Вести
14. 01. 2015.
Слобода говора или расизам шарлијеваца
Многи у Србији питају где су били француски новинари када је требало изразити солидарност са 16 радника Радио-телевизије Србије који су страдали од НАТО пројектила
Свега пет-шест сати након што су екстремни исламисти убили 12 особа у редакцији француског сатиричног часописа „Шарли ебдо”, друштвене мреже су у Србији, као и у Европи и Америци, биле преплављене поруком „Ја сам Шарли”. На тај израз саосећања већ следећег јутра је још више фејсбуковаца и твитераша из Србије узвратило „Ја нисам Шарли”.
Неки су тако учинили зато што сумњају да су се иза провокативности шарлијеваца крили расизам и исламофобија. Већина је питала где је независност „Шарли ебдоа” нестала када је требало изразити солидарност са 16 радника Радио-телевизије Београд који су страдали од НАТО пројектила.
Испоставило се да француски магазин заиста није био несвестан косовског рата, већ га је испратио карикатурама у којима се Срби, еуфемистички речено, не приказују у повољном светлу. На једној од њих, испод натписа „Срцепарајући поздрав”, српски војник држи одсечену главу косовског Албанца уз текст „Растанак је мала смрт”.
Тако су се у резервама према „Шарли ебдоу” десно оријентисани Срби удружили са сународницима склоним западном мултикултурализму. Сатиру шарлијеваца су одбацили као агресију према малима и незаштићенима – било да се у том опису препознају Срби или имигранти друге вере и боје коже. Слично ограђивање од спорних карикатура могло се макар између редова осетити и у текстовима у западној штампи.
Једно се „Шарли ебдоу” ипак мора признати. Много више сурових карикатура су посветили папи него пророку Мухамеду. Затуцаност унутар сопствене вере нападали су и чешће него исламски фундаментализам. Часопис је својевремено и затворен након изузетно грубе шале на рачун смрти Шарла де Гола. Свака светиња је за њих била мета већ само зато што је светиња.
Покушавајући да тако свиреп хумор објасне својим читаоцима, западни медији су напомињали да су шарлијевци поникли у раблеовској традицији карактеристичној за Француску. Већ и пријем обичне шале зависи од тога у којој земљи је причате, али Рабле по стандардима савремене политичке коректности не само да није смешан, него је неукусан и вулгаран, оптерећен телесним гадостима на нивоу који се у рукама мање талентованих наследника лако може свести на банални клозетски хумор. Ту је већ оцена рада шарлијеваца у домену естетике, о чему би сада било промашено расправљати, јер нису страдали због уметничких домашаја, већ зато што су уопште дирнули у табу.
Политичка раван њихових карикатура, међутим, не може се заобићи. Ако је овај терористички чин, како је назван у неким западним медијима, европски 11. септембар, између Француске и Сједињених Америчких Држава заиста се могу повући неке паралеле. Француска је предводница војне интервенције којом је демократија требало да буде донесена у Либију, земља са мноштвом неинтегрисаних и даље сиромашних имиграната из дела света који је донедавно експлоатисала. Зато би се од Француза могао очекивати нарочит обзир према Арапима, као што се амерички карикатуристи клоне сликања дебелих усана типичних за црнце, док немачки избегавају приказивање дугих и кукастих носева да се не би и нехотице подсмевали Јеврејима. Коначно, осетљивост на антисемитизам француска држава је показала изводећи пред суд контроверзног комичара Диједонеа.
Питање је, наравно, до које границе се индивидуална савест уметника сме оптерећивати кривицом његове нације, нарочито када је реч о сатиричарима који су били доказано иконокластични према табуима сопствене културе. Уредник „Шарли ебдоа” Стефан Шарбоније је у једном интервјуу подсетио и да су се увек борили за права имиграната. У недостатку дубљег увида у рад шарлијеваца, нема разлога да му се не верује.
Њихов однос према мањинама, ипак, није био довољно добар за неке угледне светске цртаче. Уз изразе саосећања према жртвама и гнушања према тероризму, Џо Сако је за „Њујорк тајмс” нагласио да за своје мете бира моћнике радије него расне, етничке и верске групе, особито оне које се осећају обесправљенима. Том Спурџен је из солидарности на свој профил на друштвеној мрежи поставио неке од карикатура шарлијеваца, али их је за њујоршки лист назвао расистичким.
У дилеми су се нашли и уредници западних медија када је требало одлучити да ли да и они пренесу спорне карикатуре „Шарли ебдоа”. У Америци готово да нико то није учинио, док у Европи многи јесу. Дин Баке, главни уредник „Њујорк тајмса”, свој потез је образложио тиме да није желео да повреди осећања муслиманских читалаца, као и невољношћу да изложи своје људе опасности. Заиста, један хамбуршки лист је запаљен већ сутрадан након што је објавио карикатуре. Британски „Гардијан”, који је одмах донирао 100.000 фунти француском часопису, такође није пренео радове шарлијеваца, наводећи да борба за нечију слободу говора не подразумева и обавезу да се понављају његове речи. Такав став је заузео и Глен Гринволд, новинар који је објавио документа Едварда Сноудена, човек којем се не може приговорити да узмиче од борбе за слободу говора.
---------------------------------------------
Повратак Европе у 17. век
Границе слободе говора ће сигурно бити преиспитиване и на друге начине након масакра у Паризу. Редакција „Шарли ебдоа” је пре три године већ била запаљена због карикатура Пророка, а Француска је морала да затвори амбасаде и школе у 20 земаља. Паул Клитер, холандски професор права, у тексту који преноси „Њујорк тајмс” каже да ће се Европа вратити у период 17. века, пре свршетка верских ратова, када су се антирелигијски списи објављивали анонимно, ако исламистима пође за руком да застраше јавност и новинаре. Клитер подсећа да дански карикатуриста Курт Вестергард под полицијском заштитом живи већ десет година зато што је објавио једну подсмешљиву карикатуру Мухамеда. Салман Ружди више никада није написао нешто попут „Сатанских стихова”, нити би такву књигу неко данас објавио, указује Клитер.
Није чудо што је ту већ одавно усвојену, мада неписану забрану кршио само један магазин из Француске, земље која није прихватила савремени концепт према којем унутар једне државе обитавају различите културе које се не смеју узајамно критиковати. Уместо мултикултурализма, Француска се држи класичног републиканизма који подразумева да сви грађани прихватају заједнички концепт јавног добра. „Шарли ебдо” је зато, уз све контроверзе, можда био последњи бастион старинског схватања слободе говора, какво је Европа некада прокламовала.
Зашто је „Политика” објавила карикатуре
„Политика” је прошле недеље објавила неке од карикатура због којих су радикални исламисти у Паризу убили 12 људи у редакцији „Шарли ебдоа”, иако су то одбиле да учине многе светске редакције.
– У тренутку када је главна вест да је извршен покољ у редакцији „Шарли ебдо” због карикатура које је објављивао, новинарски стандард налаже да покажемо читаоцима какве су те карикатуре. Садржај карикатура постаје незаобилазан део вести. Читалац не добија пуну информацију о ономе што се десило у Паризу ако медији не објаве карикатуре – без обзира на то да ли нам се те карикатуре допадају. У том часу више није битно да ли би те карикатуре пре покоља прошле новинарски стандард сајта Удружења новинара Србије или листа „Политика” – написала је Љиљана Смајловић, главна и одговорна уредница „Политике” и председница УНС-а, на сајту тог удружења.
Истим мотивима се, каже Смајловићева, руководила и 2006, када је на насловној страни „Политике” објавила данску карикатуру која је потресла исламски свет. Главни уредник, наводи она, мора сам да одлучи да ли одређену карикатуру сматра политичком сатиром или расистичким подстрекавањем мржње, но то не значи да такве одлуке уредника или редакцијског колегијума не могу постати и предмет јавне дебате.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.