Вести

01. 12. 2014.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Време

Секира јавне речи

Иако су у српским таблоидима главне теме политика, политичари и естрада, у њима свакако има доста места за "обичне" људе - оне који нису тражили медијску пажњу, који против ње немају апсолутно никакав механизам одбране, а који притом највише осећају њене последице.

 

У последњем делу серијала посвећеног утицају таблоида на наш политички и јавни живот, бавимо се узроцима и ефектима таблоидног извештавања о особама којима се једноставно десило да се о њима пише, али и о могућим механизмима одбране од таблоида.

Усред потраге за његовом петнаестогодишњом ћерком, Игора Јурића таблоиди су оптужили да је управо он кривац за њен нестанак – наводно, зеленаши којима је дуговао новац, отели су девојчицу да би казнили оца.

Након што јој је у пожару изгорело троје деце, Мирела Микулчић најпре је оптужена да се трагедија догодила зато што је она ишла код љубавника и у "провод", а мало потом објављено је да је на згаришту куће нашла једну дечју ногу коју је сама покопала у гробницу изгореле деце.

Када је Љубиша Богдановић из Велике Иванче убио тринаесторо својих комшија, за злочин је у таблоидима окривљена Кристина Д, с којом је његов син наводно био у вези.

Иако овакве приче увелико превазилазе и најмаштовитији холивудски сценарио, оне су се у српским таблоидима заиста догодиле. Наравно, случајеви Игора Јурића, Миреле Микулчић и Кристине Д. нису усамљени. Они су заправо само кап у мору сличних примера – оних у којима су до јуче непознати људи добили своје место на насловним странама и, најчешће без трунке самилости, означени као кривци за незамисливе злочине и трагедије.

Исто тако до јуче непознате, неке од жртава ових злочина и трагедија данима су биле главна медијска атракција, јер су у таблоидима до у детаљ описиване њихове муке – начин на који су силоване, гореле, премлаћиване, убијане и посмртно мрцварене.

НЕМА ПРИЧЕ, НЕМА СЛИКА: За разлику од кампања посвећених познатим људима, о чему је овде већ било речи, случајеви у којима су таблоиди фокусирани на обичне људе немају препознатљиву и јасно форматирану методологију.

Једино правило које произилази из анализе медијске архиве јесте да се ове приче стихијски развијају, да би – у тренуцима када нема ничег "новог" и "узбудљивог", таблоиди једноставно обогатили сценарио "свежим" и "сочним" детаљима који обично никада не буду доказани и који су најчешће актуелни само један дан.

Баш тако, настале су и горепоменуте сторије. Када о несталој Тијани Јурић нису имали ништа ново да објаве, таблоиди су објавили теорију о очевим дуговима; када је, у недостатку неких нових трагедија, требало опет оживети причу о троје изгореле деце, појавила се нога; када је о Великој Иванчи већ све речено, било је логично да се нађе прави "кривац".

У том смислу, случај Тијане Јурић (девојчице која је нестала 25. јула, а пронађена је мртва 7. августа ове године) нарочито је значајан, јер су се у њему појавили елементи које смо први пут видели.

"Неке ваше колеге су нам најавиле да ће ти медији кренути на супротну страну, чим не будемо имали неке нове конкретне информације – само зато што немају ништа ново да објаве. После свега, то се и десило, и објавили су ту причу о дуговима. У том тренутку, Тијане нема десет-једанаест дана, а они пишу о мени", каже Игор Јурић за "Време".

"Мене је тада највише заболело то што сам се увек трудио да сваком одговорим на позив, да сваком дам изјаву. Ја сам то радио због моје Тијане. Нисмо знали где нам је дете, мислили смо да нам је дете живо. Дакле, зато сам одговарао на сваки позив. А за то ме, ето, нису ни питали."

Само дан пре него што ће теорија о зеленашима бити објављена, најпре у "Информеру", а затим и у "Куриру", новинар једног од ових таблоида био је у кући Јурића где је правио репортажу, али није ни поменуо оно што се у његовим новинама већ припремало.

Тек после објављивања приче, затражен је Јурићев коментар или деманти, али он одбија да разговара. Ту почиње нешто о чему никада до тада није било речи и што ће, буде ли икада конкретно доказано, моћи да се сматра једном од најсрамнијих епизода у историји српског новинарства.

"После тога, од једног таблоида сам путем и-мејла добио поруку да, уколико не будем хтео да говорим, они неће објављивати слике мог детета као што су планирали. Пошто сам се још надао, ја сам онда дао изјаву, а сутрадан је она пронађена мртва. Они су се касније извињавали, али сигурно је да се не би ни извињавали да мејл нису послали са службене адресе, да га није послао заменик уредника тог листа, да нисам имао доказ."

Уцењивање оца несталог детета и чиста манипулација његовим очајем, када би се правосуђе овим случајем бавило и када би наводи Игора Јурића добили и судску потврду, ипак би остало јединствен пример "производње" информација.

Архива, с друге стране, обилује примерима који су били много једноставнији за реализацију: онима у којима су искоришћене комшијске приче и гласине, а на основу њих направљен атрактиван сценарио. То је, рецимо, случај с већ поменутим примером девојке Крстине Д, која је означена као један од могућих криваца за масакр у Великој Иванчи у априлу 2003.

Најпре су наведени искази комшија по којима је син убице Љубише Богдановића био у вези с Кристином, да би први следећи корак била морална анализа њеног лика и дела. Писало се тако да је Љубиша говорио како неће "курву за снају", како се прича да се она "састајала с другим мушкарцима", како су "неки тврдили да је проститутка". Све то и додатно је објашњено, опет речима упућеног комшилука: "Уништило га је, кажу комшије, то што је изгубио посао, плашио се за егзистенцију, а син Бранко кренуо да арчи уштеђевину на курву."

Иако је Кристина Д. више пута негирала овакве наводе, иако је рекла да има дечка и да никада није била проблематична, иако јој у таблоидима није наведено пуно име и презиме (именована је, истина, на једном веб-порталу), поставља се логично питање да ли ће она икада моћи на миру да живи у селу у којем се сви познају и где не може да се сакрије иза иницијала.

Да ли ће, рецимо, моћи да се уда, а да неко не прокоментарише њену "историју"? Да ли ће њене комшије икада заборавити да је реч о "курви"? Да ли ће ико њен икада бити ослобођен оваквог "наслеђа"? Тешко да је то могуће. Њен живот је на овај или онај начин уништен. А прича је трајала дан-два и сама по себи сигурно није привукла много читалаца.

"За таблоиде је туђа приватност највећа драгоценост – наравно не вредност коју штите или граница коју не прелазе, него простор за новинарске подвиге. Све тајне и открића којима се баве углавном су из домена приватног. И ту нема никакве разлике, приватност обичних људи је подједнако добра роба као и приватност познатих", објашњава за "Време" Сњежана Миливојевић, професорка Факултета политичких наука.

По њеном мишљењу, патње и проблеми обичних људи мање су занимљиви за ширу јавност, али то таблоидима омогућава да "по њиховим животима могу да копају још горе" како би показали да свачији живот може постати пакао.

"Често вређају или понижавају њихова осећања са још мање осетљивости него за јавне личности. То може неупоредиво теже да разори животе људи који нису навикли на такву изложености".

Одлив и сипање: Осим према онима које су нациљали као потенцијално одговорне за злочине или трагедије, овдашњи таблоиди нису много милостивији ни према деци. Свакодневно се дешава да се у тзв. црној хроници објаве подаци који откривају идентитет малолетника (што забрањују и закони и Кодекс), али и ту постоји случај који се на неки начин издваја.

У децембру 2011. брачни пар П. скочио је са шестог спрата самачког хотела на Звездари држећи у наручју свог сина Милана, који је једини преживео пад. Сви медији, па и таблоиди, утркивали су се тада ко ће објавити детаљнију и поетичнију причу о овом дечаку. Срећом, све је то брзо заборављено након што је он оздравио и поверен је бризи рођака – чинило се чак да ће и објављивање његовог имена и презимена проћи без значајнијих последица на дечаков даљи живот.

Но, две године касније, у новембру 2013, показало се да се од медијске пажње понекад побећи не може. Наиме, "Курир" објављује да је дечак "ни жив, ни мртав", да једва хода, да не говори, да се "на сваки додир узнемири", да има свега 12 килограма, да стално повраћа и да, по свему судећи, његова родбина не брине о њему на најбољи начин. Јавност се узнемирила, али не задуго.

У емисији "Ексклузив" ТВ Прве, снимљеној само неколико дана након тога, приказано је дете које сасвим нормално реагује на околину, а које је ауторка прилога описала као расположеног и веселог дечака: "Његова интеракција је задивљујућа, показивао ми је цртеже, играо се са мном, запиткивао ме..."

Зашто је то урађено? Коме је било неопходно да наново отвара затворену причу и повреди како дечака тако и људе око њега? Ако имамо у виду да је пуно име и презиме овог детета објављено и на самом почетку, али и у причи о његовим наводно тешким психолошким проблемима, логично је запитати се како ће му бити кад одрасте, па га другови "прогуглају". Како ће се осећати кад га неко буде питао да ли је истина да је пао, да су га родитељи бацили са шестог спрата? И као да то није довољно, како ће он сам гледати на своје рођаке који су га отхранили, пошто прочита да је код њих био "ни жив, ни мртав"?

Иако се оваква питања у њиховом случају не постављају, важно је ипак напоменути да таблоидног третмана нису поштеђена чак ни мртва деца. И ту је случај Тијане Јурић врло илустративан. Након што је пронађена, а осумњичени за њено убиство ухапшен, данима су се таблоиди бавили сваким детаљем овог злочина – од места на којем је силована, до начина на који је то урађено.

"Само је полиција знала шта се дешавало те ноћи, зато што им је убица дао тај исказ. Полиција је свој посао одрадила више него професионално, али баш су ми они и рекли да не читам новине, јер и код њих има некога ко ће за новац рећи свашта", каже Игор Јурић у разговору за "Време".

"Не могу да разумем која је сврха, да ли читалац мора да зна сваки детаљ убиства невиног детета. Болесно је то и читати и писати. И заиста, ми нисмо читали, али су се једне новине случајно нашле у кући и када је то прочитала, моја жена је пала у несвест. Такође, њени другови су то читали, њене другарице. Која је порука? Довољно је било рећи да је отета, злостављана и убијена. Чак сам и звао неке новине и молио их да престану с тим, а они су обећали да неће више."

О моралном и професионалном аспекту оваквог начина извештавања не морамо ни да се запитамо: такве ствари у медијима једноставно нису дозвољене. Опис мучења и злостављања није у јавном интересу, узнемирава јавност и, поврх свега, урушава достојанство жртве. С друге стране, међутим, јако је важно питање извора информација, које помиње и Игор Јурић. Како и зашто полиција дозвољава да јој таблоиди буду разгласна станица за детаље који не би смели да изађу из њихових редова?

"Сваки пут кад се поверљиви податак, односно документ, нађе ван надлежних државних институција, неко је учинио кривично дело, или бар најтежи дисциплински прекршај за који би требало да следи разрешење или отказ. Али пошто ни разрешења ни отказа нема, а ми читамо и гледамо оперативне податке сваки дан, јасно је да то није ‘одливање’, већ ‘сипање’ у таблоиде. Дакле, то се намерно ради.

Тенденциозно, манипулативно, селективно – како би се постигао циљ који институционално не може или не сме да се постигне. На то сам мислио када сам у годишњи извештај за 2013. годину уписао ‘таблоидизацију државе’", каже за "Време" заштитник грађана Саша Јанковић.

НИШТА ФИНО И СУПТИЛНО: Кад смо већ код проблематичних извора, случај Тијане Јурић и на том плану доноси нешто ново, што би тек требало да буде доказано. Наиме, Игор Јурић и за "Време" и за неке друге медије пре тога, тврди да има поуздану информацију да "један таблоид стоји иза ангажовања адвоката Тијаниног убице".

Како ће и да ли ће ова информација бити потврђена, за сада није познато, али она – имајући у виду овдашње прилике – уопште не делује невероватно. Пре и током суђења, тешко да постоји бољи извор од оптуженог, а он ће сигурно бити вољан да прича онима који су му платили одбрану.

Иначе, посебно поглавље у сторији о извештавању таблоида о "обичном свету" односи се баш на људе осумњичене да су починили неки злочин. Ту је, заправо, таблоидима и најлакше – идентификујући се са жртвом и њеном породицом, јавност лако заборавља да и осумњичени, ма како били чврсти докази против њих, такође имају своја људска права. Између осталог, ту спада и право на претпоставку невиности.

Но, уместо тога, у таблоидима се редовно појављују не само пресуде, већ и предлози измене закона – 2005, када је трогодишња Катарина Јанковић преминула од последица сексуалног злостављања, а њен очух Малиша Јевтовић био осумњичен за тај злочин, "Курир" је објавио наслов "Монструма на смрт", с тим да се са слова цедила нацртана крв.

Био је то заправо логичан наставак написа у којима је приказан сваки детаљ девојчициних мука, укључујући и сликовите приказе како јој је очух "стао ногом на леђа и поцепао јетру".

"Мислим да све насилнике, ма ког доба или година, треба брутално ставити у медије. Ако су малолетни, онда њихове родитеље, јер нису деца крива сама. Како ја могу да извештавам о том догађају, на начин који ви тражите од мене? Ми смо понекад претеривали – оно када капље крв и слично, али мислим да смо ми реаговали онако како су реаговали обични људи", објашњава за "Време" Света Марјановић, један од тадашњих уредника "Курира".

"Нисмо реаговали као новинари, већ као обични људи којима се то дешава. Мени стомак игра кад то видим и немој да ме тераш да будем фин и суптилан! Знам да ћемо тако да произведемо буку и дреку, али мислим да то треба да радимо."

Пошто сличан став имају и многи други људи из струке, поставља се логично питање о томе да ли новинари уопште смеју да реагују као "обични људи". Да ли је овакав став разумљив и близак читаоцима? Да. Да ли новинари смеју да суде и пресуђују? Не. Пре свега зато што могу да погреше у процени и тако униште невиног човека, а потом и зато што су за суђење и пресуђивање задужени неки други и стручнији људи.

Обичним људима (па и новинарима када су ван редакција) дозвољено је да приватно мисле и осећају шта год хоће, али јавна реч има последице о којима се мора водити рачуна – колико год се то новинарима и уредницима свиђало или не свиђало.

У овом и претходна три броја "Времена" бавили смо се улогом таблоида на српској политичкој и јавној сцени, још једном потврђујући да они у највећој могућој мери утичу како на политичке токове тако и на општу атмосферу у друштву.

На примеру извештавања о обичним људима можда се најјасније види њихова моћ да једним потезом измене или униште нечији живот, али то – имајући у виду ширу слику – није и најважнија последица њиховог деловања. Отворена агитација за ову или ону политичку опцију, медијско черечење политичких непријатеља, жигосање и вређање сваког ко мисли другачије од њих и, због свега тога, ширење страха од њиховог извештавања, само су део онога због чега бисмо над проблемом српских таблоида сви заједно морали много више да се замислимо.

Јер, њихова моћ све је већа, њихови патрони све безобзирнији, а секира којом машу над главом сваког од нас пре или касније погодиће свој циљ.

Израду овог текста је финансијски подржала Амбасада Краљевине Норвешке у Београду. Садржај овог текста је искључива одговорност издавача и ни на који начин не одражава ставове Амбасаде Краљевине Норвешке.