Вести
15. 01. 2015.
Радоња Лепосавић, историчар уметности и добитник награде „Лазар Трифуновић“
Не знам шта бих рекао Професору
„Морам да кажем да се осећам помало тужно зато што смо много запоставили не само нашу културну сцену, него ситуацију у култури уопште“, каже за Данас Радоња Лепосавић, лауерат награде „Лазар Трифуновић“ за 2014. годину, историчар уметности, уредник Радио Београда 2 и ученик човека чије име, презиме и лик стоје на плакети која му је јуче уручена у Галерији Артгет Културног центра Београда.
Награду посвећену ликовној критици и критичком разматрању савремене ликовне и визуелне уметности Лепосавић је добио за разговор с мултимедијалним уметником Владаном Радовановићем у емисији Клуб 2, емитованом на радиопрограму, као и за критичке осврте и рецензије у емисији У првих пет и Културни кругови, и продукцију емисије Град током прошле године, коју конципира и реализује у сарадњи са колегиницом Снежаном Ристић.
Речју, награду је заслужио и према оцени њеног жирија и према громком аплаузу стручњака и колега јуче у Културном центру Београда.
А све то за стваралачки допринос представљању науке историје уметности и критике. На уобичајено новинарско шта му значи признање будући да је био Трифуновићев ученик, Лепосавић у кратком коментару појашњава: Да је Лазар Трифуновић жив, мислим да не би допустио овакву ситуацију у култури уопште, те се у том смислу осећам помало тужно и, некако, недостојним саме награде.
Зато што, како се рекли, на неки начин ова награда указује на проблеме?
Проблеми у нашој култури постоје. Када је, на пример, 1992. године конституисана ова награда, очекивало се да ће је сваке године добијати млади историчари уметности који су тек направили прве кораке на нашој сцени, очекивало се да ће им она бити нека врста заштите од шамара наших анахронизама и нека врста ветра у леђа. Међутим, већ неко време, она тај стандард, рекао бих, трифуновићевски стандард, социјалног активизма не успева да досегне. Ето, то ми је прилично жао. Оно због чега сам радостан јесте што мислим да су електронски медији сада узети у обзир.
Да ли бисте проширили одговор?
Знамо да су сви да су електронски медији, као и медији уопште и цело наше друштво у кризи. Зато треба обратити пажњу на оно што се у електронским медијима ради и држим да је ово почетак обраћања пажње на оно што се у њима збива.
Споменули сте да постоји још тога што можда није важно а због чега вам је жао када мислите о награди.
Жао ми је и због самог Лазара Трифуновића. Од када сам добио информацију да сам ове године добитник награде која носи његово име, стално ми стоји пред очима. Гледа ме својим проницљивим погледом, у имагинарном смислу. И, ја просто не знам шта бих му одговорио на нека питања која ће ми можда и упутити на тај начин.
Рецимо?
Зашто смо ми допустили да нам се све то дешава? Прошетајте нашим градом... Ја бих пропао у земљу кад бих с Лазаром Трифуновићем морао да прошетам Ташмајданским парком или овим који се однедавно зове Девојачки. Ако би ме Лазар питао какве су то скулптуре које сте ви посадили у нашем граду, у којем веку ви то живите ја не знам шта бих му рекао. Нити знам шта бих му казао кад би ме питао за Октобарски салон. А просто сам сигуран да он све то не би допустио и мислим да би тај аспект активизма Лазара Трифуновића требало убудуће да буде узет у обзир. Да се разматра, да се види на који начин је он, рецимо, успевао да каже „не“ када су му као директору Народног музеја у Београду тражили да за неке друге институције да скулптуре.
Најбоља изложба „Пит Мондријан. Случај Композиције II“
Жири за награду „Лазар Трифуновић“ радио је у саставу: Јелена Стојановић, председница, професорка историје уметности на Академији лепих уметности у Београду, и Љиљана Ћинкул, кустоскиња Графичког колектива и критичарка „Политике“ и Нела Тонковић, историчарка уметности и директорка Модерне галерије у Суботици.
Признање Друштва историчара уметности Србије за најбољу изложбу у 2014. према одлуци жирија у саставу: Стеван Вуковић, Гордана Добрић и Сава Ристовић, додељено је Јелени Дергенц и Симони Огњановић за ауторску изложбу „Пит Мондријан. Случај Композиције II“, која је отворена у новембру у Народном музеју у Београду и траје до 22. фебруара.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.