Вести

27. 12. 2014.

Аутор: Раде Радовановић Извор: Данас

Лила Радоњић

Политичари краду, а медији лажу

Сећања су варљива. Памтим неке небитне детаље, а из сећања ми бледе крупне ствари. Најневажнија имена и особе су ми у сећању, уписани ћини ми се за сва времена, а неки битни људи и догађаји остају на периферији памћења.Та селекција није вољна већ принудна.

 

••• Немам носталгију према некадашњим временима. Ни према Брозовим, ни према деведесетим, а ни према оним после 2000. Данас се на Брозова времена гледа као на доба процвата па испада да ако „не хвалиш Тита" ниси политички коректан. А ако не разумеш Слобу, ниси национално освешћен. Са ове дистанце многима све изгледа мало мекше него што је било.

••• Студио Б је био прва прозападна, модерна, градска радиостаница у овом делу света. Из Борбине зграде ширио се модеран звук, кратке вести, настајале су прве водитељске звезде и сервисне информације за бројне слушаоце. Студио Б је био феномен за то време. Имала сам срећу да новинарску каријеру започнем баш у тој кући.

••• Лако и брзо сам се уверила у моћ телевизије. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих градски радио Студио Б, после силних перипетија, забрана и блокада, покреће прву алтернативну телевизијску станицу у овом делу Европе. У то доба када је падао Берлински зид, и дизала се гвоздена завеса, урушавао се и тврди и меки комунизам, а ницао покрет нове транзиционе демократије, Југославијаје на први поглед деловала спремна да без великих турбуленција пређе у нови поредак. Слободни медији били су услов за слободно друштво. Студио Б је следио тај задатак да широм отвори простор за нове грађанске, демократске идеје и да и на телевизији потврди своју прозападну, урбану и модерну концепцију.

••• Ми, радијски људи освајали смо нови медиј и он нас. Без великог познавања визуелних правила успели смо да знањем о професионалним нормама створимо кредибилну, младу, отворену али и гледану телевизију. Гледаоци су веровали новинарима!!!

••• У Студио Б су упадали у више наврата. Деветог марта 1991. силом кад су тенкови изашли на улице Београда, а специјалци ушли у редакцију. Други пут кад су купили термине, али не и све новинаре.Трећи пут, новембра 1995. судским решењем и правном силом, кад су руинирану кућу прогласили за своју. У студио Б су упадале војне и паравојне формације, партијске гарде и лична обезбеђења, али су најважније послове обављали „резервни официри" из саме редакције који мирују па про раде кад затреба. А свака редакција их има.

••• Власт је схватила важност и утицај новог медија и покушала је да га држи под контролом одређујући границе слободе. Опозиција је у новом медију видела шансу за отворену говорницу и прилику да саопшти своја гледишта. Преко Студија Б рађала су се демократска правила понашања, али баш на овој станици показано је шта значи живети у партијској држави која своју функцију сервиса грађана мења за сервис политичких партија, савеза и интереса. Преко те прве слободне медијске куће као хорде су претрчали партијски ешалони и комесари, стварне и лажне војсковође, демагози и опасни момци. Сви они су медије схватали као плен а новинаре као непријатеље. Редакције су растуране, разбијане и подељене па лако и освајане. Тако је и данас.

••• Прво смо чули па угледали тенкове. Од Вождовца до Теразија тутњали су дуго, а кад је гвоздена скаламерија стигла на Славију, прва мисао је била да изгледају сасвим неприродно на том градском тргу. Деветог марта 1991. тенкови су изашли на улице Београда и одбранили угрожен и уплашен режим. Ставили тачку на побуну, демонстрирали силу али и спремност на све. Поздрављени од Београђана били су спремни да крену и у друге походе, ка Вуковару.

••• Ушли смо у доба неограничене и потпуно произвољне власти, у доба рата, беде, пустоши, моралног и вредносног руинирања, пљачке, бесрамних лажи, бескруполозних обмана и тешког страдања народа. За те послове из потаје ваљало је обезбедити медијску подршку.

••• Кад је пред изборе 1993. Аркан "купио" све вечерње термине и у прајм тајму одлучио да рекламира тек основану партију, Студио Б је кренуо путем који је правдан"добрим комерцијалним потезом", а водио у растурање редакције и први велики одлазак новинара са до тада независне станице. Побуну новинара тада многи нису разумели. Веровали су у причу о логичном комерцијалном послу. Данас је јасно да је ратна биографија преко Студиа Б претворена у политичку, да су ратне формације претворене у политичке играче који су бојно поље заменили парламентом. Слично је и данас.

••• Нове биографијеза нове лидере се пишу на наше очи са уверењем да ће се брзо и лако заборавити прошли дани и недавни политички ставови. Купљене дипломе, плагирани докторати, незамисливе политичке комбинације и интересни савези.

••• Година 1993. Несташица млека, лекова, хладни станови празни и резервоари, опустеле радње инфлација 20.000 одсто годишње, плате 30 марака, дилери на улицама, рекеташи на све стране... Издржавних банака на уличнотржисте износе се динари у црним кесама за ђубре, девизе из сламарица се троше за кору хлеба, и одлажу у кућне шефове или кипарске банке. Губи се девизна штедња на једној, а зарађује тај први милион на другој страни. Сви смо на ивици. Сви петљамо, мењамо, варамо, сређујемо, сви смо увучени у мрачну улицу. Из примарне емисије привилеговани добијају кредите, по повлашћеном курсу мењају динаре за марке, стичу се огромна богатства, пљачка земља и народ, финансира рат. У државној организацији ничу нови богаташи који тргујући нафтом,цигаретама,житом "патриотски пробијају блокаду". Србија под ембаргом.

••• Не мери се цензура по броју испричаних вицева на рачун премијера и слободи да се шалиш на рачун партијског и државног врха. И најбруталнији диктатори су толерисали шале на сопствени рачун. Истина, подсмех на рачун владара може да буде опасан као и озбиљна критика његових потеза. Али, ако је виц једини облик изражавања, онда се ради о фингираној слободи у којој постоје црне листе забрањених саговорника и још црње листе забрањених тема. Све покривено добронамерном шалом и безазленим хумором.

••• Новинари данас потписују уговоре који садрже и клаузулу о ћутању. Реч је о новом облику цензуре који подразумева да ће новинар платити огромну одштету ако проговори о стању у кући за коју ради. Иде се и корак даље. Лични став о стању у држави или о неком од високих функционера такође подлеже тој новој клаузули. Негује се лојалностфирми, власнику а не професији. Није ни чудо што данас многи новинари, некадашњи симболи слободног и професионалног новинарства ћуте кад им страдају колеге, нестају емисије. Сетимо се само великих протеста новинара током деведесетих кад су сопствену побуну платили отказима, али су заштитили своја професионална и лична уверења. Данашњи обликцензуре води ка још једној опасној ствари недостатку професионалне солидарности, побуне око етичких принципа, одбране личног и професионалног кредибилитета. Зато је тако лако скинут Утисак недеље.

••• Утисак недеље постоји већ 20 година. Више пута је прекидано па обнављано емитовање. Посебан формат и Оља Бећковић брзо и лако су освојили гледаоце. Настала је култна емисија која сведочи о догађајима и људима боље од темељног хроничара.

••• Већ у пролеће ове године постало је јасно да се нешто спрема. Сваке недеље емисија је била под упитником. Све до последње са Бебом Поповићем после које је проглашена летња сезона. На почетку нове септембарске сезоне уместо емисије приређен је разговор о "проширењу сарадње". Све даљеје познато. И улога Ајнштајна, и инфо канал, и уговор до марта, и протести, и Ољини отворени интервјуи, и реакција јавност и напади таблоида. Само они који знају ћуте! Утиска више нема. А ни данас нема одговора на питање ко је наредио скидање те емисије. Како сазнајемо, код одлучивања је процењивано колико дуго ће тема о цензури и скидању Утиска недеље бити јавно присутна. Колико ће насловних страна бити посвећено овом случају? Све дуго није узимано у обзир.

••• Насловних страна више нема. Брига је потиснута, весеље је на делу. Кад за деценију или две неки медијски аналитичари буду гледали шта су емитовале наше телевизијеових година, неће видети ни штрајк адвоката, ни малу пензију, ни плату учитеља и њихов штрајк, ни отпуштене раднике, ни социјално дно које је Србија дотакла. Видеће елиту са ибарске магистрале која крстари по клубовима и телевизијама, њихове велелепне виле, аутомобиле, децу у такмичарском трансу, обнажене водитељке и, наравно, премијера из сата у сат, на свим каналима.

••• Све подсећа на деведесете кад је буку тенкова који су јурили да утврде нове границе распаднутих држава по кривала турбофолк музика. Сада сиромаштво и беду и националну пропаст покривају неки други, исто тако безвредни ритмови.

••• Ствари су једноставне. Политичар више не зове уредника, већ власника медија био он Грк, Немац, Американац или домаћи тајкун. Власника уопште није брига каква је медијска ситуација у Србији, колико има слободе и квалитета. Њега интересује профит. Ако му политичар од кога зависи његов профит каже да је нешто претерано, да су питања незгодна а гости неподобни, он ће учинити све да би политичару удовољио. Од њега зависи. Онај ко има две телевизије, онај ко је купио канал или има намеру да га покрене, не зависи само од тржишта и добрих идеја. Он зависи од политичке воље и интереса, и пре ће слушати шта та воља и интерес диктирају него глас јавности који тражи слободне и независне медије. Овде је опште прихваћено правило да је све могуће и да је све дозвољено. Да су профанисани медији и политичари логична ствар. Све комбинације су оствариве и оправдане. Сва пресвлачења су у општем интересу. Доминантно је мишљење да политичари краду а медији лажу.

••• ПГ Мрежа је настала пре 17 година. Екипа новинара која је радила у Студију Б добила је отказе 1997. Одлучили смо да оснујемо сопствену продукцију. После дуге паузе (од 1993. до 1997.), после шетњи и признавања изборне крађе, на таласу уверавања да ће медији бити слободни и отворени за све опције, вратили смо се у Студио Б почетком 1997. и задржали се кратко. Изборна воља је новом комбинаториком промењена. Удружили су се социјалисти, радикали и СПО, сменили градоначелника Ђинђића и преузели градски радио иТВ. Убрзо смо добили отказе.

••• Новембра 1997. година емитована је прва емисија ПГ Мреже. Од тада до данас емитовано је више од 720 емисије. У почетку ТВ мрежу су емитовале локалнетелевизије у тзв. слободним градовима Србије и Медија центар у Београду, отворен за публику која је у тим временима медијског „мрака" тражила место да се информише. Док се у Европи радило на дигитализацији, у Србији је функционисао аутобус линк. Паковали смо и слали касете у локалне ТВ станице, импровизоване, али храбре студије.

••• ПГ Мрежа се годинама развијала и ширила своје програмске садржаје. Радили смо дебате, Утисак недеље, Евронет, бројне документарне и истраживачке приче... Добијали награде, школовали младе новинаре, отварали проблеме и развијали дијалог и слободну реч. Данас, после 17 година рада и афирмације професионалног и етичког новинарства, суочени смо са чињеницом да је са програма Б 92 скинут Утисак недеље, да Евронета нема на РТС, те да слободно мишљење тражи простор. Уверавају нас да су то друштвене мреже, Јутјуб, Фејсбук... али не верујем. Не због конзервативизма већ зато што телевизију и даље видим као јавни простор за озбиљне теме којима се бави де мократско друштво.

••• Екипа Мреже је остала на окупу. Нису нас уздрмали тешки дани, нису нас завадили ни политички погледи, ни паре, ни амбиције... Данас смо пријатељи који још једном деле судбину овог времена захваљујући вредностима које поштују и којих се придржавају.

••• И данас са жаром говорим о ТВ новинарству. Радећи са студентима покушавам да их уверим да вреди инсистирати на професионалним нормама, етичким принципима и личном интегритету. Покушавам да одбраним телевизију од телевизијских аутора новог доба. Манипулација сликом, чињеницама, изјавама изазива озбиљне последице, а уместо да се протерује из медија постаје све префињенија, прецизнија и суптилнија. Ако је некад у школовању новинара недостајала обука за практичну наставу, данас, кад су вештине саставни део модерног доба, у школовање треба укључити етичке принципе, професионалне норме и вратити значај личног интегритета у овој важној професији. То је био и разлог штоје група новинара Мреже основала ТВ Академију која на Факултету за медије и комуникације држи практичну наставу.

••• Новинари уз подршку јавности треба сами да се боре против самоцензуре и цензуре. Ту није потребна само лична храброст већ је реч и о професионалној обавези. Борба за Утисак недеље је можда трајала кратко, али је у јавни простор убацила тему о цензури и указала на политичаре који хрле ка Европи, али би нама у Србији укинули питања.

••• Маркетиншке и пиар агенције мењају редакције и продукције. Оне диктирају како ће изгледати програми, политичари, извештаји, интервјуи. Постале су свемоћне. Свака школа, свако обданиште, мало, средње или велико предузеће, да не говорим о министрима и државним секретарима, имају пиара. Ви не можете као новинар да питате учитеља како живи. О томе може да вам говори пиар школе или директор. Озбиљне цензорске послове раде маркетиншке агенције и агенције за односе са јавношћу. Креирају политику и наш поглед на сопствени живот.

О Саговорници

Лила Радоњић је рођена у Чачку 1950. После чачанске гимназије уписала је Факултет политичких наука Београду. Од 1974. до 1990. радила као новинар и уредник на радију Студио Б. Као уредник информативног програма Радија и телевизије Студиа Б ради до 1993. после чега се посвећује писању књиге Наш Случај I и II. У марту 1997. именована је за главног и одговорног уредника Студија Б. Са групом отпуштених новинара исте године основала је ПГ Мрежа где је била главни и одговорни уредник. Менторским радом на ФПН у Београду бави се од 2000. Предаје ТВ новинарство и води студентску продукцију Јавна одбрана. Први је добитник новинарске награде „Југ Гризељ" 1990. за професионално, независно и истраживачко новинарство. Добитник је награде Освајање слободе. Удата, две ћерке и унуци: Алекса, Ђорђе и Никола. Живи и ради у Београду.