Вести
24. 12. 2014.
Никада нисам била цењенија него сад кад ме нема
Годишња награда „Витез позива“, коју традиционално, на Светски дан људских права, додељује невладина организација „Лига експерата“, припала је новинарки и телевизијској водитељки Ољи Бећковић, социологу и професору Филозофског факултета у Београду Сретену Вујовићу и писцу и уреднику часописа Градац из Чачка Бранку Кукићу.
Награда им је додељена за значајан стваралачки опус, сагласност професионалног знања и савести, морални интегритет и аутономно и часно деловање и понашање јер нису изневерили логику свог позива. Ови витезови новинарства, професуре и издаваштва у разговору за Данас говоре о стању у својим професијама и разлозима због којих они никада нису одступили од логике свог позива.
Годинама су вам одузимали титулу новинара, иако сте били ауторка најгледаније политичке емисије у Србији. Сада је дошло до тога да браните професију која за многе никада и није била ваша. Да ли вам се чини то да сте тек сада, када сте почели јавно да говорите о цензури, постали респектабилни новинар за многе ваше колеге, који о томе и даље ћуте?
- Имам утисак да никад нисам била цењенија него сад кад ме нема. Титула која ми је годинама одузимана, дата ми је кад је новинарска професија готово укинута.
У више наврата истицали сте да новинари више не смеју да постављају питања. Да ли је то данас витештво у овој професији - бити спреман да нешто упиташ, па макар био и јавно прозван, пре него да климаш главом док неко говори или одговараш на питања која је поставио твој саговорник?
- Онај који се данас усуди да нешто пита, може са великом извесношћу да рачуна да ће од понедељка бити у прилици да случајним пролазницима поставља само једно питање: „Опростите, да ли знате где је Биро за запошљавање?“
Није то само питање новинарства. Чини се да власт не бира средства да под максималну контролу стави све оне професије које имају јавни утицај. Како се борити с тим? Као адвокати, просветари...?
- Пре нешто више од тридесет година возила сам се аутобусом 88 са тада перспективним кошаркашем Миленком Савовићем, међу навијачима познатијег под именом Свети Сава. Плафон аутобуса је наравно био пренизак да би он стајао нормално. Често ми се враћа та слика његове повијене главе, притиснутог врата лименим кровом. Имам утисак да се данас сви возимо кроз живот у том положају. Ипак, верујем да се варају они који мисле да је људе могуће навикнути да живе у тако неприродном стању. Бол у неком часу постаје неподношљива, онда почињеш да вриштиш, подигнеш главу, пробијеш плафон. Схватиш да није био лимени, него картонски. Колико се стидиш што се тога ниси раније сетио, остаје приватна ствар.
На додели награде говорили сте да ово признање стиже у часу када се не зна да ли смо пониженији као људи или су нам професије пониженије. Како нас то све понижавају? Или боље, када ћемо престати да дозвољавамо да нам то чине?
- Ми смо деценијама васпитавани да је „нећу“ непристојна реч. У изузетним приликама, било је дозвољено рећи: „Не могу, хвала“. Кад будемо схватили да данас нема непристојније речи од „хоћу“, постанемо пристојнији према себи, него према власти, то ће бити крај понижења.
Чедомир Чупић је образлажући одлуку жирија истакао да су лауреати „добар узор у времену деградације универзалних вредности“. Али како бити узор, ако си забрањен, готово невидљив?
- Ако занемаримо часне изузетке, оријентација у времену и простору никада није била лакша. Довољно је видети шта је данас дозвољено и највидљивије.
Како коментаришете настојање оних који говоре да цензуре нема, и да су ту тему само спиновали медији? Или да се може само говорити о аутоцензури?
- То умем да разумем једино као плаћену аутоцензуру.
У последње време много се говорило о страху у медијима, али и о страху од медија. Сведоци смо како новине лако објављују насловне стране које људима мењају животе. Шта угрожава новинарску етику?
- Рупе у Закону о информисању. Верујем да би за ношење оловке морали да важе исти услови као и за ношење пиштоља. Макар три сведока да си нормалан. Ако је већ суштина њиховог посла убијање људи, не разумем зашто су се определили за тежи пут. Не би ли било једноставније да се упуте по кућама, хватају на спавању и гуше јастуцима.
Признање Витез позива додељује се појединцима који су личним примером показали да је поступање у складу са професијом и савешћу једини исправан пут. Да ли се после овог времена кајете због своје одлуке да не пређете на Б92 инфо канал?
- Поступила сам у складу са својом савешћу и својим разумевањем професије.
Када ћемо моћи поново да гледамо Утисак недеље? Шта је неопходно да се догоди да би Утисак опет био део програмске шеме неке телевизије?
- Чудо невиђено.
Коментари (2)
Остави коментар24.12.
2014.
"Ко је кога смагарчио"
"Имам утисак да никад нисам била цењенија него сад кад ме нема. Титула која ми је годинама одузимана, дата ми је кад је новинарска професија готово укинута".
ОдговориКо каже да Вас нема. Вас тек сада има. Добијаћете награде, бићете још цењенија (без овога "него"). Новинарску професију нису укинули силници, новинарску професију су укинули луимпновинари. Окрените се, уважена дамо, мало око себе, погледајте ко се све закитио титулом - новинар. Чињеница је да Ви нисте били новинар у оном класичном смислу. Ви сте углавном припремали питања, нисте се додуше либили ни изношења својих ставова, али Ви те ствове нисте претакали у текстове. Е, сада видим да сте могли и да пишете, јер су Ваши одговори у овом интервјуу на врло високом нивоу. Нормално, питања су Вам раније доставили, јер овако из руква мало ко може да одговара, можда неки научни радник, академик, врхунски књижевник. И вокабулар Вма је на високом нивоу, много већем него што сте га имали док сте водили Утисак, зато Вас сада више цене. Очекујем да ћете бити у неком листу или часопису колумниста или коментатор. Пишите критичке текстове о Вучићу, Николићу, Дачићу, о Тасовцу, о примитивизму у Скупштини, жалосним посланицима, и др., покажите да нисте сагласни са овом несрећом која је задесила Србију. Ви сте вероватно објавили неколико хиљада утисака у дугих 23 године, систематизујте их, објавите књугу утисака, али за књиге се не добија ни приближно Евра колико сте Ви добили за те утиске. "Верујем да би за ношење оловке морали да важе исти услови као и за ношење пиштоља. Макар три сведока да си нормалан. Ако је већ суштина њиховог посла убијање људи, не разумем зашто су се определили за тежи пут. Не би ли било једноставније да се упуте по кућама, хватају на спавању и гуше јастуцима". Драга госпођо, ово је историјска мисао, порука. Да ли сте свесни шта сте рекли, посебно ово о јастуцима. Није добро приступати еуфорији, ако јој околности нису наклоњене. Ако сте годишње имали 30 емисија, помнопжено у просеку са 6 утисака, то је 180 утисака, пута 23 године то је 4240 утисака. Најмање 500 утисака је било равно пиштољима или јастуцима, да ли сте Ви тога свесни. Лично сам неколико пута хтео да разбијем ТВ апарат због Ваших утисака. Шта сте мислили да је нама свима сврака попила мозак и да смо као телад Вас гледали, бленули у ТВ апарат, слушали и дивили се како сте бајковито формулисали утиске. Приупитајте се "Ко је кога смагарчио" тих дугих година.
24.12.
2014.
aman za aman
Pobogu, jel ova neki rod nasoj predsednici?
Одговори