Вести
10. 12. 2014.
Како су медији постали главни кривци за саобраћајне несреће
Професор Милан Вујанић у реаговању на моје текстове „Како се иза бриге о младима сакрила цензура” и „Ауто(мото) цензура”, пише јуче за „Политику” да се „мора направити разлика између медијских слобода и злоупотребе медијског простора”.
Ништа у томе не би било спорно да немам утисак да је управо Вујанић тај који злоупотребљава медијски простор. И то не само у јучерашњем тексту, већ годинама уназад.
За господина Вујанића сам се заинтересовао када сам прочитао реаговање у „Политици” под насловом „Тест зрелости друштва” из којег сам схватио да постоје наводни „медијски манипулатори” који промовишу неодговорно саобраћајно понашање, што доводи до саобраћајних несрећа. Зато би ваљда, сматра Вујанић, то требало регулисати законом.
Будући да нисам знао да се професор Вујанић разуме у медије и у утицај јавног информисања на понашање у саобраћају, одлучио сам да његово име проверим на Гуглу. Сматрао сам да, чим такве ствари тврди, има неку анализу којом поткрепљује свој став. Нисам желео да верујем да један универзитетски професор тврдње заснива на мишљењу, а не на подацима.
Нисам, нажалост, нашао ниједан рад професора Вујанића на ову тему, нити сам видео да се игде појављивао као стручњак за медије, али оно што сам простим гугловањем открио, не могу да оставим незабележено.
За почетак се испоставило да се Вујанић није потпуно тачно представио. Није Вујанић само професор Саобраћајног факултета. Он је, судећи по томе како се представљао у медијима, и председник невладине организације Комитет за безбедност саобраћаја. Управо је тај комитет предложио спорни члан нацрта закона којим се средствима јавног информисања и оглашивачима ограничава шта смеју, а шта не смеју да објављују. Све под плаштом „бриге о младим возачима” и „повећања безбедности саобраћаја”.
Пре него што сам то открио, почео сам да ревидирам своје ставове. Чим комитет није усамљен у предлогу да би требало регулисати средства јавног информисања и подржава их један угледни професор Саобраћајног факултета, сигурно сам можда у нечему погрешио. Утисак ми је појачавало и то што је реаговање господина Вујанића стигло у редакцију „Политике” са званичног мејла Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре.
Али, онда сам увидео да све иде из исте кухиње.
Открио сам опет фамозним гугловањем да је Вујанић и „стални стручни консултант” приватне фирме „Трафик сејфти” група.
Заинтересовао сам се за фирму звучног назива која се слободније може превести као „Безбедност саобраћаја”, па сам на сајту Агенције за привредне регистре (АПР) видео да се као власник наводи извесна Дуња Вујанић (33). На сајту фирме пише да је она дипломирани јапанолог и преводилац на пословима безбедности саобраћаја на Институту Саобраћајног факултета у Београду. Као директор фирме је у АПР наведен Милан Вујанић (35) који је на сајту фирме представљен као „вештак на пословима саобраћајно-техничког вештачења у комисији вештака Института Саобраћајног факултета у Београду”.
Мислио сам да је реч о коинциденцији што власник и директор фирме имају исто презиме као професор. Међутим, поколебао ме је Вујанићев профил на друштвеној мрежи „Фејсбук”. Тамо је написао да му се деца зову управо Дуња и Милан М. Вујанић.
У финансијским извештајима на сајту АПР је наведено да је фирма „Трафик сејфти” група од 2010. до 2013. имала пословне приходе од 16 милиона динара.
Даље, помислио сам, Вујанић као човек који учествује у писању закона, сасвим сигурно поштује све друге законске прописе. Зато сам погледао његову имовинску карту на сајту Агенције за борбу против корупције.
Професор Вујанић нигде не наводи ангажовање у овој фирми, нити чланство у Комитету за безбедност саобраћаја. Додуше, последњу пријаву имовине поднео је 31. октобра 2010. Иначе је 2013. именован за председника Надзорног одбора јавног предузећа „Путеви Србије”.
Уз све то, Вујанић је и овлашћени судски вештак.
Утисак да Вујанић зна нешто више о „медијској манипулацији” коју сада жели да сузбије, појачао ми се када сам прочитао остале текстове у којима се спомиње његово име. Познат је у јавности по томе што је учествовао у разним радним групама које су се бавиле изменама Закона о безбедности саобраћаја. Често је он тај који у медијима критикује ове законе – некад као професор, некад као председник Комитета за безбедност саобраћаја, никад као „стални стручни консултант” фирме „Трафик сејфти” група.
Познат је и као чест саговорник на тему саобраћајних несрећа. Није било веће трагедије у саобраћају, а да се Вујанић није јавно оглашавао, дајући савете како да се смањи број погинулих у саобраћају.
Да могу да се сложим са Вујанићем око сузбијања „медијских манипулација”, схватио сам када сам погледао статистику. И после свих мењања закона, у чијем писању је учествовао, испоставило се да се трагична дешавања на путевима Србије понављају. Сада би, мисли он, требало да се регулишу медији.
О аргументима из његовог текста, имам само да кажем да је потпуно нетачна тврдња да је „у свету неподељено мишљење да се неприхватљива понашања не приказују у средствима јавних медија, осим уколико им је сврха критика приказаних понашања”. Апсолутно су о томе подељена мишљења, свуда у свету, осим у Северној Кореји.
У Радну групу за „бригу младих возача” која је формирана после саобраћајне несреће на Ади Хуји, а коју води министарка Зорана Михајловић ушао сам на предлог Удружења новинара Србије (УНС), као новинар и заменик уредника у „Политици”. Нисам добио ниједан динар за учешће, нити то потражујем.
Међутим, убрзо сам схватио да је представник новинара требало да буде само „икебана” чија је функција требало да се искористи као „широка друштвена подршка закону”.
На седници на којој се усвајао члан нацрта закона, нисам ни добио реч. Михајловићева ме је једноставно прескочила. Касније на конференцији за новинаре и у саопштењу за јавност није ни једном речју споменула да у нацрту закона стоји одредба која се тиче средстава јавног информисања и прописивања шта је дозвољено, а шта забрањено.
О томе је почело да се говори тек када сам јавност обавестио о покушају да се под плаштом „бриге о младим возачима” уведу цензорска ограничења средствима јавног информисања.
Зато бих и желео да саопштим вест која ће, сигуран сам, обрадовати поједине чланове ове радне групе. Одлучио сам да напустим даљи рад у групи на писању овог закона. То је моја лична одлука, а УНС-у остављам да одлучи да ли ће неко други наставити. Сматрам да сам овим обавестио Радну групу за „бригу о младим возачима” о мојој оставци.
Главни разлог оставке је што никако не могу да прихватим да се сугерише да су медији главни кривац за саобраћајне несреће, као што је она на Ади Хуји. .
Други разлог је што сматрам да је просто немогуће променити било шта „изнутра”. Састав Радне групе је такав да се слободно може рећи да ту седи „скуп повезаних лица” која имају или су имала заједничке ангажмане у различитим организацијама.
Поред Вујанића, ту је и Дамир Окановић из Комитета за безбедност саобраћаја, предлагач спорне одредбе коју је, истина, повукао током викенда, али је она и поред свега остављена у нацрту закона, као и Милан Божовић, в. д. директора Агенције за безбедност саобраћаја. Окановић, осим ангажмана у Комитету за безбедност саобраћаја, наведен је и као „стални стручни консултант” већ споменуте фирме „Трафик сејфти” групе.
Божовић је такође раније у јавности иступао као представник Комитета за безбедност саобраћаја, а до јануара ове године је био директор „Трафик сејфти” групе.
Једноставним прегласавањем и већином гласова, та група може да изгура све што пожели, а као представник новинарске струке, просто не желим да дајем легитимитет свему томе.
За крај, само да се сложим са насловом и последњом реченицом реаговања професора Вујанића „Тест зрелости друштва”. Са све узвичником на крају. Заиста је ово тест зрелости друштва, али само у томе да ли ће друштво и Влада Србије дозволити да му законе прописују овакви људи.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.