је бласфемично, а шта није.
Не видим никакав разлог да верске заједнице буду изузете из фокуса сатиричара и карикатуриста, а још мање да оне успостављају етичка правила, каже Вукашин Обрадовић, председник Независног удружења новинара Србије, у оквиру Данасове серије разговора „Где су границе слободе говора?“
Према његовим речима, слобода изражавања се управо огледа у томе да сами новинари, карикатуристи или сатиричари препознају границе до којих је умесно ићи у њиховом уметничком изразу.
Уколико ту могућност препустимо неком другом, додаје Обрадовић, добијаћемо злочине попут овог у Паризу. Слобода изражавања је друштвена категорија и њене границе се успостављају општим консензусом грађана и грађанки. Кад год није тако, како каже, ради се о обичној цензури.
„Слобода говора је, пре свега, једно од кључних цивилизацијских достигнућа и важан параметар демократије. У мери у којој у једном друштву постоји слобода говора, то друштво или појединац је слободно и демократско. Према томе, нема јединственог одговора на питање где су границе, без обзира на то што живимо у глобалном друштву. Слобода говора, у зависности од историјског, друштвеног, па ако хоћете, и политичког нивоа развоја једне заједнице, представља, или не, опште прихваћену вредност“, оцењује Обрадовић.
Наш саговорник истиче да су границе слободе говора управо одређене друштвеним консензусом у једном друштву, од оне опште да моја слобода говора не угрожава слободу других, до врло прецизних регула које повлаче јасну црту, рецимо између слободе говора и говора мржње.
Свеукупан цивилизацијски ниво развоја једног друштва, додаје, одређује границе слободе говора и она је, по правилу, барем у демократским државама, веома крхка и често тешко препознатљива. Због тога је, како сматра председник НУНС, важан и друштвени дијалог, јер се само на тај начин могу утврдити, али и померати границе слободе говора.
„Култура слободе говора је неодвојиви део опште културе у једном друштву. Србија, нажалост, по мом мишљењу, не спада у сам врх оних држава које су увек и у сваком историјском периоду придавале важност слободи говора. Ако се осврнемо уназад, историјски гледано, ми смо имали мало периода са развијеном демократијом која би подразумевала и позитиван однос према овом цивилизацијском стандарду. Подсетићу вас, рецимо, на Димитрија Давидовића, творца Сретењског Устава и оснивача првих новина у Србији Новина сербских. Он је свој животни век окончао у Смедереву, у беди и сиромаштву, након што је пао у немилост Милоша Обреновића. Новине сербске нису објавиле ни вест о његовој смрти“, указује Обрадовић.
Карикатуре говоре више од хиљаду речи
Вукашин Обрадовић напомиње да је код сатире и карикатуре још теже одредити докле сеже граница слободе изражавања, а када она прелази ту замишљену линију, јер се ради о формама које на један другачији начин осликавају стварност, у односу на писане, „озбиљне“ текстове.
„Асоцијативност сатире и карикатуре је много шира и тим пре границе слободе изражавања пуно флексибилније. То је предност карикатуриста и сатиричара коју, убеђен сам, већина врло добро користи. Погледајте српску медијску сцену. Често карикатуре Предрага Кораксића Коракса, Душана Петрич ића или мини стрип Марка Сомборца говоре више него хиљаду речи“, напомиње Обрадовић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.