Вести
05. 12. 2014.
Невидљива рука цензуре
Начелно узев, све државе су против цензуре. Слобода изражавања је незаобилазна ставка у уставима свих земаља, чак и најаутократскијих. Знамо како то у пракси изгледа. Довољно је да се сетимо Стаљиновог устава.
Кад је његов секретар Бажанов сачинио нацрт устава, он га је похвалио, уз крупну замерку: „Све је овде добро, али где су слобода говора и јавног окупљања?!“ Зачуђени Бажанов се правдао: „Нисам то унео, јер људи би то злоупотребљавали.“ „Да, да“ - сложио се председник земље Совјета - „али ми те злоупотребе нећемо допустити. Додајте Ви то!“ Тако је настао један од „најбољих“ устава на свету, а познато је да се те слободе не само нису злоупотребљавале већ ни употребљавале.
Тоталитаристи су открили и неуморно рабили невеселу истину да се сто пута поновљена лаж доима као истина. Разуме се, то важи за монистичке режиме, где је сваки друкчији став непријатељски и стога кажњив. Но, то је само условна и делимична истина. И у тако затвореним режимима интелигентни и поштени грађани су знали или бар назирали да није све истина што им се сервира. И власт је знала да грађани нису тако наивни да све узимају здраво за готово, па се трудила да, чувајући своју неприкосновеност, побољшава друштвене прилике и да незадовољницима и укупном јавном мњењу да извесни одушак, неки вентил - то је била фамозна „конструктивна критика“.
Подсетимо се, она се сводила на толерисање критике „нездравих“ појава у оквиру идеолошких граница, односно, речено тадашњим политичким жаргоном, смело је и наводно је било пожељно да се критикује неслагање између речи и дела. Из перспективе изграђене демократске (само)свести, наведени вентил је пука фраза, но пошто су револуционарни режими махом грађени на тек зачетим, примитивним и крхким демократским темељима, тај вентил је био истински одушак свеколиком незадовољству. Укратко, милом и(ли) силом, друштво („народне масе“ и „поштена интелигенција“) је поимало режим као начелно узоран, мањкав само у појединостима, због „субјективних“ слабости.
Попут Титове и првих година Милошевићеве, и данашња влада, оличена профилом и имиџом самог премијера, осећа се посебном, готово мисионарском („довешћемо земљу из моралне и материјалне беде до лидерске позиције на Балкану и шире...“), а ужива и висок степен популарности, драстично већи од потенцијално удружене опозиције. Другим речима, није реч (само) о (само)пројекцији власти већ о располагању истинском већином. То је управо атмосфера која највише погодује аутоцензури - влада (то јест премијер Вучић, као некада Тито и у почетку Милошевић) чини све најбоље, ометају је само околности и недорасли појединци (вечна парадигма: „објективне тешкоће и субјективне слабости“).
Не мора влада да забрањује критичко мишљење, сами уредници новина и рубрика то чине у име објективности и фер информисања. У тако доминантној позицији власт успева да прибави и слободарске атрибуте - толерише и оштру критику, ако је на маргини јавног мњења (Милошевићу су биле битне само државна ТВ и тиражне новине; Стаљин је толерисао Радио-Јереван...). У таквој атмосфери и најумнији критичари власти испадају, у блажем случају, закерала и ситничари, али чешће су „страни плаћеници“ или „пиони наших тајкуна“ и других озлоглашених појединаца или лобија.
Ми (још) нисмо у тако екстремној ситуацији - имамо знатан број истинских интелектуалаца и пар независних медија - али у току је негативан тренд, опадање уместо раста толеранције. Без толеранције нема критичког мишљења, простора за друго и друкчије. А друкчије је биће промена и душа напретка!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.